Tekst i foto: Žikica Milošević
Ako ima ljudi koji su još uvek zadojeni propagandom da su Turci neki-tamo-zaostali-narod, da u Istanbulu sve smrdi i govna plivaju po ulici, dok musava deca trčkaraju oko tebe i prose (čuo sam takve stavove), onda pod hitno moraju na lečenje. Ili na put u Istanbul. Ili bar na čitanjac nekog putopisa iz Carigrada. Savremeni Stambol je grad-megalopolis, urban, evropski, svetski. Šok za sve „superiorne, zapadne Srbe“. Istok je zapadnije od zapada. Već stoti put.
BUJRUM, STAMBOLE!
Ispostavlja se, po stoti put, takođe, da o nekom gradu znamo sve što se tiče njegove istorije, a ništa što se tiče njegove sadašnjosti. Većina ljudi je u školi naučila osnovne istorijske podatke koje ću ovde ponoviti: bio jedan gradić na obali Bosfora, zvao se Vizant.
Došao car Konstantin, Rimljanin, rekao: auuu, vidi što je ovde dobro mesto da se napravi velegrad, i sazidao ogroman grad, i nazvao ga po sebi. Strateški položaj grada je izvanredan, jedini grad na dva kontinenta, može da kontroliše ogromnu teritoriju, ima izlaz na dva mora. Super, reče Konstantin.
Carstvo Rimsko podeli se na dva dela, i Rim postade prestonicom Zapadnog, koje brzo pade pod varvare, a Konstantinopolj postade centar Istočnog, koji odole varvarima. Vremenom, Rim postaje cenatr zapadnog hrišćanstva, katoličanstva, koje prima gomila novih varvarskih država na Zapadu, a Konstantinopolj, koga još i Carigradom nazivahu, postaje centar države zvane Vizantija, i istočnog hrišćanstva, pravoslavlja, koje prihvataju države na Istoku. Linija razgraničenja prolaziće baš preko nas, i eto nama belaja za ubuduće.
Ali, mora neko da nastrada, mora negde biti granica dva carstva. 1453. godine, Turci osvajaju grad i uspostavljaju Osmansko carstvo, imperiju na tri kontinenta, multientničku, multriversku, multirasnu. Jeste da tlače porobljene narode koliko im srce ište, ali ima tu i pozitivnih iskoraka. Turci donose začine, novu hranu, kafu, čaj. Zapravo, pre otkrića Amerike i turskih osvajanja, Srbi, Hrvati & Co. su jeli doslovno splačine: nije bio „izmišljen“ ni krompir, ni kukuruz, ni paradajz. Duvan je došao iz Amerike, takođe, ali su ga Turci popularizovali, kao i ostale civilizacijske tekovine, poput opijuma i kafe. Biber i ostali začini su isto dolazili preko Turaka.
Sve u svemu, kada bi nekome poslužili meni kakav su jeli na dvoru Nemanjića, bila bi to samo surova mesina sa ‘lebom, bez kečapa i majoneza. Sve što znamo, maltene, u našoj kuhinji, od bureka i đevreka do đuveča, musake i sarme, stiglo je sa istoka, uglavnom kao grčko-turski miks. Da ne govorimo o administraciji, popisima, tefterima, popločavanju ulica, javnim kupatilima, česmama i drumovima. Eto, nije nikad crno-belo. Elem, posle I Svetskog rata, Osmansko carstvo se raspada a nastaje Republika Turska, mala ali renovirana.
Kemal Ataturk je vođa države i evropeizuje se sve: zabranjeno je nošenje feredža (sporan problem i dan-danas), uvodi se latinica, umesto arapskog pisma, a uzor evropeizacije je Francuska. Nažalost, ovaj period je obeležen međusobnim proterivanjem i ubijanjem miliona ljudi i stvaranjem etnički čistih država na Balkanu. Kao što smo mi, zajedno sa Grcima i Bugarima, proterali milione Turaka u Tursku, tako su Turci proterali milione Grka, Bugara, Jermena i ostalih, i nekada etnički i verski šareni Carigrad postao je grad Turaka. I ostalih muslimana. Kulturna šteta, ali tragova postojanja drugih ima na svakom koraku. Pa i nas.
