Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Поповић Бенишек
И коначно, „предигра“ је завршена: укрцали смо се на крузер! Након два крстарења на бродовима компаније Costa Crociere, први пут смо отишли преко компаније MSC Cruises. И та је компанија италијанска, само што су Костини бродови много приступачнији обичном путнику, уз мање цене, и мање луксуза. MSC Cruises је компанија која има веће и луксузније бродове, а то се види на сваки поглед. И први, и остале.
Холови су невероватни. На нашем спрату је свирао пијаниста нон-стоп, а уживао сам у композицијама Кола Портера и… нећете веровати, Оливера Драгојевића („Подсјети ме што то бјеше љубав“).
Има пуно садржаја за децу, играоница свих врста (које се наравно, плаћају).
А ту су и атракције лукзуза: одећа у којој су се такмичили неки од водећих возача Формуле 1, и слично томе.
Пића је на једној палуби служио и робот, којег никако нисам ухватио у акцији, већ само у статичном положају, али шта да се ради. Покушавао сам 7 дана и имао 7 промашаја.
Ресторана има безброј, сладолеџиница такође, али је овде разлика у томе што и не морате у те ресторане, јер су занатске пице, домаћи занатски сладолед или паста која се на лицу места прави пред вама, укључене у цену. Такође, целог дана можете добити кафу, чај и сок, а углавном и ужину.
Заправо, чини вам се да сте у Лас Вегасу – плафон мења боје и облике, понекад личи на Венецију, понекад на плаво небо па имате озбиљан халуционени трип да нисте у затвореном простору. И програми су много садржајнији.
Неугодна ствар је да интернет овде не можете делити, као код Косте када 4 особе купе један пакет па наизменично користе по пар сати – овде имамо „помало пљачкашки“ метод да свака ИП адреса има свој налог и ако неко проба да се улогује са другог уређаја, све се поништава. То значи да и за телефон и рачунар морате имати два пакета – јефтинији за телефон и скупљи за лаптоп. На крају, нисмо узели ниједан пакет, што мислим да је губитак за саму компанију. Али, ваљда клијентела може то себи да приушти.
Е наравно, то је то што се тиче брода. Сада, идемо на прву дестинацију, а то је Гваделуп! Поново на познатом месту.
ПОЕНТ-А-ПИТР, ГРАД МУРАЛА
Гваделуп је нама био база током прошлог путовања, али тада ниједан од дана који смо били тамо није била недеља! Недељом, нажалост, све стоји. Не ради ни градски саобраћај! На питање зашто, одговор је – католичка земља, не ради се недељом. Ни због туриста, ни због крузера, ни због излета локалаца. Ништа! Као шабат у Израелу. Седи кући и мисли на Бога и породицу. ОК.
То нас „осуђује“ на обилазак Поент-а-Питра, града у који смо се искрцали, и прве плаже на коју је могуће отићи… пешке. А то није близу. Но, прво град.
Одлазимо у супермаркет да купимо сокове, воду, пиво и енергетске напитке. Ово је Француска и све је у еврима. На каси стоји јасан натпис: „Не примамо доларе!!“ И остале мрске нефранцуске новце.
Недеља је, и локалци свирају на ћошку. Свуда су опет роштиљи и пијанке.
Колонијална архитектура је свуда око нас. Неке су куће претворене у музеје, па тако долазимо и до раскошне куће која је Музеј Сент-Џона Перса, иако није посвећена само њену, већ и другим темама. А ко је, доврага, Сент-Џон Перс?
Често се хвалимо нобеловцима, и истичемо Иву Андрића као светског великана, али ме је посета Гваделупу натерала да се упитам колико свет заправо зна о нобеловцима? Мислим на књижевност овај пут, јер је Нобелова награда за мир постала прилично апсурдна, а ове у егзактним наукама су углавном врло добро утемељене.
Наиме, главни писац Гваделупа је Сент-Џон Перс, што је псеудоним француског писца Алексија Лежеа. Добио је награду 1960. Исто је, као и Андрић, био у дипломатској служби. Дела му описују Карибе у које је био заљубљен, што није тешко, а види се и са слике зашто. Стилски, поезија му је била слична поезији Артура Рембоа.
Јесте ли ви читали Перса, или макар чули за њега? Ја, до доласка на Гваделуп, нисам. Можда тако, авај, нико није чуо ни за нашег Иву, ко није баш „копао“. Можда свет и није толико глобализовано место колико сам мислио.
