Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Popović Benišek
I konačno, „predigra“ je završena: ukrcali smo se na kruzer! Nakon dva krstarenja na brodovima kompanije Costa Crociere, prvi put smo otišli preko kompanije MSC Cruises. I ta je kompanija italijanska, samo što su Kostini brodovi mnogo pristupačniji običnom putniku, uz manje cene, i manje luksuza. MSC Cruises je kompanija koja ima veće i luksuznije brodove, a to se vidi na svaki pogled. I prvi, i ostale.
Holovi su neverovatni. Na našem spratu je svirao pijanista non-stop, a uživao sam u kompozicijama Kola Portera i… nećete verovati, Olivera Dragojevića („Podsjeti me što to bješe ljubav“).
Ima puno sadržaja za decu, igraonica svih vrsta (koje se naravno, plaćaju).
A tu su i atrakcije lukzuza: odeća u kojoj su se takmičili neki od vodećih vozača Formule 1, i slično tome.
Pića je na jednoj palubi služio i robot, kojeg nikako nisam uhvatio u akciji, već samo u statičnom položaju, ali šta da se radi. Pokušavao sam 7 dana i imao 7 promašaja.
Restorana ima bezbroj, sladoledžinica takođe, ali je ovde razlika u tome što i ne morate u te restorane, jer su zanatske pice, domaći zanatski sladoled ili pasta koja se na licu mesta pravi pred vama, uključene u cenu. Takođe, celog dana možete dobiti kafu, čaj i sok, a uglavnom i užinu.
Zapravo, čini vam se da ste u Las Vegasu – plafon menja boje i oblike, ponekad liči na Veneciju, ponekad na plavo nebo pa imate ozbiljan halucioneni trip da niste u zatvorenom prostoru. I programi su mnogo sadržajniji.
Neugodna stvar je da internet ovde ne možete deliti, kao kod Koste kada 4 osobe kupe jedan paket pa naizmenično koriste po par sati – ovde imamo „pomalo pljačkaški“ metod da svaka IP adresa ima svoj nalog i ako neko proba da se uloguje sa drugog uređaja, sve se poništava. To znači da i za telefon i računar morate imati dva paketa – jeftiniji za telefon i skuplji za laptop. Na kraju, nismo uzeli nijedan paket, što mislim da je gubitak za samu kompaniju. Ali, valjda klijentela može to sebi da priušti.
E naravno, to je to što se tiče broda. Sada, idemo na prvu destinaciju, a to je Gvadelup! Ponovo na poznatom mestu.
POENT-A-PITR, GRAD MURALA
Gvadelup je nama bio baza tokom prošlog putovanja, ali tada nijedan od dana koji smo bili tamo nije bila nedelja! Nedeljom, nažalost, sve stoji. Ne radi ni gradski saobraćaj! Na pitanje zašto, odgovor je – katolička zemlja, ne radi se nedeljom. Ni zbog turista, ni zbog kruzera, ni zbog izleta lokalaca. Ništa! Kao šabat u Izraelu. Sedi kući i misli na Boga i porodicu. OK.
To nas „osuđuje“ na obilazak Poent-a-Pitra, grada u koji smo se iskrcali, i prve plaže na koju je moguće otići… peške. A to nije blizu. No, prvo grad.
Odlazimo u supermarket da kupimo sokove, vodu, pivo i energetske napitke. Ovo je Francuska i sve je u evrima. Na kasi stoji jasan natpis: „Ne primamo dolare!!“ I ostale mrske nefrancuske novce.
Nedelja je, i lokalci sviraju na ćošku. Svuda su opet roštilji i pijanke.
Kolonijalna arhitektura je svuda oko nas. Neke su kuće pretvorene u muzeje, pa tako dolazimo i do raskošne kuće koja je Muzej Sent-Džona Persa, iako nije posvećena samo njenu, već i drugim temama. A ko je, dovraga, Sent-Džon Pers?
