Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Живановић
ЛАЖИ, ЛАЖИ, ЛАЖИ МЕ
Чим смо стигли у Дамаск, отишли смо да се пријавимо у Министарство туризма, да кажемо да смо стигли и да смо живи и здрави. Прва непријатност – стогим тоном нам службеница каже да им је са границе јављено да нисмо попунили некакав картончић који је потребно чувати са собом и имати на њему печат.
Наравно да смо носили и пасош и картончић са собом и показали га госпођи европског изгледа. Она се нагло насмешила и постала љубазна према нама, али је добила строг изглед према помоћници, којој је рекла да ће овима на граници „мајку мајчину зато што лажу“. И заиста, никад ми нису били јасни ти оријентални поступци и издаје. Чему када можемо да докажемо?
Дајемо план пута и кажемо да ћемо прво у Босру јер нам је најближа. Чини ми се све ово мало параноично, али с обзиром на то ко све покушава да сруши Асадову власт, не чини ми се више да је параноично, већ се поставља питање да ли је довољно параноично.
Елем, водич Lonely Planet каже да Босра није далеко. Идемо прво на југ, међу Набатејце Тј. оне који су некада били арапско пелеме звано Набатејци – исти они који су направили Петру у Јордану.
Босра је најзанимљивија, јер има стари римски град од тамноцрвеног стења у сред пустиње и амфитеатар од базалта толико леп да њихове фолк-поп диве тамо снимају музичке спотове!
Иначе, први следећи град после Босре је Д’ра (неки кажу Дера или Дара, а заправо се чита Дърá, са полугласом који може бити „шта ‘оћеш“ и нагласком на задњем А), где је већ граница са Јорданом.
ХАУРАН И ЏЕБЕЛ ДРУЗ
Овде у околини (не у самом граду који је у Хаурану) живе Друзи (вера слична исламу, али не баш ислам), који су нешто били незадовољни што су им укинули неку аутономију давно, па су склони побунама, кажу. Све побуне су почињале са југа, од Друза, или из Хаме, где су најокорелији Сунити, или пак из Алавистана. Бурад барута.
Град се исто тако зове Босра, Бусра, или Б’сра, свеједно је, јер срећемо прави шарениш спеловања. Наравно, погађате, заправо је Бъсрá, са полугласом. Идемо нешто више од сата са главне градске аутобуске станице на самом крају Дамаска. Официјелно се зове Босра аш-Шам, а Аш-Шам или Ал-Шам му дође – исто што и Левант.
У време француској мандата после 1918. Сирија је била федерација и Друзи су добили државу Џебел Друз, коју су прославили певањем и играњем. Авај, Французи се нису показали доследнима па су унифицирали Сирију ускоро, што је донело да увек онај ко је на власти тлачи Друзе.
Прво сунити, па онда алавити. Не чуди што су они у Израелу велики фанови Израела и чак иду и у војску (ИДФ). Кажу и да ови одавде воле Израел, само не смеју да писну. Занимљиво, Босра није директно припадала Џебел Друзу, већ је била на самој граници – што је није спречавало да буде активна у отпору Дамаску.
Босра је древни град и некадашња метропола, која је прошла као „бос по трњу“ под Турцима. Отприлике као Сирмијум (Митровица) или Бач – од велеграда до обичног града.
Босра се помиње још у египатским изворима из чак – 14. века пре нове ере. Као кључни набатејски град, постао је просперитетна провинцијска престоница римске провинције Арабија Петреа (Камена Арабија, да се разликује од Пустињске Арабије коју Римљани нису освојили и у коју нису залазили због личног здравља и да им кожа не би била избушена копљима и мачевима Арапа на коњима).
Звала се Бостра са све Т. Што је било мало незгодно за изговор па ће се касније пригодно изгубити, као Т у српској речи масТна.
Након распада Набатејског краљевства, била је како рекосмо, део Рима, опет богата, иако је у сред пустињетине, а са појавом хришћанства, Бостра је процветала као митрополитанска надбискупија под јурисдикцијом Источног православног патријархата Антиохије и целог Истока.
Такође је постала латинокатоличка титуларна столица и бискупска столица Мелкитске католичке архиепархије. Ем митрополит, ем бискуп. Велеград.
Кроз своју историју и под разним муслиманским владарима, град је задржао свој стратешки значај као јужна капија Сирије.
Привлачио је пажњу владара Дамаска и њиме су управљали разни господари, служећи као центар исламског учења и задужбина.
Међутим, током османског доба пропала је, ни прва ни последња – тек како је прошла Александрија, Босра може да се теши. Постала је село, да би била ревитализована у 20. веку изградњом железнице Хиџаз од Цариграда до Меке и Медине.
Додајмо ту и растућу знатижељу Западњака за археолошким налазиштима – и ето туризма. Данас је то важно археолошко налазиште и УНЕСКО га је прогласио местом светске баштине.
Иначе би било само пролазно месташце према Јордану да одете на бензинску пумпу и купите воде. Имала је некад давно око 80.000 становника, када је Лондон имао 5.000 а сада их има само 30.000.
ЛЕГЕНДА О МУХАМЕДУ
Легенда о Мухамеду у Босри једна је од најпознатијих прича из раног живота пророка Мухамеда и често се помиње у исламској традицији.
Према предању, у ове крајеве је некад стигао младић из Меке, тек дванаест лета стар, у пратњи свог стрица Абу Талиба. Караван камила је носио робу, али, како кажу хронике, и нешто драгоценије — судбину једног човека који ће променити свет. Док су се одмарали у хладу палми, монах Бахира (или Сергеј, по неким изворима), — хришћанин, пустињак и зналац старих књига — угледао је облак који прати дечака и штити га од сунца. Није то било обично сеновито чудо пустиње, него знак. Препознао је то као знак из старих пророчанстава о доласку новог пророка.
