Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
LAŽI, LAŽI, LAŽI ME
Čim smo stigli u Damask, otišli smo da se prijavimo u Ministarstvo turizma, da kažemo da smo stigli i da smo živi i zdravi. Prva neprijatnost – stogim tonom nam službenica kaže da im je sa granice javljeno da nismo popunili nekakav kartončić koji je potrebno čuvati sa sobom i imati na njemu pečat.
Naravno da smo nosili i pasoš i kartončić sa sobom i pokazali ga gospođi evropskog izgleda. Ona se naglo nasmešila i postala ljubazna prema nama, ali je dobila strog izgled prema pomoćnici, kojoj je rekla da će ovima na granici „majku majčinu zato što lažu“. I zaista, nikad mi nisu bili jasni ti orijentalni postupci i izdaje. Čemu kada možemo da dokažemo?
Dajemo plan puta i kažemo da ćemo prvo u Bosru jer nam je najbliža. Čini mi se sve ovo malo paranoično, ali s obzirom na to ko sve pokušava da sruši Asadovu vlast, ne čini mi se više da je paranoično, već se postavlja pitanje da li je dovoljno paranoično.
Elem, vodič Lonely Planet kaže da Bosra nije daleko. Idemo prvo na jug, među Nabatejce Tj. one koji su nekada bili arapsko peleme zvano Nabatejci – isti oni koji su napravili Petru u Jordanu.
Bosra je najzanimljivija, jer ima stari rimski grad od tamnocrvenog stenja u sred pustinje i amfiteatar od bazalta toliko lep da njihove folk-pop dive tamo snimaju muzičke spotove!
Inače, prvi sledeći grad posle Bosre je D’ra (neki kažu Dera ili Dara, a zapravo se čita Dъrá, sa poluglasom koji može biti „šta ‘oćeš“ i naglaskom na zadnjem A), gde je već granica sa Jordanom.
HAURAN I DŽEBEL DRUZ
Ovde u okolini (ne u samom gradu koji je u Hauranu) žive Druzi (vera slična islamu, ali ne baš islam), koji su nešto bili nezadovoljni što su im ukinuli neku autonomiju davno, pa su skloni pobunama, kažu. Sve pobune su počinjale sa juga, od Druza, ili iz Hame, gde su najokoreliji Suniti, ili pak iz Alavistana. Burad baruta.
Grad se isto tako zove Bosra, Busra, ili B’sra, svejedno je, jer srećemo pravi šareniš spelovanja. Naravno, pogađate, zapravo je Bъsrá, sa poluglasom. Idemo nešto više od sata sa glavne gradske autobuske stanice na samom kraju Damaska. Oficijelno se zove Bosra aš-Šam, a Aš-Šam ili Al-Šam mu dođe – isto što i Levant.
U vreme francuskoj mandata posle 1918. Sirija je bila federacija i Druzi su dobili državu Džebel Druz, koju su proslavili pevanjem i igranjem. Avaj, Francuzi se nisu pokazali doslednima pa su unificirali Siriju uskoro, što je donelo da uvek onaj ko je na vlasti tlači Druze.
Prvo suniti, pa onda alaviti. Ne čudi što su oni u Izraelu veliki fanovi Izraela i čak idu i u vojsku (IDF). Kažu i da ovi odavde vole Izrael, samo ne smeju da pisnu. Zanimljivo, Bosra nije direktno pripadala Džebel Druzu, već je bila na samoj granici – što je nije sprečavalo da bude aktivna u otporu Damasku.
Bosra je drevni grad i nekadašnja metropola, koja je prošla kao „bos po trnju“ pod Turcima. Otprilike kao Sirmijum (Mitrovica) ili Bač – od velegrada do običnog grada.
Bosra se pominje još u egipatskim izvorima iz čak – 14. veka pre nove ere. Kao ključni nabatejski grad, postao je prosperitetna provincijska prestonica rimske provincije Arabija Petrea (Kamena Arabija, da se razlikuje od Pustinjske Arabije koju Rimljani nisu osvojili i u koju nisu zalazili zbog ličnog zdravlja i da im koža ne bi bila izbušena kopljima i mačevima Arapa na konjima).
Zvala se Bostra sa sve T. Što je bilo malo nezgodno za izgovor pa će se kasnije prigodno izgubiti, kao T u srpskoj reči masTna.