Срећемо и прве примере чувеног “брутализма са Гваделупа”, који је осмислио још Ле Корбизије – многе грађевине нису само “сирови бетон” – већ су – офарбане у живе боје, као Колеџ Нестор де Кермадек. Гледајући “Високи интелектуални потенцијал” са оном лудом Морган Алваро, научио сам да је ово бретонско презиме, јер се њен шеф и момак зове – Карадек.
Налећемо и на прве мурале.
Има их свуда, и неки су „мало већи графити“, а неки су баш озбиљне уметничке творевине.
Наиме, иако се много тога “руши” на Гваделупу, локалци не дозвољавају да то буде отужно, већ додају свој лични печат.
Тако је и Ронал Сирил (Ronald Cyrille), локални уметник са Гваделупа, у Поент-а-Питру једну стару зграду претворио у “Уклету кућу” и “живо биће”.
Оно што он ради сам назива “антилском митологијом”, и да ствара надреална бића-химере, спој људи и животиња. Сликам се поред једног мурала који показује управо та бића као робове, од којих се једно биће ослобађа ланаца и полеће у слободу.
Крешимир Голубић, за кога имам срећу да га могу назвати својим пријатељем, је и први street art уметник који је ушао у Хрватско друштво ликовних умјетника, те се тиме види да улична уметност, мурали и графити добијају право грађанства свуда у свету. Сирил је и академски сликаp, односно мастер сликарства и славан је у свету.
МЕМОРИЈАЛ РОПСТВА – ВЕЛИЧАНСТВЕНО И ПОТРЕСНО ИСКУСТВО
Ходамо пешке према огромној грађевини која се види из луке и са Трга Победе. Личи на Oперу у Сиднеју по својој монументалности и модерности. Или на Лувр Абу Даби. Схватамо да је то музеј, заправо, правилно меморијал – Memorial ACTe.
Меморијал ACTe, или „Карипски центар за изражавање и сећање на трговину робљем и ропство“, налази се у луци Поент-а-Питра, на месту некадашње плантаже Дарбусије. Његова изградња је необична – покренуо ју је председник регионалног већа, Викторин Лурел, и Регионално веће Гвадалупа, на предлог Међународног комитета црних народа (ICBP).
Каже се званично да „ACTe меморијал има за циљ да буде место посвећено колективном сећању на ропство и трговину робљем, отворено за савремени свет“. ACTe меморијал себе описује као најамбициознији споменик икада посвећен ропству, а богами је нестварно велики.
Помислио сам да је архитект био Жан Нувел, који је радио Лувр Абу Даби, али није: за пројекат је био заслужан Atelier Doré/Marton, а архитекти су били (у оригиналу), ако вам шта значи: Jean-Michel Mocka-Célestine, Pascal Berthelot, Mikaël Marton и Fabien Doré, сви са Гвадалупа.
Музеј је подељен на две поставке – али доминантна је она која говори о ропству, тј. која обрађује време од доласка првих Црнаца и Мулата на Гваделуп, до данашњег времена, . Авај, забрањено је сликање! Најстрожије. Свакако је потресно.
Јасно ми је да постоји идеја да неко ради за тебе забадава и да ти је роб, али овако нељудско поступање од превоза из Африке када су бивали купљени на пијацама од других Африканаца (нико их није јурио по џунгли, нажалост, у једном тренутку је скоро цео Гвинејски залив био ангажован у ову трговину – једни су ловили и продавали, а други су бивалиу уловљени и продавани – иако су сви били црни Африканци), је грозоморно. Нека нас то не чуди – свуда око нас је случај да се на патњама сопственог народа људи богате. Ако их можемо тако назвати. Мислим, људима.
Други део поставке је класичан музеј лепих уметности, који је исто врло добар. Гледам у девојку са рецепције – лепа, млада, насмејана. Колико снаге у овим људима. Све су преживели, и нису љути. Јаки су и лепи.
Наилазимо на плажу која је пуна предивних шкољки које имају свака по килу, и тек тако стоје да их неко покупи. Ако имате места у пртљагу, ето понесите као сувенир. Тешке су као туч.
Ту је и ауто-школа која учи да севози “на локални фазон”. Да не буде да научите школски француски као у Паризу, па не знате да се снађете овде.