FALLING IN LOVE WITH ISTANBUL (NOT CONSTANTINOPLE)
Sećam se pesme grupe They Might Be Giants, koja se zvala „Istanbul, Not Constantinople“, i koja je govorila o istorijskim promenama koje zadese svakoga od nas, pa i gradove. Pesma mi odzvanja u glavi dok slećemo na Aerodrom Ataturk.
Znam da ima velikih, lepih i organizovanih aerodroma na svetu, ali ovaj zaista spada u vrh vrhova: čvorište i sjajna veza sa ogromnim brojem destinacija u Aziji i Africi, opaka flota Turkish Airwaysa, sjajne prodavnice orijentalnih slatkiša, ćilima i ostalih suvenira (ako se zeznem pa zaboravim poklone za familiju & prijatelje, eto nade, jer nije astronomski skupo kao u „Evropi“), arhitektura koja je mešavina najsavremenijih arhitektonskih rešenja i drevne islamske i osmanske tradicije… U stvari, aerodrom je dao savršeno tačan utisak onoga šta nas je posle očekivalo u gradu: užrban, bučan, naizgled haotičan, lep, superorganizovan, šaren. Odlazimo da uzmemo vize. Ili bolje reći, „vize“.
Nekoliko šaltera sa zastavicama svih zemalja kojima ne treba viza u ambasadama, već je dobijaju na granici. Ispada da su to skoro sve zemlje čiji građani dolaze u Tursku. 10 evra, dobiješ nalepnicu, zalepiš u pasoš i gotovo! Miran si 30 dana. Zgodan način za popunjavanje budžeta, čudi me da naša vlast nije smislila sličan gest, makar za zemlje EU. Dočekuje nas domaćin, koji govori srpski tečno, sa novopazarskim akcentom. Ispostavlja se da je lik poreklom iz Pazara, ali su njegovi roditelji otišli da budu gastarbajteri u Tursku i ostali tamo zauvek. Poturčili su se skroz, po običaju koji vlada u Turskoj (seti se Mirsada Jahovića, Emininog brata, i Hide, Divčevog drugara): moraš uzeti tursko prezime. Muslimansko ime nije dovoljno.
Pitam ja, koliko ima ljudi u Turskoj srpskog-bošnjačkog porekla (kako god!), odgovara mi, oko 2 miliona, a možda i celih 5 sada! Mooolim? Ima i Albanaca nekoliko miliona. I Azera i Arapa i koga sve ne. Svi kod kuće govore svoje matične jezike, a napolju turski. Hm, očigledno je Istanbul i danas prvorazredni centar okupljanja naroda muslimanske vere iz ex-Osmanskog carstva. Smešteni smo u nekom hotelu u gradu Kumburgaz, letovalištu na obali Mramornog mora, za koje nikad nisam čuo, a izgleda da je megapopularno.
Među Turcima. Sad mi je jasno. Ovo nije mesto na kome se odmaraju stranci, za koje se prodaju paket-aranžmani u našim agencijama. Ovde Stambolci imaju vikendice i vile, ovde caruje turski masovni turizam. Sutomore na turski način. E sad, grad je na karti prikazan kao nekolik odestina kilometara odvojena celina od grada Istanbula, ali, ne veruj kartama!
Vozimo se nekom ulicom u Istanbulu, nekim bulevarom, oivičenim ogromnim zgradama i tržnim centrima. Bulevar kao da postaje autoput, ali tržni centri i stambene zgrade ne nestaju. Svaka kuća, svaka zgrada ima neku prodavnicu u sebi, i sve su nove, čiste, uredne, savršene! Jedna za drugom, kilometrima. Zastrašujuće. Nikad kraja. Posle 50 km, vozač kaže, eto nas, letovalište Kumburgaz! Došli smo u grad, ne izlazeći iz grada. E, ovo je klasičan primer megalopolisa – sve je spojeno! Nema livade, nema pauze. I što je najgore, Istanbul se nastavlja i dalje. Definitivno osećaj koji malo ledi krv, grad koji nema kraja, kao u SF-filmovima, kao u Bladerunneru. Budućnost je već počela, ali u Turskoj, kanda.
