Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Роберт Чобан и Милан Бојчић
Јурмалу, моденско летовалиште на Балтику, недалеко од Риге, хтели смо посетити још први пут када смо били, 2010. године – али авај – тог дана се спустила тешка балтичка киша над Ригу, као застор. Зато смо, када смо следећи пут дошли – предложио – врео је августовски дан, имамо ауто – зашто да се шетамо по граду, то ћемо касније – хајдемо да видимо нешто ново!
РУСКА ЦАРСКА БАЛТИЧКА НИЦА
Јурмала није настала као град. Она је настала као идеја. И то веома специфична идеја: да и Руско царство, а касније и Совјетски Савез, могу имати своју верзију монденског морског одмаралишта, своју „Ницу“ или „Сан Себастијан“.
Још у 19. веку богати становници Риге открили су да се свега двадесетак километара од града налази дугачка пешчана обала уз коју расту густе борове шуме.
Тако су настала прва летовалишта, а дуж обале почеле су да ничу дрвене виле у стилу сецесије и романтизма. Чипкасте и у пастелним бојама. Док су европске елите путовале у Ницу, Бијариц или Брајтон, балтичка господа проводила су лета у Јурмали. Исто се наставило и у независној Летонији, која је трајала свега 19 година (1920-1939.).
Онда је дошао Совјетски Савез и ослобођење од нацизма. И ту прича постаје занимљива. Док су многа историјска летовалишта источне Европе изгубила свој шарм под налетом социјалистичке урбанизације, Јурмала је добила нову улогу.
Постала је елитно одмаралиште читаве комунистичке (овај пут) империје. Овде су летовали партијски функционери, космонаути, уметници и научници. За милионе Совјета Јурмала је представљала оно што је Калифорнија представљала Американцима: обећање лагоднијег живота. За Брежњева и Хрушчова то је било омиљено летовалиште.
Јурмала на летонском значи просто „Обала“, а ришки Немци су је звали још прозаичније – Ригаштранд (Rigastrand), што није богзнакако маштовито. Стигли смо јако брзо, и кроз главу су ми пролетеле слике из „Идиота“ Достојевског, балске хаљине, кочије, богаташи и богаташице које причају на три језика локалне заједнице (летонски, руски, немачки) и још ако су фенси, на француском.
Као да сам ово сањао, или – ако ћемо веровати будистима и хиндуистима – овде живео у неком претходном животу.
Јурмала је невероватно дугачка, и сва је уз море – сам град Јурмала се заправо састоји од низа малих одмаралишта. Од запада ка истоку, то су Ћемери (Ķemeri), Јаунћемери (Jaunķemeri), Слока, Каугури, Ваивари, Асари, Мелужи (Melluži), Пумпури, Јаундубулти, Дубулти, Мајори, Дзинтари, Булдури и Лиелупе и други.
Све их повезује пруга Рига-Тукумс (отворена 1877.) која је тек мало више од трамваја – стаје у сваком од ових ризорта и сјајан је начин да се обиђе цео регион, ако сте при времену.
Оно што је у Јурмали магично – је и архитектура: дрвене куће које датирају из 19. и прве половине 20. века. Већину зграда изградили су балтички немачки и летонски архитекти, али су се потрудили да свој печат дају и руски и фински архитекти, а куће су понајвише у стилу арт-нувоа (сецесије), али и класицизма и националног романтизма. Град има званичну листу од 414 историјских зграда под заштитом, као и преко 4.000 дрвених објеката.
МОРЕ, МОРЕ СИЊЕ
Заправо, није сиње, јер сиње је нијанса плавог. Балтичко море је „бело море“, ако питате балтичке народе јер „балта“ је „бела“.
Елем, да не упадамо у дигресију – 31 км плажа од песка је – милина за сваког ко је колеричног темперамента и узнемирава га стење и ветар и јежеви. А то сам, случајно – баш ја.
Балтичко море није топло. Чак ни лети. Море није ни јарко плаво – има ону неслану зеленкастоплаву боју јер је Балтик најнесланије море света – 6‰ – 8‰ – што је 5 пута мање од просека. Друго је Азовско, са око 1% до 1,2% соли, а треће Црно са 1,8% соли. У Азији, најнесланије је Бохајско, у које се улива Жута река (Хоангхо) са 2,1% соли.
Да нагласим, од свих делова Јурмале, ми смо у Мајорију. Песак је на све стране, а плажа је плитка, иде се далеко да се дође у дубину.
Дуж плаже су дине, преко којих иде стаза од дрвених летвица.
Овако сам ја замишљао море – вероватно гледајући америчке филмове о Калифорнији или Хемптонима поред Њујорка.
Али у томе је и поента. Овде нико не долази због тропског сунца. Долази због ваздуха. Шетња кроз Јурмалу личи на пролазак кроз огроман санаторијум на отвореном.
Борова шума долази до саме плаже, мирис смоле меша се са сланим ваздухом, а температура је довољно ниска да човек може сатима да хода без осећаја да га је сунце претворило у кувани кромпир.
Совјетски урбанисти су то добро разумели. Зато је Јурмала постала лабораторија модернистичке архитектуре. Санаторијуми, хотели и лечилишта подизани су у стилу који је данас поново модеран – комбинацији бетона, стакла и органских форми. Многи од тих објеката данас изгледају као нешто што бисмо назвали „ретро-футуризмом“.
Као да је неко покушао да замисли 21. век, али са знањем и естетиком 1975. године. После распада СССР-а град је прошао кроз нову трансформацију.
Руски олигарси, поп звезде и новобогаташи открили су га као сопствену ривијеру. Неке старе виле обновљене су до неслућеног луксуза, док су друге наставиле да тихо пропадају између борова. Тако је настала необична мешавина коју данас видимо.
КОНЧИТСЯ ЛЕТО
Овде је, недалеко (код Тукумса), 1991, осећајући крај државе коју је једино осећао као своју, погинуо Виктор Цој, најснажнија фигура совјетског и руског попа – и отишао у бесмртност. Летонија му је, као Лењинграђанину, била омиљена ривијера.
Неки од нас се купају – ја сам еуфоричан. Неки само пију пиво у плажном бару – црно летонско пиво је фасцинантно.
На хоризонту се указује низ тамних облака – и брзо ће пљусак. Ја вадим кишобран и бос идем ка ауту.
Нико од мојих пријатеља нема кишобран – и питају ме „како си знао?“. Пааа, Балтик, смешкам се ја.
Јурмала је истовремено носталгична и модерна. Совјетска и скандинавска. Летонска и руска. Европска и постсовјетска. Управо зато је занимљивија од многих много познатијих летовалишта. Јер већина градова покушава да сакрије своје контрадикције. Јурмала их носи као ордење. Прво сам сањао да сам био у Јурмали, па сам то остварио, а сада сањам да се вратим.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
