Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Туризам је једна од најпроулзивнијих грана на свету, и једина је која није била погођена чак ни Светском економском кризом 2008-2010. Тек је пандемија коронавируса 2020-2022. успела да заустави туризам, али се он брзо вратио „осветничким туризмом“, када су се од 2022. надаље људи одлучивали да „надокнаде из освете“ путовања која су пропустили у две „одузете године живота“.
У свему томе, градови у Србији као да не виде довољно своју шансу, а нарочито историјски градови Војводине, као што су Карловци, Петроварадин, Бач, Сомбор, или Митровица. Уместо да буду пуни туриста као градови у Чешкој или Шпанији, задовољавамо се мрвицама. А како и да се не задовољавамо када нисмо поставили никакве „белеге“ да се овде нешто дешавало.
У Митровици је на пример (што сам ја користио као одличну метафору за „бизарну оперисаност од здравог разума и жеље за зарадом“), постављена прво статуа мангулици и пулину (локална свиња и локални пас), а да пре тога није постављен ниједан споменик римском цару, којих је овде било између 7 и 10 – постоје спорења и варијације. Сигурно је да је седам владара Римског царства рођено у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Хостилијан, Констанције II и Грацијан.
Такође, овде су живели и владали следећи цареви: Марко Аурелије (161–180), који је користио Сирмијум као резиденцију између панонских војних похода (170–180) и вероватно умро овде, затим Максимин (235–238), који је владао из пребивалишта у Сирмијуму, те Деције (249–251), који је живео у Сирмијуму, где су му рођена два сина. Ту су и Хереније Етруск (251), који је највероватније рођен у Сирмијуму, Ингенуус и Регалијан, који су се прогласили за цареве у Сирмијуму (260), Клаудије II (268–270), рођен у Сирмијуму и тамо је провео већи део свог живота, Квинтил (270), рођен у Сирмијуму, Галерије (305–311), владао као цезар из Сирмијума (293–296), Крисп, проглашен за Цезара у Сирмијуму 317. године, Константин II, проглашен за Цезара у Сирмијуму 317. године Ветраније, прогласио се за цара у Сирмијуму 350. године, те Теодосије I Велики (378–395), који је постао цар у Сирмијуму.
И после свега овога, имали смо пре пар година бизарну ситуацију да је неко одлучио да се подигне споменик – просјаку „доброг срца“ – Јуси (не спорим његово срце), што је био врхунац бесмисла у који је држава утонула. Срећом, споменик је брзо уклоњен.
Колико пута сам морао говорити по Латинској Америци, Русији, Италији или Шпанији да је Света Анастасија (Анастазијa, Стошија) из Митровице и да јој је надимак био Анастасија Сирмијска? Света Фауста, њена мајка, симбол „идеалне мајке у хришћанству“ има једну од 140 статуа на тргу Светог Петра у Риму.
Код нас – ништа. Или да је овде било још много светаца, као што су Свети Иринеј? Који има мост, и ништа више. Ту је и Фотин, аријански бискуп, и град је био седиште аријанства у старо доба. Ни речи.
Добра вест стиже коначно пре неки дан – Ротари Клуб је поклонио, наиме, бисту Проба, цара који је донео виноградарство у Срем и на Фрушку гору, и постављена је на плато испред Музеја Срема, чија је фасада обновљена недавно, као и фасаде у окружењу. У плану је да се поставе бисте свих римских царева који су рођени овде, па ћемо се моћи и поносити овим делом историје, а и туристи ће можи видети то на интернету и уписати (можда) то у свој итинерер.
Аутор споменика је вајар Владимир Товић, који је бисту израдио по узору на чувене римске портрете цара Проба који се чувају у Ватиканским музејима и Лувру. Како организатори истичу, биста није оригинални археолошки налаз, већ модерна реплика – уметничка реконструкција направљена у част римског цара.
Још пре 25 година смо као омладинци маштали о томе да се у Митровици поставе статуе римским царевима на сваком тргу, као и Светом Димитрију и Светом Иринеју, налик на Светог Сергија Радоњешког у Дунавском парку, али док се Ротаријанци нису појавили – биле су нам битне свињр и пси. Нису статуе, већ бисте, али није ни то лоше. Боље него два споменика Ћири Милекићу (заиста постоје два).
На исти начин би и други градови могли размишљати – Нови Сад нема споменик Алберту Ајншајну и Милеви Марић (комотно би могао један заједнички), а да не спомињемо кога све нема у Карловцима или Бачу. Сви се у Сомбору сликају поред Лазе Костића и Ернеста Бошњака, тако да је споменичко наслеђе заиста пропулзивно.
Видимо се поред неког другог цара, и похваљујемо почетак рада! Да Митровица буде пуна лепих тргова и туриста који ће истраживати римско и хришћанско наслеђе. Пас и свиња су ту само занимљив додатак – и они требају ту и остати.