Pri povratku u grad, sutra ujutro, koristi se gradski bus. Prigradski, šta li. Sa hrpom Turaka elegantno se gužvamo u minubusu. Kondukter mirno pamti putnike i naplaćuje karte, kao što je bilo u Beogradu godinama. Očigledno smo se navikli na orijentalni način. Bus vozi do mesta na kome počinje metro. Zove se Yenibosna. Nova Bosna.
E, ovde je 1878. godine, posle austrougarske okupacije BiH, nastalo naselje bosanskohercegovačkih muslimana, izbeglica iz BiH. Njima je Aleksa Šantić pevao „Ostajte ovdje, jer sunce tuđeg neba neće vas grijat’ ko što ovdje grije..!“. Nisu ga poslušali, i napravili su predgrađe od više stotina hiljada ljudi. Iako nisu svi stanovnici više potomci „naših“ muslimana, možeš probati sa onim „govori srpski da te ceo svet razume“. Ulazimo u metro. Ultrasavremen! Beograde, hoće li se u tebi jednom ustoličiti vlast koja neće brinuti samo o tome da se „metro izgradi za vreme njenog mandata“, nego će ga strpljivo graditi, pa kad bude? Istanbulski metro je, inače, najstariji u Evropi, posle londonskog, i prva linija, nazvana Tünel, otvorena je još 1875. godine!
Zanimljivo je da linija Tünel ima samo dve stanice, ali svaka je remek-delo i vredi ih obići. Meni je još zanimljivije bilo to što su prvi tramvaji išli na konjsku vuču. Konjski metro! Suludo. Tek 1910. (tek!!) je istanbulski metro elektrificiran (pre 99 godina je „zaostala Turska“ dobila električni metro). Elem, ovaj novi metro je mešavina podzemnog („klasičnog metroa“) i nadzemnog („lakog šinskog sistema“), a nedavno je počeo sa izgradnjom i tunel Marmaray, ispod Mramornog mora, koji će spojiti metroom Evropu i Aziju. Marmaray će biti gotov između 2011. i 2014. i biće jedna od najatraktivnijih linija metroa na svetu, budući da će, kao i u Atini, svaka metro stanica biti istovremeno i otvoreni muzej, sa iskopinama i artefaktima iz grčkog i vizantijskog perioda. OK, vrtaćamo se u sadašnjost i metro 2009. godine.
Tiho i elegantno klizimo do mesta zvanog Univerzitet. Tu se nalazi i Bajazitova džamija, prva od velelepnih džamija koje su modelovane po principu Aja Sofije. Tu je i grob Bajazita (seti se Lečića, seti se Lečića!), onog što je, kada je Obilić rasporio Murata „od učkura do bijela grla“, preuzeo tursku armiju i konsolidovao je na Kosovu Polju.
Počinju beskrajni nizovi starinskih prodavnica i pijaca. Ima mnogo radnji ispisanih na ruskom. Ruska dijaspora je jedan razlog, a drugi je taj što ime puno useljenika iz turkijskih republika ex-SSSR-a (Azera, Kazaha, Kirgiza, Turkmena, Tatara itd.), a oni svi bolje govore ruski nego svoje jezike, iako njihovi jezici liče na turski. Samo se pišu ćirilicom.
Ima i povelika kolonija prostitutki iz bivšeg SSSR-a, koje nose zajednički kodni naziv „nataše“, i vrlo sui popularne kod lokalnog stanovništva, koje je maaaalko uskraćeno za predbračni seks. Tj. i nije, kako se uzme. Domaćin mi priča da je najskuplji seks sa istanbulskom prostitutkom – vaginalni seks, a da je analni – jeftinoća i da ga niko i ne traži. Kako to? Pa, često se dešava da je najčešći oblik seksualnog odnosa pre braka – analni seks, budući da devojka želi da ostane nevina do braka… što znači da Turci čeznu za vaginom! Zanimljivo.
Zaprepašćen sam količinom i ranobojnošću ženskih marama koje se mogu kupiti na pijacama.
Svuda se nudi „Turkish pizza“, pica sa elementima turske kuhinje, što će reći, više povrća, manje mesa.