Nakon raspada Nabatejskog kraljevstva, bila je kako rekosmo, deo Rima, opet bogata, iako je u sred pustinjetine, a sa pojavom hrišćanstva, Bostra je procvetala kao mitropolitanska nadbiskupija pod jurisdikcijom Istočnog pravoslavnog patrijarhata Antiohije i celog Istoka.
Takođe je postala latinokatolička titularna stolica i biskupska stolica Melkitske katoličke arhieparhije. Em mitropolit, em biskup. Velegrad.
Kroz svoju istoriju i pod raznim muslimanskim vladarima, grad je zadržao svoj strateški značaj kao južna kapija Sirije.
Privlačio je pažnju vladara Damaska i njime su upravljali razni gospodari, služeći kao centar islamskog učenja i zadužbina.
Međutim, tokom osmanskog doba propala je, ni prva ni poslednja – tek kako je prošla Aleksandrija, Bosra može da se teši. Postala je selo, da bi bila revitalizovana u 20. veku izgradnjom železnice Hidžaz od Carigrada do Meke i Medine.
Dodajmo tu i rastuću znatiželju Zapadnjaka za arheološkim nalazištima – i eto turizma. Danas je to važno arheološko nalazište i UNESKO ga je proglasio mestom svetske baštine.
Inače bi bilo samo prolazno mestašce prema Jordanu da odete na benzinsku pumpu i kupite vode. Imala je nekad davno oko 80.000 stanovnika, kada je London imao 5.000 a sada ih ima samo 30.000.
LEGENDA O MUHAMEDU
Legenda o Muhamedu u Bosri jedna je od najpoznatijih priča iz ranog života proroka Muhameda i često se pominje u islamskoj tradiciji.
Prema predanju, u ove krajeve je nekad stigao mladić iz Meke, tek dvanaest leta star, u pratnji svog strica Abu Taliba. Karavan kamila je nosio robu, ali, kako kažu hronike, i nešto dragocenije — sudbinu jednog čoveka koji će promeniti svet. Dok su se odmarali u hladu palmi, monah Bahira (ili Sergej, po nekim izvorima), — hrišćanin, pustinjak i znalac starih knjiga — ugledao je oblak koji prati dečaka i štiti ga od sunca. Nije to bilo obično senovito čudo pustinje, nego znak. Prepoznao je to kao znak iz starih proročanstava o dolasku novog proroka.
Bahira je pozvao karavan na obrok, što nije bilo uobičajeno, i pažljivo je posmatrao mladog Muhameda. Nakon razgovora, pregledao mu je rame i otkrio “pečat poslanstva” (khatam an-nubuwwah) — poseban beleg koji su hrišćanski tekstovi, prema muslimanskoj tradiciji, opisivali kao znak budućeg proroka. Monah je zatim upozorio Abu Taliba: “Pazi na ovog dečaka! On će imati veliku budućnost — Bog ga je izabrao. Ali pazi, jer ako ga Jevreji prepoznaju, mogli bi mu nauditi.” Abu Talib je, uplašen za svog nećaka, odmah prekinuo trgovački put i vratio se u Meku. Ovaj događaj ima veliko mesto u islamskoj istoriji jer se smatra prvim priznanjem Muhamedovog proroštva, i to od strane hrišćanskog monaha.
Takođe se tumači kao simbol povezanosti između islama i hrišćanstva — Bahira prepoznaje kontinuitet proroka koji vode do poslednjeg Božjeg poslanika. Hrišćanski izvori ovaj događaj elegantno ne pominju, ali islamska tradicija ga je prenela preko najranijih biografa poput Ibn Ishaka (VIII vek) i kasnije Ibn Hišama. U Bosri danas postoji i ostatak drevne crkve i manastira Bahire, koju lokalno stanovništvo povezuje s ovom legendom.
RIMSKI TEATAR I OKOLINA
No, grad ima amfiteatar monumentalnih proporcija, i stari grad u kome žive ljudi koji su od materijala rimskih ruševina napravili kućice i ispraćaju koze i ovce da kake unaokolo, tako da se mora pažljivo gaziti da se ne ugazi u brabonjke.
Ako se to zanemari, sve je spektakularno. Deca voze bicikliće između ruševina, malecni prolazi sa zavesama su kapije u dvorišta harmoničnih kuća.
