Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Avion je dotakao tlo Bangalora, grada o kome nismo ništa znali, osim da 1) ima super ime koje podseća na egzotiku 2) tamo postoji neka vrsta indijske Silicijumske doline i da su tamo najbolji informatički umovi Južne Azije.
Ali, Bangalor se pokazao sasvim drugačijim: uopšte nije preterano egzotičan. Naprotiv, prilično je britanski. Zelen. Zapravo, tajna je u tome što su Britanci i izabrali baš Bangalor da se tu nastane jer je bio svež, zelen i prijatan, za razliku od drugih delova Indije koji su sparni i guše vrelinom.
Zato ima puno parkova, naravski, igra se i kriket svuda, po travnjacima. Puno je palata u britanskom kolonijalnom stilu, ulice su pune zelenila i široke. Zapravo, ovaj grad, od svih indijskih gradova, najmanje je ličio na tipičnu Indiju, zagušenu prosjacima, kravljom balegom i sličnim atrakcijama, koje se mogu sresti u Delhiju ili Bombaju.
Zapravo, nigde ni traga od „Slumdog Millionaire“-a. Iako su svi elementi indijske kulture tu: šljašteći panoi sa licima superstarova Bolivuda, bioskopi kao centralna mesta za izlazak, motorne rikše u žutoj, zelenoj i crnoj boji, super restorani i jeftina garderoba i uostalom sve i svašta što ti treba u životu, a i što ti ne treba, a kupićeš zato što košta 1 evro.
Ulične table su im kao neki mali bilbordi žute boje na kojima se, slovima jezika kanada, koji je ovde zvaničan, ispisuje bog-zna-šta jer mnogo su dugačka ta imena ulica. Inače, Bangalor je prestonica južne države Karnataka, koja je jedna od najstarijih u Indiji. Ovdašnji ljudi čak nisu ni Indoevropljani kao oni na severu. Jok, ovi su ultramali, ultracrni i svi odreda nose brkove. Zovu se Dravidi i oni su prastanovnici Indije. Fino.
Dočekuje nas naš domaćin. Visok i beo. „Ti nisi odavde?“ „Ne, nisam, ja sam sa severa, moj otac je došao ovde radi biznisa, mi smo iz Delhija.“ „A govoriš kanada jezik?“ „Ma kakvi, samo engleski i hindi. Nek nauče oni zvanične jezike države Indije, šta ja da se bakćem sa njihovim glupostima. Znaš, oni imaju i posebne brojeve na svom jeziku, ne ove ko ceo svet što upotrebljava.“ Samo čekam da izgovori „ma Crnčuge, ja njima da se udvaram“, kao što u romanima Salmana Ruždija severni Indijci govore južnima.
Ali bio je korektan da pročitam samo između redova njegov stav visokog bledunjavog bogataša. Svet je isti na svim mestima. Svi ovi bleđi i što imaju pare misle da su nekako bolji od ovih tamnijih i sirotijih.
OK, idemo u vožnju. Naš domaćin ima zanimljive stavove oko raznih stvari. „Eh, kakva bi zemlja bila Indija da je nisu Britanci okupirali! Gde bismo mi sad bili!“. Ja mu kažem: „Pa ne bi ni postojala. Britanci su je ujedinili. Oni su i smislili Indiju. Da njih nije bilo, i dalje bi ste bili gomila kraljevina u kojima bi se maharadže međusobno klale i gazile slonovima, a „tagiji“ (thugs, thugees – pogledaj u Indijani Džonsu II ove obožavaoce boginje smrti Kali pa će ti biti jasno ko su i kakvi su bili) bi masakrirali putnike po zemlji. Daj nemoj te fore iz Monti Pajtona i „Brajana“!“. On me pogleda začuđeno i sa blagim osmehom kaže: „Uh, jeste, ne bi ni postojala Indija!“.
Vodi nas do hrama kakvih ima po Indiji puno, čini mi se. Sav je beo i ima neke slonove i kukaste krstove, svastike, koje se ovde smatraju superdobrim znacima. Mislim da je čak i Vili Brant morao da gleda svastike sa neprijatnošću kada je bio u poseti Indiji i kada ga je premijer Indije odveo u hramove.
