Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Stefan Ćulibrk, Robert Čoban
BUTRON
Lonely Planet je lepa stvar. Da ne bi njega, i Vikipedije, ne bismo znali da je u blizini, u mestu Gatika, lociran Dvorac Butron. Mada u vodiču piše da se može ući u zamak, očito ne može.
Gazdi je dojadilo da angažuje kostimirane glumce da budu vitezovi, pa je zatvorio vašar. Pošto je klima vlažna, impresivne zidine su zarasle u mahovinu, buđ i nekakvo cveće.
Tako pustog, obilaze ga i dalje. Ima neku specijalnu draž tako spooky i usamljen, kad ne pravi profit. Kao kameni cvet u zelenilu.
Inače je bio sedište baskijskog klana Butron, kada su se klanovi međusobno klali, pa da imaju Butroni gde da se sklone kad se pobiju sa komšijama. Nešto slično postoji u Gruziji, u oblasti Svanetija. Gorštaci su čudo, uvek nepokorni, uvek nejedinstveni.
GERNIKA
E sad nešto što svi znamo: Gernika. To je jedan gradić, koji je bio stara prestonica Baskije. Gračanica baskijska. Ili kako već. I pošto su ovde najluđi Baski od svih na svetu, oni su bili protiv Franka, koji je hteo da ukine sve jezike osim španskog kad pobedi.
Franko je sam po sebi bio u najmanju ruku kontradiktorna ličnost, jer ni njegov maternji jezik nije bio španski, nego galicijski. Ali i njega je ukinuo. Ukinuo je jezik kojim je razgovarao sa majkom i ocem, pa kako neće baskijski.
Franku su ovi posebno išli na živac, pa je odlučio da ih malo izbombarduje da bi ih naučio pameti.
Poznato je da kad pobiješ ljude, oni se nauče pameti. Naročito oni mrtvi više neće uraditi ništa protiv tebe. A pošto nije imao avijaciju, on pozove Luftvafe da se malo vežbaju, a ovi se baš uvežbali za London i Roterdam i Beograd: pobiše pola grada i sravniše ga.
Naravno da je stradanje civila u toj meri bilo šokantno pred II Svetski rat. Nisu još ljudi znali šta se sprema. Pikaso je besan k’o ris. Napravio je sliku velikih dimenzija, nazvao je Gernika i izložio u Parizu na Svetskoj izložbi. Sad je u Madridu u Muzeju Kraljice Sofije. Ovde su napravili kopiju od pločica i stavili je u neku zabitu ulicu.
Ulazimo u prodavnicu. Kaže prodavac „Bienvenidos! Ongi etorri!“, „Kako?“, rekoh ja. „Ongi etorri!“. „A šta ti to znači?“, „Dobrodošli, na baskijskom!“, pokazuje on nasmejan na natpis pored kase. Aha, vaspitna uloga prodavca. Širi kulturu.
Mi probamo tamo neke kape baskijske. Narodna nošnja. Ne znamo kako se nose. Neke beretkice sa onim malim drškom na vrhu. Jedan od nas stavlja vojnički. Prodavac dotrčava i viče, „Neee, nije bre ovo military kapa, ovo ide spljošteno!“ i spljeska mu kapu na glavu. OK, kupimo suvenire. Kaže on, „Gracias! Eskerrik asko!“. „Kako? Aaa, OK, shvatio sam.“ Opet on se nasmeje i pokaže prstom na tekst pored pulta. Važi, naučio sam.
Svud su skinuli španske zastave. Izgrebali su sličice španskih zastava na tablama gde god su mogli. Liči mi na Balkan. Sve razumem.
Na sredini trga igra se fudbal. Dve ekipe su, naravno, u zelenim i crvenim dresovima (to su dve boje Baskije). Na svakom dresu stoji mapa Velike Baskije i neki natpis, u stilu „Svi Baski u jednoj državi!“.
Ista sličica mape Velikobaskijske Republike poznate i kao Euskal Herria stoji i na obližnjoj zgradi. Uz zastavu Palestine i Hamasa. Vidimo da se buntovnici međusobno podržavaju, vera je manje bitna. Malo je nadrealno.
Još je nadrealnije kada pokušavam da zapodenem razgovor u restoranu o bombardovanju Gernike. Konobarica mi objašnjava i pokazuje gde su se deca iz škole krila, u kojim tunelima i skladištima.
Jedan deda mi prilazi i kaže: „Ja sam preživeli!“. Ustaje i drugi i kaže: „I ja!“. Započinje razgovor između nas: „Imao sam 7 godina, išao sam u 1. razred“, kaže prvi. Drugi se ubacuje: „Ja sam imao 8“. „Jeste, ti si išao u 2. razred, bio si učionica do mene kad smo istrčali napolje.“
Pitamo ih, ko je bombardovao, kako (iako znamo). Deda drekne: „Alemaaanes! Alemaaanes!! (Neemci! Neeemciii!)“. Besan je na Nemce i sada, sa 100 godina. Razumem, to je kao kod nas na Balkanu. ‘Ajd što smo se mi pobili, ove komšije ne mrzim toliko, al’ što se pa ti sad mešaš u to, tebe ću da mrzim još više! Najbešnji grad sa najprijatnijim žiteljima koje smo sreli.
Nedaleko odatle je muzej Euskal Herria, ili Velike Baskije, ili Svebaskije, kako god mi to preveli. Ima prigodne mape Velike Baskije i lepu izložbu istorije ovog naroda i njegovih teritorija.
U parku, poslednja statua Henryja Moorea, kanda. “Velika figura u skloništu” iz 1986. godine. Prepoznatljiv Mooreov stil – i da mi nisu rekli, znao bih da je on ovo vajao.
Tu je i legendarni Sveti hrast oko koga su se Baski skupljali hiljadama godina da prave skupštine. Naime, Gernikako Arbola (“stablo Gernika” na baskijskom) je hrast koji simbolizuje tradicionalne slobode stanovnika Biskaje, a katkad samim time i za Baske u celini. Gospodari Biskaje (uključujući kraljeve Kastilje i karlističke pretendente na prestolje) kod stabla su zaklinjali da će poštovati biskajske slobode, što danas čine moderni lehendakari (predsednici) Baskije, kažu izvori. Nije loše.
Postoje dva drveta, Novo drvo, koje lista i raste, i staro, iz koga je uzet “pelcer”.
Sve u svemu, sjajna stanka pred odlazak na more, u zemlji nepokornih brđana koji su tvrdoglavi i na svoju štetu i veličaju svoje pogibije. Svaka sličnost sa Srbima je… slučajna.
Tekst sadrži elemente članaka objavljenih u časopisima CKM i Intelligent Life u septembru 2011, izdanje Color Media Grupe. Sva prava zadržana.
Posetite sajt našeg partnerskog projekta OKO SVETA www.okosveta.rs.