Često se hvalimo nobelovcima, i ističemo Ivu Andrića kao svetskog velikana, ali me je poseta Gvadelupu naterala da se upitam koliko svet zapravo zna o nobelovcima? Mislim na književnost ovaj put, jer je Nobelova nagrada za mir postala prilično apsurdna, a ove u egzaktnim naukama su uglavnom vrlo dobro utemeljene.
Naime, glavni pisac Gvadelupa je Sent-Džon Pers, što je pseudonim francuskog pisca Aleksija Ležea. Dobio je nagradu 1960. Isto je, kao i Andrić, bio u diplomatskoj službi. Dela mu opisuju Karibe u koje je bio zaljubljen, što nije teško, a vidi se i sa slike zašto. Stilski, poezija mu je bila slična poeziji Artura Remboa.
Jeste li vi čitali Persa, ili makar čuli za njega? Ja, do dolaska na Gvadelup, nisam. Možda tako, avaj, niko nije čuo ni za našeg Ivu, ko nije baš „kopao“. Možda svet i nije toliko globalizovano mesto koliko sam mislio.
Srećemo i prve primere čuvenog “brutalizma sa Gvadelupa”, koji je osmislio još Le Korbizije – mnoge građevine nisu samo “sirovi beton” – već su – ofarbane u žive boje, kao Koledž Nestor de Kermadek. Gledajući “Visoki intelektualni potencijal” sa onom ludom Morgan Alvaro, naučio sam da je ovo bretonsko prezime, jer se njen šef i momak zove – Karadek.
Nalećemo i na prve murale.
Ima ih svuda, i neki su „malo veći grafiti“, a neki su baš ozbiljne umetničke tvorevine.
Naime, iako se mnogo toga “ruši” na Gvadelupu, lokalci ne dozvoljavaju da to bude otužno, već dodaju svoj lični pečat.
Tako je i Ronal Siril (Ronald Cyrille), lokalni umetnik sa Gvadelupa, u Poent-a-Pitru jednu staru zgradu pretvorio u “Ukletu kuću” i “živo biće”.
Ono što on radi sam naziva “antilskom mitologijom”, i da stvara nadrealna bića-himere, spoj ljudi i životinja. Slikam se pored jednog murala koji pokazuje upravo ta bića kao robove, od kojih se jedno biće oslobađa lanaca i poleće u slobodu.
Krešimir Golubić, za koga imam sreću da ga mogu nazvati svojim prijateljem, je i prvi street art umetnik koji je ušao u Hrvatsko društvo likovnih umjetnika, te se time vidi da ulična umetnost, murali i grafiti dobijaju pravo građanstva svuda u svetu. Siril je i akademski slikap, odnosno master slikarstva i slavan je u svetu.
MEMORIJAL ROPSTVA – VELIČANSTVENO I POTRESNO ISKUSTVO
Hodamo peške prema ogromnoj građevini koja se vidi iz luke i sa Trga Pobede. Liči na Operu u Sidneju po svojoj monumentalnosti i modernosti. Ili na Luvr Abu Dabi. Shvatamo da je to muzej, zapravo, pravilno memorijal – Memorial ACTe.
Memorijal ACTe, ili „Karipski centar za izražavanje i sećanje na trgovinu robljem i ropstvo“, nalazi se u luci Poent-a-Pitra, na mestu nekadašnje plantaže Darbusije. Njegova izgradnja je neobična – pokrenuo ju je predsednik regionalnog veća, Viktorin Lurel, i Regionalno veće Gvadalupa, na predlog Međunarodnog komiteta crnih naroda (ICBP).
Kaže se zvanično da „ACTe memorijal ima za cilj da bude mesto posvećeno kolektivnom sećanju na ropstvo i trgovinu robljem, otvoreno za savremeni svet“. ACTe memorijal sebe opisuje kao najambiciozniji spomenik ikada posvećen ropstvu, a bogami je nestvarno veliki.