Jednostavno, ne tiče se Indijce što je tamo-neki-ludi-brka-negde-daleko zlorabio njihov sveti simbol tokom tričavih 12 godina, kad oni imaju istoriju koja se meri hiljadama godina i usput još milion bogova ili koju stotinu hiljada manje-više.
U svakom slučaju, saznajemo da je hram džainistički, a ne hinduistički. Džaini su sekta u okviru hindiuzma koji imaju svece, slave sve slično kao hinduisti, ali manje su opterećeni karmom i kako će proći u sledećem životu.
Dok hinduisti paze da ne budu kapitalisti da ne bi nekog povredili u sticanju novca i rodili se, da zlo ne čuje, kao ovca ili koza, džainisti su pošteni kapitalisti i ne brinu da li će biti u sledećoj inkranaciji mravi ili gusenice.
Kaže domaćin: „Mi smo relaks hinduizam. Radi za sebe i ne povređuj druge. I dosta je.“ Naravno, ekstremni su vegetarijanci. Paze da ne povrede nijedno biće. Neki od njih metu ulice ispred sebe da ne bi nagazili nekog mrava dok hodaju. Čudna situacija. Neki ekstremisti među njima, kaže Indijac, nose hirurške maske preko usta dok dišu da ne bi progutali i time ubili nekog mikroba. Aman! Ovo je najsuludije što sam čuo.
U svakom slučaju, svašta smo videli u hramu: skidali se bosi, nismo smeli da gledamo boginju direktno u lice, nego smo dobili ogledala pa smo gledali odraz boginjine statue u ogledalu…
Gledali neke ceremonije sa cvećem. Dobili crvene končane „narukvice“ koje se ne skidaju dok ne istrunu. Moja je istrunula posle 8 meseci. I to je bio loš znak – par dana kasnije sam raskinuo sa dugogodišnjom devojkom.
Posle nas je odveo u restoran u kome nema mesa. Kaže da njegovi roditelji pripadaju ekstremističkom delu džaina i da ne bi nikad posetili nijedno mesto gde se ikada pripremalo meso. Dakle, mi bismo kod njih mogli jesti, oni kod nas nikad. Kaže i da je oženjen ugovorenim brakom. „Znaš šta, vi sad mislite da ste izmislili Facebook, pa kao ste se povezali. A mi Indijci smo imali Facebook pre 3000 godina. Ja ako upoznam negde neku džainku, pokrenem sve džaine da mi za 24h doznaju ko je ona, šta voli, s kim se družila, da li je imala nekog momka i kog… I tako za svaku religiju i svaku kastu. I Siki i hinduisti i muslimani… Mada, ne. Muslimani su nekako kao vi. Veruju u slobodnu volju kod izbora muža ili žene. Oni su liberalni.“.
I stvarno, u Indiji su muslimani jedini koji flertuju ili muvaju ribe, muslimanke jedine flertuju sa tobom, ima neoženjenih i neudatih posle 25. Muslimani su indijski Zapadnjaci. Tako nekako.
Prolazimo kroz tehnološki centar, sa zgradama neobičnih oblika. Sve informatičke firme. Opako. Na kućama se često vidi slika đavola. „Šta to znači?“ upitam ja. „A, pa to je đavo, tj. bog Đavo, jer i Đavo je neki bog. Pa onda njega nalepiš na fasadu da tera zloduhe. On je Đavo-zaštitnik.“ Potpuno uvrnuta zemlja. Možeš da izabereš da tvoj zaštitnik bude boginja smrti ili Đavo. Nešto kao ozvaničeni satanizam u okviru uobičajene religije. Stavljaju i slike bogova na motore i kola da ih štite.
Na vrata kola na lupa neka žena da prosi. Ne, to su travestiti. Ima ih koliko voliš. U zemlji u kojoj je homoseksualnost zakonski kažnjiva, travestita na svakom ćošku. Opet pitam kako to. Kaže, bio neki demon koji je terorisao ljude i rekli mu da ga ne može ubiti nijedan muškarac niti žena. I onda dođe neki trandža-gej i ubije ga, jer nije bio ni muškarac ni žena, kako oni gledaju na to. U centru grada je restoran. Probamo chicken tikka masala, najbolje jelo Indije. Strvarno nije čudo što je toliko popularno. Barem u Britaniji.