Turci nisu neki mesožderi, i za njih je „meze“ sir i paradajz, a ne šunka i šta-ti-ja-znam. Zbog toga su naše agencije sitnim slovima na svakom papiru morale da ispišu „Turska kuhinja je mnogo bogatija povrćem nego mesom!“… U prevodu „i nemojte se žaliti hotelima i agencijama, nećemo vam vratiti novac zato što nema kilo mesa u tanjiru, jasno?“.
Eto nas na Kapali Čaršiji. Kapa je kapa, -li je nastavak za pridev, tako da je „kapali“ zapravo „zatvorena“ čaršija, čaršija „pod kapom“. Ovo je jedan od prvih tržnih centara u svetu, i to na orijentalni način: sama činjenica da je 2mali milion“ prodavnica otvoren pod istim krovom, i da je roba luksuzna, a da je arhitektura otomanska, čini ovaj ugođaj neprevaziđenim.
Jes’ da ja nisam neki šoping-manijak, ali ovo je stvarno impresivno i oduzima dah. Prodaju se najčešće alva (čokoladna sa celim lešnikom, mmm), ratluk (sa celim orasima, najbolje!), zlato i srebro (srećom pa nisam sa devojkom ili ženskim delom familije, ostali bismo minimum 4 h u Kapali Čaršiji, zbog nakita!)… svega ima, do pravoslavnih ikona (carigradski fazon, tolerancija!
A ikone vezene kao čilimčići, na turski fazon, zanimljivo!) i tanjira sa ornamentima i onog nezaobilaznog „oka“ meduze ili koga već, koje se u Kušadasiju i duž egejske obale prodaje na kile…
Ma nema šta nema. Ovo je bila najznačajnija pijaca u vreme naših predaka, ko je ovde bio, bio je faca. Izlazak na svetlost dana označava izlazak u koloplet uličica starog grada. Deluje malo kao arapski grad, povremeno kao Pariz ili bilo koja zapadna metropola 19. veka. Ispred mene je čistač cipela.
Žurno hoda i ispada mu četka, on ne primećuje. Ja dohvatim četku i kažem: Efendi, četka! Sve se nadam da je i četka turcizam i da će me razumeti. On izgleda razume, okreće se i zahvaljuje. Insistira, da u znak zahvalnosti, dobijem „šušajn, džaba“. Ja ga gledam ispod oka, znajući Turke i njihovo „džaba“, i smeškam se. Namigujem i kažem, „Džaba?“. „Džaba!“. Briše on moje cipele, glanca… Počinje svoju priču: „Ver ju from?“, „Srbija!“, „Ooo, Srbija, Turki, frends!“ „Srbistan, Turkije, bradrs!“, smeje se on i pokazuje znak rukom kako su Srbi i Turci nerazdvojni.
Nije šala, njih su stvarno učili u školi da je Osmansko carstvo bilo jedna veliki cvetna bašta u kojoj su narodi i narodnosti živeli u sreći i veselju, a Turci su bili samo „ljubazne hostese“ i svima su ugađali. A onda su došli zli Britanci i Francuzi i Rusi i njihove obaveštajne službe i onda su hrišćani Balkana, ničim izazvani, podigli neobjašnjive i nepotrebne ustanke i odvojili se od Majke Turske. Ali, oprostili su nam za to, jer sm obraća. To je sažeta istorija po turskoj verziji. E, da. I mi smo NJIH nabijali na kolac, ali i to su nam oprostili.
Priča mog čistača cipela, koji mi je već brat, dobija tužni obrt: „I vrk hir, sevn dejz. Maj femili, Ankara. For čildren!“ Pokazuje 4 prsta i smeje se. „Ol mani – Ankara!“. Vidim ja da neće biti dobro, ali smejem se mufljuzu. Završava on čišćenje, i ja kažem: „Džaba?“. On kaže: „Kardaš! (Brate!) Šušajn džaba! Bakšiš for čildren!“. Aha, znači, cena je 0 + bakšiš. To ti je kao na Zapadu, cena + 0 bakšiša. Na isto ti dođe. Ja dajem metalne lire. On me hvata za rukav sa tužnim, pretužnim pogledom: „Nooo, jok! Kardaš! Metal mani – bed lak! Pejper mani – gud lak! For čildren!“ Očigledno da metalni novac donosi zlu sreću jadnoj dečici u Ankari, pa moram da zalegnem sa papirnom novčanicom.