Prvo amfiteatar. Kad čovek zakorači u amfiteatar Bosre, ima osećaj da je ušao u kameni talas koji je zastao usred vremena. To je jedan od najbolje očuvanih amfiteatara na svetu.
Podignut u 2. veku za vreme cara Trajana, ovaj kameni kolos sa više od 15.000 mesta preživeo je imperije, ratove i zemljotrese. I danas zgleda kao da će svakog trena kroz kapije ući legionari ili trgovci sa ćilimima i začinima. Pozornica je nekada odjekivala aplauzima i rikom lavova, a kasnije – stihovima iz “Hiljadu i jedne noći”, jer je Bosra vekovima bila raskršće svetova.
Kasnije su ga Omejadi pretvorili u tvrđavu — amfiteatar je dobio zidove, kule i rov, pa danas izgleda kao da se Rim i Islam susreću u jednom kadru. Kad sednete na najviši red, pustinja se otvara kao horizont bez kraja, a vetar nosi eho nekadašnjih govora, bitaka i stihova. Kamen je gladak od vekova, ali i dalje vibrira kao da pamti aplauz.
U Bosri čovek shvati da istorija nije muzej, nego pozornica koja još traje — samo se glumci menjaju, a svetlo sunca ostaje isto.
Unutra vlada tišina, ona vrsta što nije prazna, već gusta, natopljena vekovima zvuka. Kamen miriše na sunce i prašinu, a kad se čovek popne do najviših redova, vidi pustinju kako se prostire kao more.
Tu, na ivici tog mora, shvatiš da pozorište nije samo mesto predstave – nego sama predstava istorije, u kojoj smo mi samo još jedni prolazni statisti. Putovanja te učine da si malen pred istorijom i velik pred sobom jer si okusio njen deo.
DOSTA JE BAJKOVITOSTI! ZA DAMASK!
Naravno, ima i dece koja pokušavaju da prodaju preskupe suvenire, to je deo folklora. Puno je Italijana. Krećemo za Damask. Ovde nigde nema autobuske stanice, osim u Damasku. Svi negde staju usput.
Mi stanemo na neko mesto, kad dolazi neki lik na motoru i kaže, ej, nije tu nego malo dalje stanica! Uvede nas u neku čekaonicu koja je zapravo, ofis neke turističke agencije za koju on radi.
Šta da radimo, čekamo, ne znamo gde je inače stanica. Ja prekrstim noge – on me upozori da sam time pokazao đon, što je najveća uvreda kod Arapa. Odmah vratim umorne noge u paralelnu poziciju.
Isti taj ljubazni učitelj lokalnih navika je nedugo zatim zapenio da je autobus te turističke agencije za koju kosmičkom slučajnošću baš on radi, mnogo bolji od drugih autobusa i da nama, čije prefinjene evropske guzice ne mogu da trpe neudobna bliskoistočna sedišta, sigurno ne bi prijao loš bus za 20% jeftiniji.
Eee, nisi se ti vozio Loznica Transom od Novog Sada do Mitrovice 1998. pa da vidiš šta je Arabija preko Iriškog Venca! Naravno, i u autobusu pokušava smicalicu, i kaže nam da bi bilo mnogo bolje da nas izbaci pre stanice, u centru, a već će se tu naći „njegov brat koji baš slučajno vozi taksi da nas prebaci do hotela“.
Ja kažem, e ne, vozi na stanicu. Ali stanica je na kraj grada! Znam, ali gradski bus vozi do mog hotela za 10 centi! Namignem mu. Njemu se osmeh smrzne za trenutak, pa se nasmeje zaverenički, kao, eh, provalio si me. To ove Belgijanke ako zezneš, uspeo si, mi jedva sastavljamo kraj s krajem kod kuće, mani me tih fora, imamo ih i u Majci Srbiji.
No, ovakvi pokušaji muljanja su benigni i samo me nasmeju. Na kraju dana, ostala mi je priča i sećanje na Bosru.
Kad sunce pada na ruševine Bosre, i kada se iz stare rimske pozornice začuje neki prigušen eho, možda se može čuti i nešto od onog šapata — da su se sudbine proroka i pustinje jednom već srele, tu, na pragu sveta. Mi smo to osetili uživo – i to je neprocenjivo.