Бахира је позвао караван на оброк, што није било уобичајено, и пажљиво је посматрао младог Мухамеда. Након разговора, прегледао му је раме и открио “печат посланства” (khatam an-nubuwwah) — посебан белег који су хришћански текстови, према муслиманској традицији, описивали као знак будућег пророка. Монах је затим упозорио Абу Талиба: “Пази на овог дечака! Он ће имати велику будућност — Бог га је изабрао. Али пази, јер ако га Јевреји препознају, могли би му наудити.” Абу Талиб је, уплашен за свог нећака, одмах прекинуо трговачки пут и вратио се у Меку. Овај догађај има велико место у исламској историји јер се сматра првим признањем Мухамедовог пророштва, и то од стране хришћанског монаха.
Такође се тумачи као симбол повезаности између ислама и хришћанства — Бахира препознаје континуитет пророка који воде до последњег Божјег посланика. Хришћански извори овај догађај елегантно не помињу, али исламска традиција га је пренела преко најранијих биографа попут Ибн Исхака (VIII век) и касније Ибн Хишама. У Босри данас постоји и остатак древне цркве и манастира Бахире, коју локално становништво повезује с овом легендом.
РИМСКИ ТЕАТАР И ОКОЛИНА
Но, град има амфитеатар монументалних пропорција, и стари град у коме живе људи који су од материјала римских рушевина направили кућице и испраћају козе и овце да каке унаоколо, тако да се мора пажљиво газити да се не угази у брабоњке.
Ако се то занемари, све је спектакуларно. Деца возе бициклиће између рушевина, малецни пролази са завесама су капије у дворишта хармоничних кућа.
Прво амфитеатар. Кад човек закорачи у амфитеатар Босре, има осећај да је ушао у камени талас који је застао усред времена. То је један од најбоље очуваних амфитеатара на свету.
Подигнут у 2. веку за време цара Трајана, овај камени колос са више од 15.000 места преживео је империје, ратове и земљотресе. И данас згледа као да ће сваког трена кроз капије ући легионари или трговци са ћилимима и зачинима. Позорница је некада одјекивала аплаузима и риком лавова, а касније – стиховима из “Хиљаду и једне ноћи”, јер је Босра вековима била раскршће светова.
Касније су га Омејади претворили у тврђаву — амфитеатар је добио зидове, куле и ров, па данас изгледа као да се Рим и Ислам сусрећу у једном кадру. Кад седнете на највиши ред, пустиња се отвара као хоризонт без краја, а ветар носи ехо некадашњих говора, битака и стихова. Камен је гладак од векова, али и даље вибрира као да памти аплауз.
У Босри човек схвати да историја није музеј, него позорница која још траје — само се глумци мењају, а светло сунца остаје исто.
Унутра влада тишина, она врста што није празна, већ густа, натопљена вековима звука. Камен мирише на сунце и прашину, а кад се човек попне до највиших редова, види пустињу како се простире као море.
Ту, на ивици тог мора, схватиш да позориште није само место представе – него сама представа историје, у којој смо ми само још једни пролазни статисти. Путовања те учине да си мален пред историјом и велик пред собом јер си окусио њен део.
ДОСТА ЈЕ БАЈКОВИТОСТИ! ЗА ДАМАСК!
Наравно, има и деце која покушавају да продају прескупе сувенире, то је део фолклора. Пуно је Италијана. Крећемо за Дамаск. Овде нигде нема аутобуске станице, осим у Дамаску. Сви негде стају успут.
Ми станемо на неко место, кад долази неки лик на мотору и каже, еј, није ту него мало даље станица! Уведе нас у неку чекаоницу која је заправо, офис неке туристичке агенције за коју он ради.
Шта да радимо, чекамо, не знамо где је иначе станица. Ја прекрстим ноге – он ме упозори да сам тиме показао ђон, што је највећа увреда код Арапа. Одмах вратим уморне ноге у паралелну позицију.
Исти тај љубазни учитељ локалних навика је недуго затим запенио да је аутобус те туристичке агенције за коју космичком случајношћу баш он ради, много бољи од других аутобуса и да нама, чије префињене европске гузице не могу да трпе неудобна блискоисточна седишта, сигурно не би пријао лош бус за 20% јефтинији.
Еее, ниси се ти возио Лозница Трансом од Новог Сада до Митровице 1998. па да видиш шта је Арабија преко Иришког Венца! Наравно, и у аутобусу покушава смицалицу, и каже нам да би било много боље да нас избаци пре станице, у центру, а већ ће се ту наћи „његов брат који баш случајно вози такси да нас пребаци до хотела“.
Ја кажем, е не, вози на станицу. Али станица је на крај града! Знам, али градски бус вози до мог хотела за 10 центи! Намигнем му. Њему се осмех смрзне за тренутак, па се насмеје заверенички, као, ех, провалио си ме. То ове Белгијанке ако зезнеш, успео си, ми једва састављамо крај с крајем код куће, мани ме тих фора, имамо их и у Мајци Србији.
Но, овакви покушаји муљања су бенигни и само ме насмеју. На крају дана, остала ми је прича и сећање на Босру.
Кад сунце пада на рушевине Босре, и када се из старе римске позорнице зачује неки пригушен ехо, можда се може чути и нешто од оног шапата — да су се судбине пророка и пустиње једном већ среле, ту, на прагу света. Ми смо то осетили уживо – и то је непроцењиво.
