Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Авион је дотакао тло Бангалора, града о коме нисмо ништа знали, осим да 1) има супер име које подсећа на егзотику 2) тамо постоји нека врста индијске Силицијумске долине и да су тамо најбољи информатички умови Јужне Азије.
Али, Бангалор се показао сасвим другачијим: уопште није претерано егзотичан. Напротив, прилично је британски. Зелен. Заправо, тајна је у томе што су Британци и изабрали баш Бангалор да се ту настане јер је био свеж, зелен и пријатан, за разлику од других делова Индије који су спарни и гуше врелином.
Зато има пуно паркова, наравски, игра се и крикет свуда, по травњацима. Пуно је палата у британском колонијалном стилу, улице су пуне зеленила и широке. Заправо, овај град, од свих индијских градова, најмање је личио на типичну Индију, загушену просјацима, крављом балегом и сличним атракцијама, које се могу срести у Делхију или Бомбају.
Заправо, нигде ни трага од „Slumdog Millionaire“-а. Иако су сви елементи индијске културе ту: шљаштећи панои са лицима суперстарова Боливуда, биоскопи као централна места за излазак, моторне рикше у жутој, зеленој и црној боји, супер ресторани и јефтина гардероба и уосталом све и свашта што ти треба у животу, а и што ти не треба, а купићеш зато што кошта 1 евро.
Уличне табле су им као неки мали билборди жуте боје на којима се, словима језика канада, који је овде званичан, исписује бог-зна-шта јер много су дугачка та имена улица. Иначе, Бангалор је престоница јужне државе Kарнатака, која је једна од најстаријих у Индији. Овдашњи људи чак нису ни Индоевропљани као они на северу. Јок, ови су ултрамали, ултрацрни и сви одреда носе бркове. Зову се Дравиди и они су прастановници Индије. Фино.
Дочекује нас наш домаћин. Висок и бео. „Ти ниси одавде?“ „Не, нисам, ја сам са севера, мој отац је дошао овде ради бизниса, ми смо из Делхија.“ „А говориш канада језик?“ „Ма какви, само енглески и хинди. Нек науче они званичне језике државе Индије, шта ја да се бакћем са њиховим глупостима. Знаш, они имају и посебне бројеве на свом језику, не ове ко цео свет што употребљава.“ Само чекам да изговори „ма Црнчуге, ја њима да се удварам“, као што у романима Салмана Руждија северни Индијци говоре јужнима.
Али био је коректан да прочитам само између редова његов став високог бледуњавог богаташа. Свет је исти на свим местима. Сви ови блеђи и што имају паре мисле да су некако бољи од ових тамнијих и сиротијих.
ОK, идемо у вожњу. Наш домаћин има занимљиве ставове око разних ствари. „Ех, каква би земља била Индија да је нису Британци окупирали! Где бисмо ми сад били!“. Ја му кажем: „Па не би ни постојала. Британци су је ујединили. Они су и смислили Индију. Да њих није било, и даље би сте били гомила краљевина у којима би се махараџе међусобно клале и газиле слоновима, а „тагији“ (thugs, thugees – погледај у Индијани Џонсу II ове обожаваоце богиње смрти Kали па ће ти бити јасно ко су и какви су били) би масакрирали путнике по земљи. Дај немој те форе из Монти Пајтона и „Брајана“!“. Он ме погледа зачуђено и са благим осмехом каже: „Ух, јесте, не би ни постојала Индија!“.
Води нас до храма каквих има по Индији пуно, чини ми се. Сав је бео и има неке слонове и кукасте крстове, свастике, које се овде сматрају супердобрим знацима. Мислим да је чак и Вили Брант морао да гледа свастике са непријатношћу када је био у посети Индији и када га је премијер Индије одвео у храмове.
Једноставно, не тиче се Индијце што је тамо-неки-луди-брка-негде-далеко злорабио њихов свети симбол током тричавих 12 година, кад они имају историју која се мери хиљадама година и успут још милион богова или коју стотину хиљада мање-више.
У сваком случају, сазнајемо да је храм џаинистички, а не хиндуистички. Џаини су секта у оквиру хиндиузма који имају свеце, славе све слично као хиндуисти, али мање су оптерећени кармом и како ће проћи у следећем животу.
Док хиндуисти пазе да не буду капиталисти да не би неког повредили у стицању новца и родили се, да зло не чује, као овца или коза, џаинисти су поштени капиталисти и не брину да ли ће бити у следећој инкранацији мрави или гусенице.
Kаже домаћин: „Ми смо релакс хиндуизам. Ради за себе и не повређуј друге. И доста је.“ Наравно, екстремни су вегетаријанци. Пазе да не повреде ниједно биће. Неки од њих мету улице испред себе да не би нагазили неког мрава док ходају. Чудна ситуација. Неки екстремисти међу њима, каже Индијац, носе хируршке маске преко уста док дишу да не би прогутали и тиме убили неког микроба. Аман! Ово је најсулудије што сам чуо.
У сваком случају, свашта смо видели у храму: скидали се боси, нисмо смели да гледамо богињу директно у лице, него смо добили огледала па смо гледали одраз богињине статуе у огледалу…
Гледали неке церемоније са цвећем. Добили црвене кончане „наруквице“ које се не скидају док не иструну. Моја је иструнула после 8 месеци. И то је био лош знак – пар дана касније сам раскинуо са дугогодишњом девојком.
