Текст: Жикица Милошевић
ПРВО ИДЕ САЊАРЕЊЕ
Године 1988. сам као радознали клинац набасао у туристичку агенцију Путник у центру Митровице и узео два проспекта, Далека путовања, и СССР, јер интернета није било, па да научим о далеким крајевима света. Једно од путовања је било “Тројка” (Москва, Лењинград, Кијев), па Крстарење Волгом, па Кавказ (Грузија, Јерменија, Азербејџан), па Прибалтик (Естонија, Летонија, Литванија) а посебно је лепо звучао Пут свиле, па сам попамтио сва имена попут Биби Ханим (ова џамија пред којом смо), Гур Емир (маузолеј Тамерлана), градове као што су Бухара и Хива… иако сам знао да су Викинзи дошли до њих из Шведске као до најдаље тачке, у Открићима света у стрипу.
Foto: Vladimir Cvetković
Други један стрип, Корто Малтезе, причао нам је о «Златној кући Самарканда». Колико само магије у тим именима… Самарканд, Кизил-Кум, Аму-Дарја, Сир-Дарја, Кара-Кум… Пут свиле, Александар Велики, сви су ту… Само ја никако да дођем до тамо.
ОНДА ДОЂУ WИЗЗАИР И МИРЗОЈОЈЕВ
А онда, Wиззаир је 2022. увео летове за Самарканд и Ташкент, али из Абу Дабија. Срећом, па до Абу Дабија такође вози исти превозник за мале паре, и ето нама могућности да некадашњу линију од 500+ евра премостимо за 40% новца, и то не преко Москве или Истанбула, већ преко Средњег Истока. Примамљиво. А и нови председник државе, флексибилни Шавкат Мирзојојев, одлучио је да прво уведе е-визе, а затим да их и укине за многе државе, па и нашу. Милина, купујемо карте и идемо на пут!
Medresa Šer-Dor, Foto: Slavko Matić
Дотакли смо тло Самарканда ујутро, у сунчан дан. Сви су толико љубазни да је то за не поверовати. Срећом, сви причају руски. Такси до хотела износи неколико хиљада сума (узбекистанска валута). Убацујем у апликацију за конверзију и са неверицом одговарам другарима: «свако ми дође по 20 динара». Укупна цена за четворо је била – 80 динара. После нам власница хотела каже да је такси «на копејке» (руски израз за «џабалеску») јер сва возила иду на гас а они – имају свој гас. Па су и сви производи јефтини, јер их праве фабрике на гас. А сви аути су – Шевролети. Углавном бели, јер је врућинчина лети несносна у пустињама, али и у степама. Једино је Шевролет, кажу нам, на време «упао» у земљу са понудом плинских мотора и ето – 95% тржишта је њихово. Незгодација: не можеш препознати који је твој такси – једино по регистрацији.
Pronađi svoje vozilo! Foto: Žikica Milošević
РЕГИСТОН МАЈДОНИ
Наравно, срце Самарканда је Трг Регистан (Узбеци кажу «Регистон» јер имају тенденцију, под утицајем персијских језика, да А изговарају као О), који чине три медресе које га уоквирују. Иначе, име му значи «пешчани трг», јер су некада овде завршавали каравани са камилама, па да се камиле не би посклизнуле на плочник, трг је остављен тако, прекривен песком, да камилама буде угодно.
Registan. Foto: Žikica Milošević
We could be Uzbeks, just for one day! Sa uzbečkim šubarama.
А три медресе, Улугбекова, Шер-Дор и Тиља-Кари, сведоче о периоду када су се овде доносили закони, у време Тамерлана, највећег лидера Узбека (у то време нису баш постојали Узбеци као такви, већ туркијски народи у целини, рецимо, као некада стари Словени, али да им не кваримо, нека буде «највећу Узбек» икада), када су се на тргу доносили закони, а и извршавале смртне казне и уклањање глава зликовцима (не може се без народне забаве!), али и у време када је Самарканд био центар оријенталног образовања; нарочито оног религијског.
Medresa Tilja-Kari. Foto: Žikica Milošević
Naučnici drevnog Samarkanda. Foto: Žikica Milošević
ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ТЕНГРИ, ХВАЛА МУ!
А тек стил! Мало је рећи да избија дах из груди. Доминира плава боја, небескоплава, по којима ће туркијски народи постати толико познати да ће на француском ова боја добити име «тиркизна» (“турqуоисе”, дословно «туркијска»). А откуд она уопште доминира целим овим узбечким стилом архитектуре? (Узбечки стил је под директним утицајем персијског и кинеског стила и директно је утицао на могулски стил, узгред.) Па, морамо се вратити у време пре ислама. Наиме, туркијско-монголски и угрофински народи од Монгола до Мађара и од Финаца до Узбека, Турака и Прото-Бугара веровали су да је врховни бог Тенгри или “бескрајно плаво небо без облака”.
Plavo, volim te, plavo. Foto: Žikica Milošević
Нарочито су волели људе са плавим очима, а такве жене су им биле симбол лепоте. Јер, шта је лепше у степи него кад се пробудите а небо је ведро и дан је сунчан? Светлоплава је постала њихова света боја и ту боју срећемо на марамама, накиту, заставама, џамијама. На медресама Регистана, осим фасцинантних орнамената, видимо и облике птица, што је директна позајмица из персијске уметности, нетипична за ислам. Ту је и џамија Биби-Ханим, име које се не заборавља. А ни џамија.