Ugojih se u Indiji od njihove hrane. Mogu da stave gumeni đon i da ga premažu nekim sosom i poješćeš ga u slast. Začini čuda čine. Specijalitet koji su mi preporučili je „dosa“. Neko testo sa prelivima. Kad je neka Mis Indije, poreklom iz Bangalora, učestvovala na izbori za Mis sveta, cela Indija je sa nežnošću čitala njene izjave da je hotel sa 5* super, ali da ona jedva čeka da dođe kod mame i jede maminu dosu. Vrlo konzervativna zemlja kad su žene u pitanju.
Inače, kao piće se pije neki zasoljeni jogurt koji se zove lasi. I kad naručiš, svi se smeškaju i šef sale dođe pa stoji pored tebe i gleda te sa osmehom kako jedeš. Malo je neprijatno. Čini ti se malo gej. Ali nije. To je naša, zapadnjačka uvrnuta logika. Zapravo je samo ljubazan i želi da zna da li uživaš i može li ti pomoći kao belom sahibu. Posle obroka dobiješ da žvaćkaš neke male aromatične zrnaste plodove koji imaju snažan ukus. Sve ti ubiju u ustima, sve sosove koje si jeo. Kaže šef sale, „Gospodine, ovo vam je stari, indijski Orbit sa eukaliptusom! 2000 godina star!“ Alal im ćufte.
Kasnije uveče, pošto mi je od silnog presavijanja punjač za mobilni propao, krenuo sam da kupim novi, računajući da u Indiji sve radi do kasno, da je grad bezbedan i da imaju tehničke robe, jeftino. Na jednoj raskrsnici mi prilazi apsolutno najlepša Indijka koju sam video, u ciklama sariju i kaže:
„Ser, da li biste pošli sa mnom malo?“ Shvatim da je prostitutka. Kažem, „Ne, ali hvala!“. Ona počne da se smeje: „Haha, ne, hvala! Sjajno!“ Pa šta da kažem kad sam učtiv. A i bio sam iznenađen. Posle kažem domaćinu za taj događaj, on reče, pa to je novost kod nas. Ali u Bangaloru, zbog velikog broja poslovnih ljudi iz sveta informatike, sve postaje Zapad, pa se pojavljuju i prodavačice ljubavi.
U radnji za telefone, pokušavam da kažem lokalnoj verziji Apua da mi treba „Mobile phone charger“. On kaže: „Aaa, bobal fon čadža!“ I nastavlja potpuno nerazumljivu verziju engleskog u kojoj su M i B isto, R i D isto i tako to. On mene razume, ja njega ništa. Klimam glavom i pravim se da slušam i razumem sve, platim i odem. Dravidski jezici su potpuno glasovno drugačiji.
Sutra se zaglavljujemo u straobalnoj gužvi u saobraćaju u kojoj niko ne poštuje propise. Malo smo nervozni. Indijac nije. Kaže: „Saobraćaj? To vam je kao voda. Nađe svoj put da teče ako naiđe na zapreku. Ne treba mnogo pravila.“ Aha, ali šta ako bude ovako kao sad? Je l’ se formira brana, majstore? Nisam to pitao, ipak.
Odvodi nas do spektakularno osvetljenih britanskih zgrada obojenih u indijske boje posle nezavosnosti. Sud, parlament, vlada Karnatake. Kaže, Indija je zemlja koja će preteći sve. Pa i Kinu. Potencijal, ovo ono. Pored nas prolazi nekoliko hiljada ljudi u 20 minuta. Dok trijumfalno pripoveda o Indiji, pored nas elegantno prolazi pacov. U zemlji u kojoj na ulicama idete 10 km/h, na autoputevima šetaju svete krave i deca i žene sede kao da su ispred kuće, biće to komplikovan poduhvat. Ali navijam za njih.
Tekst je originalno objavljen 2011. u časopisu CKM, izdanje Color Press Group.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
