Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Vladimir Manjko, Marija Denisenko, Jelena Popović
Transilvanija, kako je Rumuni zovu, ili “Zemlja preko šume”, u bukvalnom prevodu, kod nas nosi i tradicionalno ime Erdelj, što je opet pozajmica iz Mađarskog, gde Erdély označava – šta drugo no ‘šumsku zemlju’. Ako sudimo po imenu, predrasude su verovatno, tačne – zemlja je šumovita.
Ali, listajući istorijat ove ‘mračne’ pokrajine susedne nam Rumunije, nabasavamo i na ime ‘Siebenbürgen’, dakako, nemačko po poreklu, kao i na staro srpsko i hrvatsko ime Sedmogradska, istog značenja. Sada je već utisak o Transilvaniji pomalo drugačiji, jer je ovo ime izvedeno iz istorijata same provincije. Naime, rešenje ove zagonetke leži u tome što su Nemci, tokom kasnog srednjeg veka, dok su se još deleli po pokrajinskim karakteristikama i zvali Saksoncima, osnovali sedam gradova-Šegešvar (ili Sigišoara), Brašov, Sibinj, Regin, Bistrica i Medijaš. Svaki od ovih gradova ima svoju dugu istoriju, srednjevekovnu arhitekturu, zanimljivu priču i- što je najvažnije- lepotu.
Čim zakoračimo u Erdelj, put nas vodi u samo srce stare Sedmogradske, u jedno od najmističnijih mesta koje su Saksonci ostavili iza sebe — Bjertan (Bierthälm). Ako su sedam „gradova“ dali ime čitavoj pokrajini, onda su stotine njihovih crkava-tvrđava dale njen karakter. Danas ih je u Transilvaniji sačuvano oko 150, raspoređenih po brežuljcima, vinogradima i selima koja su izgledala kao da ih je vreme zaobišlo. Od njih je sedam pod UNESKO zaštitom — i naravno, Bjertan je među izabranima.
Saksonci su ove građevine podizali ne iz razmetljivosti, već iz čiste potrebe: život na rubu srednjovekovnih imperija učio je ljude da je nedelja lepa, ali da je petak često neprijatan. Tatari, Osmanlije, razni lokalni begunci i avanturisti — svi oni su prolazili ovim predelima, a Saksonci su, da bi opstali, utvrdili svoje crkve zidovima, bedemima, kapijama i kulama. Tako je nastala jedna od najneobičnijih pojava evropske srednjovekovne arhitekture: crkva kao zamak – Kirhenburg na nemačkom.
Bjertanska crkva-tvrđava savršeno utelovljuje tu ideju. Podignuta na brdu u samom centru sela, okružena sa tri prstena zidina, kulama stražara, skladištima i utvrđenim kapijama, ona deluje kao minijaturna citadela. Sa svojom gotičkom salom-crkvom, izrezbarenim drvenim galerijama i čuvenim vratima sakristije sa mehanizmom od 19 brava, Bjertan je jedna od najmonumentalnijih saksonskih građevina uopšte — ne samo u Rumuniji.
Ali ono što najviše ostaje u sećanju nije monumentalnost, već — ljudska priča. Naime, u okviru tvrđave postoji i jedna mala prostorija koja se u lokalnom predanju zove bračni zatvor. Saksonci su bili poznati po svojim strogim ali praktičnim pravilima, a razvod je za njih bio nešto što nije valjalo olako dozvoliti. Stoga su bračne parove koji su želeli da se raziđu zaključavali u tu usku odaju na dve nedelje. Dobijali su samo jedan krevet, jedan sto, jednu stolicu, jedan tanjir, jednu kašiku i — što bi se reklo — „snađite se“.
Legenda kaže da je za čitavih tri stotine godina funkcionisanja ove prakse samo jedan par zaista uspeo da se razvede. Svi ostali su se izmirili. Da li su se zaista zavoleli ili su bili samo umorni od deljenja jedne kašike — to već istorija ne beleži. Drugim rečima, saksonski protestanti “rešili” su probleme bračnih svađa i razvoda tako što su zaključili da ljudi imaju “previše” i da će se lakše snaći i složiti kada im se sve to oduzme – “kada bogatstvo zakuca na vrata, ljubav iskoči kroz prozor”, rekli bi oni. Suprotno od nekih drugih poslovica.
Istorija, nažalost, mnogo bolje beleži sudbinu Saksonaca posle Drugog svetskog rata. Posle masovnih odvođenja, preseljavanja i kasnijih ekonomskih migracija, nemačka zajednica u Transilvaniji gotovo je iščezla. Bjertan, koji je vekovima bio čisto saksonski, ima danas tek simboličan broj Nemaca.
Većinom su bili već 1941. mobilisani u rumunsku vojsku ali je nemačka oberkomanda odmah prekomandovala sve Nemce u Vermaht, i uglavnom su završili kao ratni zarobljenici daleko u SSSR. Oni koji su ostali lagano su se iseljavali za Nemačku, i u vreme Čaušesku, i posle toga. Ostaju imena, ostaje arhitektura, ostaje kultura — ali ljudi koji su sve to stvorili većinom žive u Nemačkoj.
Ipak, u Bjertanu se i dalje oseća njihov duh: u mirisu starog drveta, u strmim kaldrmisanim uličicama, u pogledu koji se s brda tvrđave prostire na zelene vinogradske doline. Selo je tiho, ali ne tužno; živo je od turista, ali ne narušeno. I kao da odaje utisak da bi Saksonci, kada bi se vratili, znali da prepoznaju svaki kamen.
Bjertan nije samo još jedna lepa crkva u nizu — to je jedno od onih mesta gde se Evropa vidi u svim svojim slojevima. Granica između istoka i zapada, katoličkog i protestantskog, mirnog života i ratnih strahova, života i legende. I zato, ako se put nastavlja dalje kroz Transilvaniju, Bjertan je obavezna stanica: kao lekcija, kao priča, kao amblem jednog sveta koji je gotovo nestao, ali se u svojoj kamenoj tvrđavi i dalje drži — hrabro kao i nekada.
Zahvaljujemo se TA Karpati iz Novog Sada na organizaciji ovog putovanja