Pomislio sam da je arhitekt bio Žan Nuvel, koji je radio Luvr Abu Dabi, ali nije: za projekat je bio zaslužan Atelier Doré/Marton, a arhitekti su bili (u originalu), ako vam šta znači: Jean-Michel Mocka-Célestine, Pascal Berthelot, Mikaël Marton i Fabien Doré, svi sa Gvadalupa.
Muzej je podeljen na dve postavke – ali dominantna je ona koja govori o ropstvu, tj. koja obrađuje vreme od dolaska prvih Crnaca i Mulata na Gvadelup, do današnjeg vremena, . Avaj, zabranjeno je slikanje! Najstrožije. Svakako je potresno.
Jasno mi je da postoji ideja da neko radi za tebe zabadava i da ti je rob, ali ovako neljudsko postupanje od prevoza iz Afrike kada su bivali kupljeni na pijacama od drugih Afrikanaca (niko ih nije jurio po džungli, nažalost, u jednom trenutku je skoro ceo Gvinejski zaliv bio angažovan u ovu trgovinu – jedni su lovili i prodavali, a drugi su bivaliu ulovljeni i prodavani – iako su svi bili crni Afrikanci), je grozomorno. Neka nas to ne čudi – svuda oko nas je slučaj da se na patnjama sopstvenog naroda ljudi bogate. Ako ih možemo tako nazvati. Mislim, ljudima.
Drugi deo postavke je klasičan muzej lepih umetnosti, koji je isto vrlo dobar. Gledam u devojku sa recepcije – lepa, mlada, nasmejana. Koliko snage u ovim ljudima. Sve su preživeli, i nisu ljuti. Jaki su i lepi.
Nailazimo na plažu koja je puna predivnih školjki koje imaju svaka po kilu, i tek tako stoje da ih neko pokupi. Ako imate mesta u prtljagu, eto ponesite kao suvenir. Teške su kao tuč.
Tu je i auto-škola koja uči da sevozi “na lokalni fazon”. Da ne bude da naučite školski francuski kao u Parizu, pa ne znate da se snađete ovde.
BAS DU FORT
Krećemo na plažu. Zanimljivo, svuda neke drvene kućice koje su „restorani“ ili kuće, i deluje dosta siromašno. A opet, nema nijedne krntije od auta – sve su dobra kola, gde god ti pogled dopre. Ima „ustondiranih“ lokalaca na svakom koraku. Ako krenu da budu agresivni, imajte u vidu da su spori. Ali, to je jedna malena manjina.
Pitamo jednog lokalca sa džipom gde je plaža Ba-du-For? Kaže, upadajte, idem baš tamo. Žalimo se da ne radi gradski autobus. Smeje se i kaže, aaa, Gvadelup. Mesto se zapravo zove “Ispod Tvrđave”. Ja ga pitam, ispod koje tvrđave? Kaže, idemo da vam pokažem.
Skreće da bi nas doveo do ulaza. Vidim da nosi košarkaški dres. Eto teme za razgovor. U sledećem trenutku pričali smo o rivalstvu Srbije i Francuske u košarci. Jokić i Vembanjama.
Ako gledate “Smrt u raju”, onda verovatno volite šarmantnog gušterčića Harija, koji živi u kući detektiva-inspektora na plaži. Ja sam se pitao koja je on vrsta guštera, a odgovor je: anola, američki gušter koji živi od SAD do Paragvaja, a naročito na Karibima. Konkretno, Hari je gvadelupska anola. Mali problem je što je serija postala toliko uspešna da se emituje već 15. sezonu, a anole žive – svega 5 godina. Anole su rođaci kameleona. Na zidu smo “našli” jednu žutu.
Ba-du-For! Idemo peške do mora. Sladoledžija pored nas.
Ovo je već Le Gozije zvanično, a to znači da je to fensi-šmensi deo ostrva, gde jedino i postoji noćni život na mirnom karipskom ostrvu.
Ovo je, dakle, bogataški kraj sa fensi hotelima i tirkiznim plažama a proneli smo dostojanstveno ime naše zemlje, noseći zastavicu u ruci.