Naravno, najmanja papirna novčanica je u vrednosti od 3,5 evra, što znači da sam čišćenje cipela platio oko 320 dinara. Neka, to je za decu u Ankari. Svakom po 80. Mnogo li je? Smeje se on, smejem se ja. Volim orijentalne mufljuzluke. Saputnici me pitaju, pa što si mu dao? Ma neka, smejem se ja. Bar imam dobru priču, a i razveselio me je svojim umećem da od 0 napravi pozitivu. Spuštamo se do Aja Sofije.
Ovo je bila najveća crkva na svetu, i po njoj su modelovane stotine i hiljade drugih: crkava, džamija, sinagoga. Njene kupole su ostale neprevaziđene, i tek je Brunelleschi u Firenci uspeo da napravi ogromnu kupolu koja se neće srušiti – svima je tajna vizantijske arhitekture ostala skrivena. Bilča je najveća na svetu celih hiljadu godina: od 537. do 1520. kada ju je nadmašila katedrala u Sevilji. Ovo je bio pravoslavni ekvivalent Vatikanu i crkvi Svetog Petra u Rimu.
Turci su bili njome oduševljeni: dozidali su minarete i načinili od nje „raw model“ za sve ostale džamije koje su zidali, i tako je nastao otomanski stil džamija. Gotovo sve džamije na Balkanu koje smo imali priliku da vidimo, građene su u ovom fazonu, za razliku od marokanskih, uzbekistanskih, arapskih, indisjkih, onih u Maliju i šta ti ja znam…
Sada više nije ni crkva, ni džamija, već muzej. Velelepan muzej.
Preko puta, na najlepšem trgu grada i u centru centra Istanbula, nalazi se Plava džamija (Mavi Cami), „novotarija“ Sultana Ahmeta iz 1616. koja je dobila svoje ime po tipičnoj turskoj plavoj boji pločica na zidu. Izgleda savršeno u sumrak.
U Parku Hipodrom koji razdvaja dve verske građevine, prodaju se opet pravoslavne ikone. Pored, na klupi, dve mlade žene u mantilima i sa maramama na glavama.
Sve je više devojaka koje same odlučuju da se zabrade. Isto kao što je sve više devojaka koje idu golih stomaka, kao sam MTV-ja. Grad kontrasta.
Hipodrom je još uvek pomalo sačuvan, tu su obelisci doneseni iz Egipta. Hipodrom je imao 30.000 mesta i na njemu su Vizantinci, ludi za kockom, spiskavali cela svija imanja u trenucima ludosti. Kladionice starog sveta. „Iz dvojke u keca“ nekada se reklo „sve pare na zelenu zapregu“. Odlazimo da probamo burek.
Bez toga neće ići. Burek se na turskom kaže „börek“ i ima ga sa raznim punjenjima. Još jednom koristim priliku da likujem javno nad svojim prijateljem iz Bosne koji je tvrdio da mi u Srbiji ne znamo šta je to burek, jer je jedini burek zapravo onaj s mesom. Ostalo su sirnica, zeljanica, krompiruša i šta ti ja znam. E, u Turskoj je kao u Srbiji. Sve je to burek.
Onaj sa sirom naziva se „peynirli“, jer je sir – peynir. Ima ih i u krug, i ravnih, i onih nalik na velike, okrugle sireve. Kul. Uz burek se pije ajran, ne jogurt. Ajran je prava turska stvar, ređi je i slaniji od jogurta. Jogurt je bugarski. A kefir azerbejdžanski. Kupujem sve!
U jednom trenutku, fascinantan zvuk: sa desetina megafona, iz desetina džamija, oglašavaju se mujezini zovom na molitvu. Pet popodne je. Podseća me na znak za vazdušnu opasnost iz rata 1999. Uzbudljivo je. Naravno da ljudi u tramvajima neće početi da kleče prema Meki, ali tradicionalno, ovo bi trebao da bude znak za klanjanje.