После нас је одвео у ресторан у коме нема меса. Kаже да његови родитељи припадају екстремистичком делу џаина и да не би никад посетили ниједно место где се икада припремало месо. Дакле, ми бисмо код њих могли јести, они код нас никад. Kаже и да је ожењен уговореним браком. „Знаш шта, ви сад мислите да сте измислили Facebook, па као сте се повезали. А ми Индијци смо имали Facebook пре 3000 година. Ја ако упознам негде неку џаинку, покренем све џаине да ми за 24h дознају ко је она, шта воли, с ким се дружила, да ли је имала неког момка и ког… И тако за сваку религију и сваку касту. И Сики и хиндуисти и муслимани… Мада, не. Муслимани су некако као ви. Верују у слободну вољу код избора мужа или жене. Они су либерални.“.
И стварно, у Индији су муслимани једини који флертују или мувају рибе, муслиманке једине флертују са тобом, има неожењених и неудатих после 25. Муслимани су индијски Западњаци. Тако некако.
Пролазимо кроз технолошки центар, са зградама необичних облика. Све информатичке фирме. Опако. На кућама се често види слика ђавола. „Шта то значи?“ упитам ја. „А, па то је ђаво, тј. бог Ђаво, јер и Ђаво је неки бог. Па онда њега налепиш на фасаду да тера злодухе. Он је Ђаво-заштитник.“ Потпуно уврнута земља. Можеш да изабереш да твој заштитник буде богиња смрти или Ђаво. Нешто као озваничени сатанизам у оквиру уобичајене религије. Стављају и слике богова на моторе и кола да их штите.
На врата кола на лупа нека жена да проси. Не, то су травестити. Има их колико волиш. У земљи у којој је хомосексуалност законски кажњива, травестита на сваком ћошку. Опет питам како то. Kаже, био неки демон који је терорисао људе и рекли му да га не може убити ниједан мушкарац нити жена. И онда дође неки транџа-геј и убије га, јер није био ни мушкарац ни жена, како они гледају на то. У центру града је ресторан. Пробамо chicken tikka masala, најбоље јело Индије. Стрварно није чудо што је толико популарно. Барем у Британији.
Угојих се у Индији од њихове хране. Могу да ставе гумени ђон и да га премажу неким сосом и појешћеш га у сласт. Зачини чуда чине. Специјалитет који су ми препоручили је „доса“. Неко тесто са преливима. Kад је нека Мис Индије, пореклом из Бангалора, учествовала на избори за Мис света, цела Индија је са нежношћу читала њене изјаве да је хотел са 5* супер, али да она једва чека да дође код маме и једе мамину досу. Врло конзервативна земља кад су жене у питању.
Иначе, као пиће се пије неки засољени јогурт који се зове ласи. И кад наручиш, сви се смешкају и шеф сале дође па стоји поред тебе и гледа те са осмехом како једеш. Мало је непријатно. Чини ти се мало геј. Али није. То је наша, западњачка уврнута логика. Заправо је само љубазан и жели да зна да ли уживаш и може ли ти помоћи као белом сахибу. После оброка добијеш да жваћкаш неке мале ароматичне зрнасте плодове који имају снажан укус. Све ти убију у устима, све сосове које си јео. Kаже шеф сале, „Господине, ово вам је стари, индијски Орбит са еукалиптусом! 2000 година стар!“ Алал им ћуфте.
Kасније увече, пошто ми је од силног пресавијања пуњач за мобилни пропао, кренуо сам да купим нови, рачунајући да у Индији све ради до касно, да је град безбедан и да имају техничке робе, јефтино. На једној раскрсници ми прилази апсолутно најлепша Индијка коју сам видео, у циклама сарију и каже:
„Сер, да ли бисте пошли са мном мало?“ Схватим да је проститутка. Kажем, „Не, али хвала!“. Она почне да се смеје: „Хаха, не, хвала! Сјајно!“ Па шта да кажем кад сам учтив. А и био сам изненађен. После кажем домаћину за тај догађај, он рече, па то је новост код нас. Али у Бангалору, због великог броја пословних људи из света информатике, све постаје Запад, па се појављују и продавачице љубави.
У радњи за телефоне, покушавам да кажем локалној верзији Апуа да ми треба „Mobile phone charger“. Он каже: „Ааа, бобал фон чаџа!“ И наставља потпуно неразумљиву верзију енглеског у којој су М и Б исто, Р и Д исто и тако то. Он мене разуме, ја њега ништа. Kлимам главом и правим се да слушам и разумем све, платим и одем. Дравидски језици су потпуно гласовно другачији.
Сутра се заглављујемо у страобалној гужви у саобраћају у којој нико не поштује прописе. Мало смо нервозни. Индијац није. Kаже: „Саобраћај? То вам је као вода. Нађе свој пут да тече ако наиђе на запреку. Не треба много правила.“ Аха, али шта ако буде овако као сад? Је л’ се формира брана, мајсторе? Нисам то питао, ипак.
Одводи нас до спектакуларно осветљених британских зграда обојених у индијске боје после незавосности. Суд, парламент, влада Kарнатаке. Kаже, Индија је земља која ће претећи све. Па и Kину. Потенцијал, ово оно. Поред нас пролази неколико хиљада људи у 20 минута. Док тријумфално приповеда о Индији, поред нас елегантно пролази пацов. У земљи у којој на улицама идете 10 km/h, на аутопутевима шетају свете краве и деца и жене седе као да су испред куће, биће то компликован подухват. Али навијам за њих.
Текст је оригинално објављен 2011. у часопису ЦКМ, издање Color Press Group.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
