Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Marija Erdelji/SNP
Za vikend pred Novu godinu, Srpsko narodno pozorište nas je pogostilo jednom premijerom, i to ne bilo kakvom – već potpuno prilagođenom vremenu u kojem se pokornost traži bezuslovno, a obezbeđuje se ili podmićivanjem i „milom“ ili pak, grubošću i „silom“. Naizmenično, i šizoidno, metodom štapa i šargarepe.
U takvim društvenim okolnostima, mladi režiser Strahinja Bojović, koga smo već upamtili po društveno angažovanim predstavama koje je „doveo“ na našu pozornicu iz „belog sveta“, i u njima glumio, postavio je ovaj komad „pravovremeno“. Ko ga nije čitao ili gledao pre, evo kratkog sižea – Ežen Jonesko, u svom klasičnom maniru apsurdne drame stavlja u centar jednu porodicu u kojoj se svi zovu Žak, i naš glavni junak, i njegovi roditelji, i baba i deda, slično kao što se u „Ćelavoj pevačici“ cela jedna porodica zove Bobi Braun. To već na samom početku ukazuje na mehanizam međusobnog preslikavanja ličnosti i gubitka individualnosti. Već to je prepoznatljivo joneskovski, uz apsurdne dijaloge i ponavljanja, a cela porodica je prikazana karikaturalno, gotovo kao da su pobegli sa optimističnog časa aerobika 1983. godine – sa pastelnim trenerkama i ostalim aksesoarom.
Ono što je mučno u samoj predstavi, a što nam je Strahinja dočarao, je da cela ta prividno vesela bulumenta duboko autoritarna, i da pokušava da slomi našeg glavnoj junaka (Andrija Kovač), koji deluje ponekad odsutno, ponekad kao da mu je svejedno, a ponekad kao da kuje zaveru protiv sistema. Njegova porodica mu nudi čas štap, čas šargarepu, da bi postao „uzoran član zajednice“, no njegov bunt se vidi i po dramatičnom neredu „prostorije“ u kojoj obitava. Žak kuje zaveru da – ne bude pokoren veselom komformističkom svetu.
Porodica, društvo i tradicija vrše pritisak na Žaka da pristane na brak koji mu je „određen“. Priča se vrti oko pitanja da li će on pristati ili se odupreti. Umesto klasične zapletne radnje, Jonesko koristi apsurdne dijaloge, klišee i nelogične scene da pokaže kako mehanična „pokornost“ pojedinca postaje sredstvo kontrole nad njegovim životom. No, pravi zaplet posle zagušljive atmosfere porodične monotonije i opresije u prvoj polovini predstave, dolazi, kako rekosmo, kada se Žaku nameće brak sa izvesnom Robertom, i Žak ovde izvodi užasne marifetluke – prvo kaže da mu Roberta „nije dovoljno ružna“, i da „mu se od nje ne povraća, te mu stoga ne može biti žena“. U grotesknom obrtu, on zahteva da mu se dovede žena koja ima tri nosa, i zaista – ista porodica dovodi gotovo istu ženu – Robertu II, koja zaista ima tri nosa. Žak ni sada nije zadovoljan, ali tada se Roberta, kojoj se dotad ne vidi lice, pojavljuje kao – sila prirode, i počinje svoje monologe i dijaloge.
Izbog Nine Stamenković za Robertu je pun pogodak – budući da je Nina zaista «sila prirode» i ima tranformativni uticaj na Žaka, koji konačno «oživljava» uz ženu koju smatra i intelektualno i fizički privlačnom. I tu je i Strahinjin «plot twist” – iako je u originalnom tekstu i ovo deo „pokornosti“ i završava se u erotičnom i životinjskom besu u maniru “I fought the Law and the Law won” ovde se Žak predaje Roberti, koja je „zavera“ unutar zavere o pokornosti. Žak se zaista pokorava tom braku, ali kroz sopstveno pokoravanje putenosti i ispunjenosti, intelektualne i seksualne. On je istovremeno i rob Roberte (pun not intended) i gospodar svoje sudbine u kojoj uživa. On je i pokoran član društva, na sreću roditelja, ali i buntovnik unutar «zavereničke ćelije» koju je stvorio sa Robertom.
Kako je Kami rekao u «Mitu o Sizifu» – Sizifa moramo zamisliti sretnog. U Strahinjinoj verziji, Žak je pobednik kroz predaju nekome ko je takođe zaverenik i buntovnik protiv sistema, i kao takav par, oni su tiha nepokornost pod krinkom pokornosti. A to je njihova ultimativna pobeda. Kao u “Matriksu”, i Matriks je očuvan, ali i bunt ljudskih jedinki.