Odlazimo na Zlatni rog. Impresivno! Kakva užurbanost. Sa druge strane vidi se kraj poznat kao Galata. Tamo igra klub Galatasaray. To je elitno naselje, kažu da tu valjda žive Emina Jahović i onaj njen đuvegija, Mustafa Sandal.
Celebrity couple, a posebno ne propuštaju da nam kažu da su mnogo srećni što su Emina i brat joj Mirsad poreklom iz Srbije. Zanimljivo je da svi koji su poreklom iz Sandžaka, kažu za sebe „Mi, Srbi!“ Malo me je zapanjilo. Valjda se tamo, u okruženju istinskih Turaka, osećaju drugačije, zbog jezika, i zbog gena (upečatljive su raznorazne fizionomije Turaka, a posebno, nama zanimljivih, Turkinja). Ovo je pitanje za sociologe.
Na Zlatnom rogu se mora slikati… Galatom dominira Kula Galata, koju si izgradili Đenovljani.
Ogroman broj stanica za trajekte koji saobraćaju preko Zlatnog roga i bosfora. Kao u Veneciji, samo mnogo veće.
Most preko Zlatnog roga ima desetine restorana. Ko voli ribu, odlično. Ja ne. Brza hrana uključuje sušene ribe, pržene ribe, školjke! Brze školjke? Kul.
Ne sme se propustiti veliki đevrek, sa komadima sira. I ajran.
I alva. Ima prekoputa i McDonald’s. Ali, ni u snu. Kad si u Rimu, ponašaj se kao da si Rimljanin. Stojeći na Zlatnom rogu, stvarno imaš utisak uzbuđenja zbog te gužve, zbog lepote, zbog vekova istorije, zbog civilizacije.
Stvarno imaš utisak da si u centru sveta. Jednom od centara. Odlazimo na krstarenje Bosforom. Svašta se nalazi na Bosforu, koji deli Aziju i Evropu.
Palata Dolmabahče, region Fener (tu se nalazi Fenerbahče, poznati fudbalski klub, a tu je i centar Vaseljenske patrijaršije sa mnogobrojnim pravoslavnim svetinjama).
Eto ga Bešiktaš. I to znam iz fudbala!
Bešiktaš je vlo živahna četvrt grada. U pozadini se mešaju ultramoderne zgrade sa starinskim, mirnim pristaništima i palatama i džamijama drevnog Istanbula. Destine splavova označavaju da je noćni život Stambola sličan onom u Beogradu. I muzika je slična.
Najtolerantnija četvrt je Ortaköy, gde se sa obale vide i crkva na samom keju, sinagoga i grčka pravoslavna crkva. Lep primer suživota. Pogled puca na Ataturkov most koji spaja Evropu i Aziju. Ima jedna reklama koju su Turci napravili za svoju turističku kampanju, i koja kaže, „Ovde poželite da vam se pokvare kola i da stalno gledate ovaj prizor!“. Ili tako nekako. A prikazana je sredina mosta. I imaju pravo.
Nalaziš se na pola puta između dva kontinenta. Neke tvrđave se vide u daljini – to su kule Rumelihisara, tvrđava koju su na evropskoj strani Bosfora sagradili Turci u cilju opkoljavanja Carigrada i sprečavanja doturanja pomoći sa evropske (rumelijske) strana. Inače, ime Rumelija na satrom turskom označava Evropu, tj. Rim, jer su Vizantinci sebe nazivali Rimljanima, tj. Romejima. Pogodio si, ime Romeo znači na grčkom „Rimljanin“, tj. „Vizantinac“.
Bosfor je jezivo pun meduza. Ima ih toliko da se uplašiš toga šta bi se desilo kada bi pao u vodu. Razmišljam, Sunđer Bob bi uživao u vodama Bosfora, s obzirom koliko voli da lovi meduze. Bosfor je načičkan vilama i hotelima, posebno sa azijske strane.
Restorani na brdima, sa odličnim pogledom. Kaže mi domaćin, „Šta misliš koliko košta kuća ovde?“ Ja rekoh, „Pa nemam baš neku ideju.“, „Milion evra! Svaka!“, „Minimum!“, „Milion?“, „Pa da, Turaka ima na destine miliona, a jedan je Bosfor.