Džamija Bibi-Hanim. Foto: Žikica Milošević
ТАМЕРЛАНОВА СИЛА ЈЕ У ПРАВЕДНОСТИ
Недалеко одатле је маузолеј Гур-Емир, што ће рећи да је овде покопан неки емир, односно краљ, а то није нико други него Тамерлан, кога је Борхес онако маестрално описао у песми која носи Тамерланово име. Тамерлан је у Узбекистану, иако један од најсуровијих владара икада, слављен као национални херој.
Tamerlanov mauzolej Gur-Emir. Foto: Žikica Milošević
А опет, Узбеци су један од најљубазнијих и најмирнијих народа. Транзиција као Викинзи у данашње Скандинавце. За не поверовати, кад узмемо колико су на Балкану мало успели народи да се «транзитирају» од међусобног млаћења. Његово право име је Темур (“Гвозден”) Ленк. Сад чак и звучи српски. Маузолеј је један од највећих споменика и атракција града. Његов мото је био «сила лежи у праведности».
Knjige o Tamerlanu i islamu, na uzbečkom. Foto: Žikica Milošević
Grob Tamerlana i bližnjih mu. Foto: Žikica Milošević
ЈЕЛО И ПИЋЕ
Узбекистанска кухиња је славна по целом свету, а нарочито по бившем СССР. Чак и у Новом Саду је постојао ресторан Пи-Лове, који је нажалост пао као жртва пандемије, али сенадамо његовом ускрснућу. За мале паре добијате шашлике (са Л, не са Љ), пилав или плов (о њему у Бухари), мантије, кебоб (ћевап, јасно вам је већ) и милион других јела, а то што су у питању сунитски муслимани, само помаже да добијете добар чај (зелени и црни), али не спречава власнике да вам дају и пиво за 95 динара. И тако сваки дан. Узбекистан – земља гурманлука и преједања. И њихов хлеб, лаваш, је један од најпознатијих симбола Узбекистана и целог узбечког народа. Прави се округао и у средину му се утисне печат са рупама, где онда постане тањи. Често се премазује луком.
Magneti u obliku lavaša. Foto: Žikica Milošević
Пијаце су праве оријенталне, али и совјетске и уређене у исто време. Некаква идеална средокраћа. Сви оријтални специјалитети су ту: сушено воће, исламски слаткиши пуни шећераа, алва, имају сушене диње и шта све не… На неки начин, све тако познато. Једна Рускиња ми каже, „Сасвим друга цивилизација“. Можда кад се гледа из Москве или Санкт-Петербурга, или Варшаве. Нама на Балкану, ово је сасвим блиско, ништа што немамо у својој земљи, Новом Пазару или Призрену, или оближњима Сарајеву, Скопљу, у бившој нам држави. Ми и јесмо на средокраћи цивилизација, као и Узбекистанци. Намерно не кажем Узбеци, јер је у Самарканду бар 50% становништва Таџика, и скоро сви говоре и узбечки и таџички, и руски. Зашто је таџички град припао Узбекистану, о томе можемо питати Лењина, Стаљина и водити дуге расправе, које нас баш сада и не занимају. Једемо слаткише у мајско поподне и није нас брига за велику политику.
Orijentalni slatkiši. Foto: Žikica Milošević
Dinja sušena. Foto. Žikica Milošević
Novruz-pilići. Foto: Žikica Milošević
За Новруз, персијску Нову годину, се боје јаја, сади жито, као за Ускрс и Божић код нас, али се фарбају и – пилићи! Како су ови на пијаци нашли офарбани и мали у мају – не знамо!
РУСКИ ЦАРСКИ И СОВЈЕТСКИ САМАРКАНД
Наравно, ту су још два слоја града – руски царски, са зградама које можемо видети било где од Пољске и Финске до Владивостока, православне цркве; и совјетски, са булеварима, дрворедима, травњацима и монументалним здањима која углавном служе на ползу народа, као што су библиотеке, музеји, школе, и слично. Мини-радњи и маркета има свуда, као и код нас. Запањујуће је да одете толико далеко у Азију, а опет, због руског, због СССР, због османске власти над нама, због свега тога, као да сте у Новом Саду. И некако сте као код своје куће, и међу својима. Међу једним од најљубазнијих народа света.
Pravoslavna saborna crkva Svetog Alekseja. Foto: Žikica Milošević
НАЈЉУБАЗНИЈИ МЕЂУ ЉУБАЗНИМА
Кажу у Клубу путника да су правили анкету где су људи на свету најљубазнији. Победиле су две дестинације – Сирија пре рата, и Централна Азија. Када вам се сви јаве на улици, и да вас не знају, и када сви поставе руку на срце када се захваљују, уз осмех, и све вам дају бесплатно ако могу – онда је то дестинација који заволите одмах и заувек. А магију звука речи Самарканд само обогатите сликама плаветнила неба и фасада и останете увек душом тамо.
Moćan socijalistički mural na novoj prospektu (bulevaru). Foto: Slavko Matić
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