Kad smo kod moje omiljene serije, koja me je i dovela ovamo, baš gledam današnju epizodu “Smrti u raju” i prepoznam da je snimana u Le Gozijeu – prvi deo u Ba-du-Foru, a drugi u hotelu Aravak, pored koga smo se kupali prošle godine.
Neverovatan osećaj spokoja kad prepoznaš neke lokacije na ekranu, koje si video u životu. Nema žudnje i osećaja nepotpunosti, već nekakav ispunjeni mir.
Pitaju me kako gledam više puta istu seriju. Dobra stvar kod Poaroa i Holmsa i Mis Marpl i svih tih serija što uglavnom pola zaboraviš šta se desilo pa ti zanimljivo da gledaš opet. Konkretno, gledam zbog boja i krajolika, manje zbog radnje. Možda i zbog detektivke-narednice Tomas.
Svi su na plaži skoro Evropljani. Pije se pivo do kolena u vodi. 7 evra. Ja imam svoje iz prodavnice.
Dolazi jedna mlada lokalka da vidi ko je novi na plaži da naplati ležaljke, učini joj se da smo „stari“ na plaži i odustaje od naplate.
Da je htela da naplati, samo bismo seli na pesak.
Lokalni restorani i kafei u okviru rizorta rade, onaj koji nije, ne radi.
Znam, znam, nedelja je, sveta nedelja, a on je katolik. Ali, kruzeri, turisti? Ma ne, baš ih briga.
Na plažama sa strane su lokalci.
Možda je ovde gde smo mi – samo za goste rizorta?
Nije bitno, videćemo posle, sad se pravimo da smo „gosti“. Tirkiz.
Iguana se sunča i beži od mene. Pelikan se zaleće i lovi ribu, i tako 10 puta.
Znak za “pazi da ti kokos ne padne na glavudžu” je definitivno jedan od najsmešnijih ikada viđenih.
Ljuljaška između dve palme. Raj.
Da ponovim, raj bez smrti. Sviđa mi se Gvadelup, ponovo.
I da mi je neko ovu ljubav izbrisao iz uma, kao u filmu “Večni sjaj besprekornog uma”, opet bih se zaljubio.
SAT VREMENA PEŠKE NAZAD
Dakle, moramo nazad. Imali smo sreće da nas je do tamo odbacio lik koga smo pitali za put, ali smo se nazad vraćali lagano peške skoro sat vremena. Nismo baš hteli da stopiramo.
Bilo je zanimljivo jer smo išli kroz elitne rizorte, pa zatim kroz ono što bi verovatno neko nazvao “getom” u panici ili probao da nas uplaši kao na Antigvi da moramo uzeti taksi, a na kraju smo došli u grad.
Mazili smo mačke, gledali kuće koje kao da će se svakog trenutka sručiti sa brda, poduprte nekim drangulijama.
Pored puta, poštanski sandučići za kuće koje su negde dole.
Stvarno, potpuna bezbrižnost i nehaj. Tako i treba, zapravo. Zato su ovde kardiološke boleste retke, kao i rakovi svih vrsta. Ne oni lepi, koji se jedu, nego oni koji jedu vas i pritom se ubiju.
Ipak, ovaj deo Gvadelupa, koji je FRANCUSKA, je jako siromašan, mada deluje bezbrižno i sretno (ne slažu se svi sa mnom).
Mali šareni, crveno-žuti restoran “Kod Dudua” je bio toliko sladak da sam se morao slikati. Izašao je Dudu ispred i pitao me da li ću unutra, ja sam samo sa osmehom rekao “Votre restaurant est très jolie!”. Dudu se nasmejao.
Ne zaboravimo da su početkom 20. veka Antili bili toliko siromašni da je Danska prodala Devičanska ostrva SAD-u a Švedska je prodala Svetog Vartolomeja (Sen Bartelemi) Francuskoj.
Novine u obe skandinavske zemlje su kukale da je nemoguće izdržavati ove sirotinjske kolonije koje ne donose ništa a gutaju novce, kao i da je stanje u kojima se nalaze, sramotno za Dansku i Švedsku.