BAS DU FORT
Крећемо на плажу. Занимљиво, свуда неке дрвене кућице које су „ресторани“ или куће, и делује доста сиромашно. А опет, нема ниједне крнтије од аута – све су добра кола, где год ти поглед допре. Има „устондираних“ локалаца на сваком кораку. Ако крену да буду агресивни, имајте у виду да су спори. Али, то је једна малена мањина.
Питамо једног локалца са џипом где је плажа Ба-ду-Фор? Каже, упадајте, идем баш тамо. Жалимо се да не ради градски аутобус. Смеје се и каже, ааа, Гваделуп. Место се заправо зове “Испод Тврђаве”. Ја га питам, испод које тврђаве? Каже, идемо да вам покажем.
Скреће да би нас довео до улаза. Видим да носи кошаркашки дрес. Ето теме за разговор. У следећем тренутку причали смо о ривалству Србије и Француске у кошарци. Јокић и Вембањама.
Ако гледате “Смрт у рају”, онда вероватно волите шармантног гуштерчића Харија, који живи у кући детектива-инспектора на плажи. Ја сам се питао која је он врста гуштера, а одговор је: анола, амерички гуштер који живи од САД до Парагваја, а нарочито на Карибима. Конкретно, Хари је гваделупска анола. Мали проблем је што је серија постала толико успешна да се емитује већ 15. сезону, а аноле живе – свега 5 година. Аноле су рођаци камелеона. На зиду смо “нашли” једну жуту.
Ба-ду-Фор! Идемо пешке до мора. Сладолеџија поред нас.
Ово је већ Ле Гозије званично, а то значи да је то фенси-шменси део острва, где једино и постоји ноћни живот на мирном карипском острву.
Ово је, дакле, богаташки крај са фенси хотелима и тиркизним плажама а пронели смо достојанствено име наше земље, носећи заставицу у руци.
Кад смо код моје омиљене серије, која ме је и довела овамо, баш гледам данашњу епизоду “Смрти у рају” и препознам да је снимана у Ле Гозијеу – први део у Ба-ду-Фору, а други у хотелу Аравак, поред кога смо се купали прошле године.
Невероватан осећај спокоја кад препознаш неке локације на екрану, које си видео у животу. Нема жудње и осећаја непотпуности, већ некакав испуњени мир.
Питају ме како гледам више пута исту серију. Добра ствар код Поароа и Холмса и Мис Марпл и свих тих серија што углавном пола заборавиш шта се десило па ти занимљиво да гледаш опет. Конкретно, гледам због боја и крајолика, мање због радње. Можда и због детективке-нареднице Томас.
Сви су на плажи скоро Европљани. Пије се пиво до колена у води. 7 евра. Ја имам своје из продавнице.
Долази једна млада локалка да види ко је нови на плажи да наплати лежаљке, учини јој се да смо „стари“ на плажи и одустаје од наплате.
Да је хтела да наплати, само бисмо сели на песак.
Локални ресторани и кафеи у оквиру ризорта раде, онај који није, не ради.
Знам, знам, недеља је, света недеља, а он је католик. Али, крузери, туристи? Ма не, баш их брига.
На плажама са стране су локалци.
Можда је овде где смо ми – само за госте ризорта?
Није битно, видећемо после, сад се правимо да смо „гости“. Тиркиз.
Игуана се сунча и бежи од мене. Пеликан се залеће и лови рибу, и тако 10 пута.
Знак за “пази да ти кокос не падне на главуџу” је дефинитивно један од најсмешнијих икада виђених.
Љуљашка између две палме. Рај.
Да поновим, рај без смрти. Свиђа ми се Гваделуп, поново.
И да ми је неко ову љубав избрисао из ума, као у филму “Вечни сјај беспрекорног ума”, опет бих се заљубио.
САТ ВРЕМЕНА ПЕШКЕ НАЗАД
Дакле, морамо назад. Имали смо среће да нас је до тамо одбацио лик кога смо питали за пут, али смо се назад враћали лагано пешке скоро сат времена. Нисмо баш хтели да стопирамо.
Било је занимљиво јер смо ишли кроз елитне ризорте, па затим кроз оно што би вероватно неко назвао “гетом” у паници или пробао да нас уплаши као на Антигви да морамо узети такси, а на крају смо дошли у град.
Мазили смо мачке, гледали куће које као да ће се сваког тренутка сручити са брда, подупрте неким дрангулијама.
Поред пута, поштански сандучићи за куће које су негде доле.
