Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Robert Čoban i Milan Bojčić
Jurmalu, modensko letovalište na Baltiku, nedaleko od Rige, hteli smo posetiti još prvi put kada smo bili, 2010. godine – ali avaj – tog dana se spustila teška baltička kiša nad Rigu, kao zastor. Zato smo, kada smo sledeći put došli – predložio – vreo je avgustovski dan, imamo auto – zašto da se šetamo po gradu, to ćemo kasnije – hajdemo da vidimo nešto novo!
RUSKA CARSKA BALTIČKA NICA
Jurmala nije nastala kao grad. Ona je nastala kao ideja. I to veoma specifična ideja: da i Rusko carstvo, a kasnije i Sovjetski Savez, mogu imati svoju verziju mondenskog morskog odmarališta, svoju „Nicu“ ili „San Sebastijan“.
Još u 19. veku bogati stanovnici Rige otkrili su da se svega dvadesetak kilometara od grada nalazi dugačka peščana obala uz koju rastu guste borove šume.
Tako su nastala prva letovališta, a duž obale počele su da niču drvene vile u stilu secesije i romantizma. Čipkaste i u pastelnim bojama. Dok su evropske elite putovale u Nicu, Bijaric ili Brajton, baltička gospoda provodila su leta u Jurmali. Isto se nastavilo i u nezavisnoj Letoniji, koja je trajala svega 19 godina (1920-1939.).
Onda je došao Sovjetski Savez i oslobođenje od nacizma. I tu priča postaje zanimljiva. Dok su mnoga istorijska letovališta istočne Evrope izgubila svoj šarm pod naletom socijalističke urbanizacije, Jurmala je dobila novu ulogu.
Postala je elitno odmaralište čitave komunističke (ovaj put) imperije. Ovde su letovali partijski funkcioneri, kosmonauti, umetnici i naučnici. Za milione Sovjeta Jurmala je predstavljala ono što je Kalifornija predstavljala Amerikancima: obećanje lagodnijeg života. Za Brežnjeva i Hruščova to je bilo omiljeno letovalište.
Jurmala na letonskom znači prosto „Obala“, a riški Nemci su je zvali još prozaičnije – Rigaštrand (Rigastrand), što nije bogznakako maštovito. Stigli smo jako brzo, i kroz glavu su mi proletele slike iz „Idiota“ Dostojevskog, balske haljine, kočije, bogataši i bogatašice koje pričaju na tri jezika lokalne zajednice (letonski, ruski, nemački) i još ako su fensi, na francuskom.
Kao da sam ovo sanjao, ili – ako ćemo verovati budistima i hinduistima – ovde živeo u nekom prethodnom životu.
Jurmala je neverovatno dugačka, i sva je uz more – sam grad Jurmala se zapravo sastoji od niza malih odmarališta. Od zapada ka istoku, to su Ćemeri (Ķemeri), Jaunćemeri (Jaunķemeri), Sloka, Kauguri, Vaivari, Asari, Meluži (Melluži), Pumpuri, Jaundubulti, Dubulti, Majori, Dzintari, Bulduri i Lielupe i drugi.
Sve ih povezuje pruga Riga-Tukums (otvorena 1877.) koja je tek malo više od tramvaja – staje u svakom od ovih rizorta i sjajan je način da se obiđe ceo region, ako ste pri vremenu.
Ono što je u Jurmali magično – je i arhitektura: drvene kuće koje datiraju iz 19. i prve polovine 20. veka. Većinu zgrada izgradili su baltički nemački i letonski arhitekti, ali su se potrudili da svoj pečat daju i ruski i finski arhitekti, a kuće su ponajviše u stilu art-nuvoa (secesije), ali i klasicizma i nacionalnog romantizma. Grad ima zvaničnu listu od 414 istorijskih zgrada pod zaštitom, kao i preko 4.000 drvenih objekata.
MORE, MORE SINJE
Zapravo, nije sinje, jer sinje je nijansa plavog. Baltičko more je „belo more“, ako pitate baltičke narode jer „balta“ je „bela“.
Elem, da ne upadamo u digresiju – 31 km plaža od peska je – milina za svakog ko je koleričnog temperamenta i uznemirava ga stenje i vetar i ježevi. A to sam, slučajno – baš ja.
Baltičko more nije toplo. Čak ni leti. More nije ni jarko plavo – ima onu neslanu zelenkastoplavu boju jer je Baltik najneslanije more sveta – 6‰ – 8‰ – što je 5 puta manje od proseka. Drugo je Azovsko, sa oko 1% do 1,2% soli, a treće Crno sa 1,8% soli. U Aziji, najneslanije je Bohajsko, u koje se uliva Žuta reka (Hoangho) sa 2,1% soli.
Da naglasim, od svih delova Jurmale, mi smo u Majoriju. Pesak je na sve strane, a plaža je plitka, ide se daleko da se dođe u dubinu.
Duž plaže su dine, preko kojih ide staza od drvenih letvica.
Ovako sam ja zamišljao more – verovatno gledajući američke filmove o Kaliforniji ili Hemptonima pored Njujorka.
Ali u tome je i poenta. Ovde niko ne dolazi zbog tropskog sunca. Dolazi zbog vazduha. Šetnja kroz Jurmalu liči na prolazak kroz ogroman sanatorijum na otvorenom.
Borova šuma dolazi do same plaže, miris smole meša se sa slanim vazduhom, a temperatura je dovoljno niska da čovek može satima da hoda bez osećaja da ga je sunce pretvorilo u kuvani krompir.
Sovjetski urbanisti su to dobro razumeli. Zato je Jurmala postala laboratorija modernističke arhitekture. Sanatorijumi, hoteli i lečilišta podizani su u stilu koji je danas ponovo moderan – kombinaciji betona, stakla i organskih formi. Mnogi od tih objekata danas izgledaju kao nešto što bismo nazvali „retro-futurizmom“.
Kao da je neko pokušao da zamisli 21. vek, ali sa znanjem i estetikom 1975. godine. Posle raspada SSSR-a grad je prošao kroz novu transformaciju.
Ruski oligarsi, pop zvezde i novobogataši otkrili su ga kao sopstvenu rivijeru. Neke stare vile obnovljene su do neslućenog luksuza, dok su druge nastavile da tiho propadaju između borova. Tako je nastala neobična mešavina koju danas vidimo.
KONČITSЯ LETO
Ovde je, nedaleko (kod Tukumsa), 1991, osećajući kraj države koju je jedino osećao kao svoju, poginuo Viktor Coj, najsnažnija figura sovjetskog i ruskog popa – i otišao u besmrtnost. Letonija mu je, kao Lenjingrađaninu, bila omiljena rivijera.
Neki od nas se kupaju – ja sam euforičan. Neki samo piju pivo u plažnom baru – crno letonsko pivo je fascinantno.
Na horizontu se ukazuje niz tamnih oblaka – i brzo će pljusak. Ja vadim kišobran i bos idem ka autu.
Niko od mojih prijatelja nema kišobran – i pitaju me „kako si znao?“. Paaa, Baltik, smeškam se ja.
Jurmala je istovremeno nostalgična i moderna. Sovjetska i skandinavska. Letonska i ruska. Evropska i postsovjetska. Upravo zato je zanimljivija od mnogih mnogo poznatijih letovališta. Jer većina gradova pokušava da sakrije svoje kontradikcije. Jurmala ih nosi kao ordenje. Prvo sam sanjao da sam bio u Jurmali, pa sam to ostvario, a sada sanjam da se vratim.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