Možda hiljadu najbogatijih poseduje kuće na samoj obali.“ Jedan je Bosfor. Tačno. Miran je azijatski deo Istanbula, zvani Üsküdar. Već se primeti da počinje Orijent. Ritam života je sporiji, blaži. Ljudi su manje užurbani, nervozni.
Nema ni istorije, ni spomenika. Chill out Istanbul. Jedini spomenik je dvora Beglerbeg, koji liči na sve spomenike iz otomanskog doba: nešto između raskoši evropskih dvoraca i priča iz „1001 noći“.
NOĆ U ISTANBULU
„Splavovi su Meka i Medina“. Ne mogu da se setim bolje rečenice koja opisuje noćni život Istanbula i noćni život Beograda. Samo što u Istanbulu ovo predstavlja mainstream, totalni vrh vrhova. Teško je naći rok ili pop bez primesa narodnjaka u Turskoj. Ovde je, kao i u grčkoj, društvo još folklornije, još prožetije etno-duhom nego u Srbiji. Gde god uđeš, ista slika: slika iz naših diskoteka i folkoteka: mlade žene, obnažene i sa dignutim rukama uvis, uvijaju kukovima i rukama i smeju se. Tipovi su fensi, misle da su macho i uzdržaniji su u igranju, imaju onaj zadovoljni izraz lica, dok se cice uvijaju oko njih. „Kao hadžija u Stambolu.“ – rako mi je jedan drugar iz Tuzle, kada mi je opisao kako se osećao jednom kada je mirno stajao u jednoj novosadskoj diskoteci, a oko njega se uvijala devojka. „Hadžija u Stambolu.“, shvatio sam šta to znači. Sad sam ja hadžija u Stambolu. Kada sam živeo u Južnoj Americi,m uvek su me pitali, zašto sam tako suzdržan u igranju, kao i svi Balkanci. Tamo muškarci, nalik na Rickyja Matina & Co., vrckavo đuskaju na sve strane. A mi… mi puštamo da devojke igraju, a mi formalno učestvujemo. Više gledamo. Zašto? Odgovorio sam im, „Zato što je u našoj, orijentalnoj tradiciji, da muškarac pomalo igra, a više gleda ženu koja vrcka.“ I bio sam u pravu. Svi mi se obraćaju na turskom na početku. Pitam ih zašto. Kažu, ličiš na Turčina. Zaista? Da, i to na istanbulskog Turčina, ili trakijskog, evropskog. Ne na azijskog. Azijski su brkati i špicasti, mali, kao Travolta iz Borče Grede. Evropski su visoki, kockastih lica, ravne i tanke kose.
Očito mešani sa Grcim i Slovenima stolećima. Izgleda da ličim na nekog njihovog pevača, samo što je ovaj plav. On treba da nastupa. Soner Aridža. Večeras, u tom klubu! Super! Tip izlazi. Da, zaista ličim na Turčina, i to evropskog. Stoleća robovanja naših baka pod Turcima su ostavile traga. Tip peva… Čujem reč „paramparča“. Pitam da li su to „small pieces, lots of them“. Kažu, jeste, kao si pogodio? Pa eto, pogodio sam. U paramparčad. Srpski jezik name je omogućio da razumemo turke. I obratno. Naša folk-pop scena omogućila nam je da znamo napamet sve hitove Istanbula noću.
Svi plešu na isti način kao i kod nas. Setio sam se jednog turskog studenta, koji je u oproštajnom govoru na jednom kongresu povodom razmene studenata rekao: „Burek, sarma, đevrek. Karaburma, Terazije, Topčider, Dorćol, Kalemegdan. Sve je kod naša dva naroda slično: i jezik, i običaji, i reči, i geografski pojmovi. mi smo vrlo bliski. Samo mogu da se zahvalim Turskom carstvu i svojim precima koji su omogućili da naša dva naroda vekovima žive u zajedničkoj državi!“. Kada je to izgovorio, bio je zbunjen, jer je na kongresu vladao muk. Jadničak. Zbunjen. A mi još više. Voleli to, ne voleli… Možda mi ne živimo u Turskoj, ali Turska živi u nama. A Istanbul je skoro kao da si kod kuće. Nažalost ili na sreću. Kako ko gleda na to.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