Стварно, потпуна безбрижност и нехај. Тако и треба, заправо. Зато су овде кардиолошке болесте ретке, као и ракови свих врста. Не они лепи, који се једу, него они који једу вас и притом се убију.
Ипак, овај део Гваделупа, који је ФРАНЦУСКА, је јако сиромашан, мада делује безбрижно и сретно (не слажу се сви са мном).
Мали шарени, црвено-жути ресторан “Код Дудуа” је био толико сладак да сам се морао сликати. Изашао је Дуду испред и питао ме да ли ћу унутра, ја сам само са осмехом рекао “Votre restaurant est très jolie!”. Дуду се насмејао.
Не заборавимо да су почетком 20. века Антили били толико сиромашни да је Данска продала Девичанска острва САД-у а Шведска је продала Светог Вартоломеја (Сен Бартелеми) Француској.
Новине у обе скандинавске земље су кукале да је немогуће издржавати ове сиротињске колоније које не доносе ништа а гутају новце, као и да је стање у којима се налазе, срамотно за Данску и Шведску.
Данас доносе велике новце, али су социјалне разлике и даље доста видљиве. А Шведска и Данска су се сигурно покајале што више немају Карибе.
Стижемо коначно у град. На улазу је натпис на француском и креолском. Креолски се град зове само „Лапуент“. Ништа Питр, онај низоземски морнар који је наводно дао име граду, као што знамо из прошлогодишње приче.
Стижемо до главног трга. Још који музеј, куће са муралима, палме. Пала је киша. Никог нигде нема, ем недеља, ем киша.
Само једна продавачица уличне хране која се пакује, јер је већ сумрак.
Али, ту је величанствено здање „Ренсенсанса“, али… нешто му фали? Чуо сам сто пута причу у “Потемкиновим селима”, како је за долазак Катарине Велике прављен низ села која су имала куће само са фасадом. И ево – вероватно су те куће изгледале као Cinéma-Théâtre La Renaissance у Поент-а-Питру. Некада је то било позориште, па позориште и биоскоп, када је измишљен филм, па су се ту одржавали и концерти, и долазиле су велике француске звезде као Џони Холидеј кога је мој тата волео.
Направљено почетком 20. века, позориште је могло примити 500 људи. 2001. је затворено, 2009. је донет закон да се фасада прогласи спомеником културе, јер је било очигледно да је због влажне климе зграда урушена. Страдала је у пожару 2020, али је градоначелник одмах “поступио по закону” и направио реплику фасаде.
То у преводу значи да ниједан “добронамерни инвеститор” (рецимо онај који је запалио позориште, можда) не може на овом месту дићи стамбену зграду, али се може направити или реплика позоришта или нека другачија зграда која ће исто бити биоскоп и позориште, што је и ушло у план.
Црква Светог Петра и Павла је локална катедрала. Дах Европе у Карибима. Заправо је ово бивша катедрала, седиште је премештено у Бас-Тер, на другом крају острва. На креолском се „катедрала” каже “грандеглиз“ – велика црква.
Лепо упрошћено. Као и њихов живот, пун малих радости. Данци имају HYGGE, уживање у малим стварима на хладном и интровертном месту.
Ови имају уживање у малим стварима на топлом и екстровертном месту. Не зове се исто, али осећај ми се чини да је сличан, итекако.
L’EPILOGUE
Постоји један бизаран догађај са прве године студија, када је била журка код једног другара у кући у Митровици, и из неког разлога он је био склон призивању духова, и имао је виџа-плочу. Ја нешто нисам хтео да изазивам судбину, па сам рекао да нећу за сто и читао сам неке часописе под лампом, јер су они угасили главна светла.
Испоставило се да је дух који се појавио хтео да прича са мном, и на савет Шарића (домаћина), питао сам само о прошлости, а не и о будућности. Рекао ми је да сам између 16. и 17. века (на размеђу та два) живео на Карибима, и звао се Федерико. Вероватно Шпанац.
Судбина ме је вукла на студије у Шпанију и Бразил, а већ другу годину у режији Allegra Krstarenja – Allegra Cruises и на Карибе. Имам осећај као да стварно јесам дошао у неки изгубљени завичај.
Можда је то аутосугестија због духа, можда дечија залуђеност гусарима и стриповима, пожда Џони Деп и “Пирати с Кариба”, а можда је то са прошлим животима има истине у себи. А можда се свако просто осећа као код куће окружен оваквом лепотом. Таквом да желиш да се увек вратиш.
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