Danas donose velike novce, ali su socijalne razlike i dalje dosta vidljive. A Švedska i Danska su se sigurno pokajale što više nemaju Karibe.
Stižemo konačno u grad. Na ulazu je natpis na francuskom i kreolskom. Kreolski se grad zove samo „Lapuent“. Ništa Pitr, onaj nizozemski mornar koji je navodno dao ime gradu, kao što znamo iz prošlogodišnje priče.
Stižemo do glavnog trga. Još koji muzej, kuće sa muralima, palme. Pala je kiša. Nikog nigde nema, em nedelja, em kiša.
Samo jedna prodavačica ulične hrane koja se pakuje, jer je već sumrak.
Ali, tu je veličanstveno zdanje „Rensensansa“, ali… nešto mu fali? Čuo sam sto puta priču u “Potemkinovim selima”, kako je za dolazak Katarine Velike pravljen niz sela koja su imala kuće samo sa fasadom. I evo – verovatno su te kuće izgledale kao Cinéma-Théâtre La Renaissance u Poent-a-Pitru. Nekada je to bilo pozorište, pa pozorište i bioskop, kada je izmišljen film, pa su se tu održavali i koncerti, i dolazile su velike francuske zvezde kao Džoni Holidej koga je moj tata voleo.
Napravljeno početkom 20. veka, pozorište je moglo primiti 500 ljudi. 2001. je zatvoreno, 2009. je donet zakon da se fasada proglasi spomenikom kulture, jer je bilo očigledno da je zbog vlažne klime zgrada urušena. Stradala je u požaru 2020, ali je gradonačelnik odmah “postupio po zakonu” i napravio repliku fasade.
To u prevodu znači da nijedan “dobronamerni investitor” (recimo onaj koji je zapalio pozorište, možda) ne može na ovom mestu dići stambenu zgradu, ali se može napraviti ili replika pozorišta ili neka drugačija zgrada koja će isto biti bioskop i pozorište, što je i ušlo u plan.
Crkva Svetog Petra i Pavla je lokalna katedrala. Dah Evrope u Karibima. Zapravo je ovo bivša katedrala, sedište je premešteno u Bas-Ter, na drugom kraju ostrva. Na kreolskom se „katedrala” kaže “grandegliz“ – velika crkva.
Lepo uprošćeno. Kao i njihov život, pun malih radosti. Danci imaju HYGGE, uživanje u malim stvarima na hladnom i introvertnom mestu.
Ovi imaju uživanje u malim stvarima na toplom i ekstrovertnom mestu. Ne zove se isto, ali osećaj mi se čini da je sličan, itekako.
L’EPILOGUE
Postoji jedan bizaran događaj sa prve godine studija, kada je bila žurka kod jednog drugara u kući u Mitrovici, i iz nekog razloga on je bio sklon prizivanju duhova, i imao je vidža-ploču. Ja nešto nisam hteo da izazivam sudbinu, pa sam rekao da neću za sto i čitao sam neke časopise pod lampom, jer su oni ugasili glavna svetla.
Ispostavilo se da je duh koji se pojavio hteo da priča sa mnom, i na savet Šarića (domaćina), pitao sam samo o prošlosti, a ne i o budućnosti. Rekao mi je da sam između 16. i 17. veka (na razmeđu ta dva) živeo na Karibima, i zvao se Federiko. Verovatno Španac.
Sudbina me je vukla na studije u Španiju i Brazil, a već drugu godinu u režiji Allegra Krstarenja – Allegra Cruises i na Karibe. Imam osećaj kao da stvarno jesam došao u neki izgubljeni zavičaj.
Možda je to autosugestija zbog duha, možda dečija zaluđenost gusarima i stripovima, požda Džoni Dep i “Pirati s Kariba”, a možda je to sa prošlim životima ima istine u sebi. A možda se svako prosto oseća kao kod kuće okružen ovakvom lepotom. Takvom da želiš da se uvek vratiš.
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
