Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
„Bio si u Jafi? Jesi li jeo Jafa keks?“. Kao da su se svi dogovorili da me ovo pitaju, kao da je bila neka skrivena kamera. Nisam. I ne znaju baš najbolje šta je Jafa keks.
Jaffa Cakes je nastao od jafa narandži koje su se gajile u okolini grada i koje su nemački kolonisti tako brendirali u vreme Britanske Palestine. Jaffa Cakes je nastao u UK pre nego što je došao u Crvenku.
Ali, da se vratimo u Jafu, tj. kako Jevreji kažu, Jaffo. Zanimljivo je da je grad bio toliko tipično arapski da su ga Britanci tokom ideje o particiji Palestine na arapski i jevrejski deo predvideli kao deo arapske države kao izolovanu enklavu.
Ništa od toga. Danas je on deo grada koji se zvanično zove Tel Aviv-Jafa i sastoji se od ova dva spojena grada. Dobio je ime po Jafetu, trećem Nojinom sinu, jer ga je on sagradio posle Potopa.
Jafa je bila poznata luka i bila je u izraelskim, sirijskim, persijskim, vavilonskim i raznim drugim rukama tokom Starog veka, i ovde su dopremana kedrova drva za Drugi Jerusalimski Hram.
Kasnije su došli Rimljani, Vizantinci, Arapi, krstaši i Turci, čiji se uticaj i danas vidi u Jafi.
Zanimljivo da su grad osvajali Saladin i Ričard Lavlje Srce, isti onaj što se družio sa Robinom Hudom. Iz nekog suludog razloga, Napoleon je izvršio pokolj ratnih zarobljenika Turaka kad je 1799. osvojio Jafu.
Početkom 20. veka se Jevreji iz Evrope naseljavaju u ovu oblast, i biraju peščanu obalu pored Jafe da naprave novi grad, koji su nazvali Tel Aviv, Prolećno Brdo.
Pošto su Arapi svako malo pravili nerede i pogrome nad Jevrejima (zato su se i u Haifi preselili uz brdo, kao Srbi od Turaka kod nas), Jevreji odlučuju da se isele u kompaktan Tel Aviv i uskoro on postaje veći grad od Jafe.
No, Jafa ostaje najlepši grad za turiste nezavisno od religijskih afilijacija u celom Izraelu, uz Akru i Jerusalim, dakako.
U Jafi, kada se sa mora popnete uz zidine od oker kamena, vijugate savršeno sređenim uličicama gde su kućice, ateljei, negde izviri neki kafić, negde neki muzej.
Sve je kao sa razglednice. Stara Jafa je mesto iz najklasičnijih turističkih prospekata.
Najupečatljivije su crkve, i to Crkva Svetog Petra, pod palmama, ispod kristalno plavog neba, nad mediteranskim plavetnilom.
Toliko je tipično katolička da biste je lako smestili u Kolumbiju ili neku bivšu špansku koloniju. Kažu da je ovde boravio i Napoleon (potpuno je neverovatno da kada putujete od Litvanije i Moskve do Egipta i Izraela, da ne govorimo o Vaterlou, svuda je „bio Napoleon“!).
Crkva je iz 19. veka a sagrađena je u vreme otvaranja Svete Zemlje Evropljanima, kada je Turcima zafalilo para pa su počeli ptedro da izdaju bogatim hrišćanima dozvole za gradnju kojekakvih društava i crkva, što fundamentalisti nisu oprostili Osmanlijama. Najviše ih ima u Vitlejemu, Nazaretu i naravno, Jerusalimu, ali ni Jafa nije bila izuzetak.
Crkva je građena na mestu stare krstaške tvrđave. Simpatičan je orijentir i Sahat-kula i Al-Bahr, ili kao što joj ime kaže, Morska džamija. Iako se nama, turistima, jako dopala Stara Jafa, Izraelci vole da dođu u Jafu samo danju, jer je divan pogled sa zidina starog grada na Tel Aviv i skajlajn i plaže ovog velegrada.
Noću kažu da ima možda i najviše droge i nasilja u celom Izraelu.
Grad koji nikada ne spava, Tel Aviv, je primer „Majamija“ Bliskog Istoka. Vibrantna noćna scena, koncerti svetskih zvezda, univerziteti, nauka, mladi, korporacije. Letovanja, letovanj, letovanja: plaže. Suprotnost Tel Aviva i Jerusalima ne može biti veća: Jerusalim je grad vernih, iako je moderan i nov, Tel Aviv je grad iz neke druge stvarnosti. Bejrut mu može biti jedini pandan u okolini, s tim što je Tel Aviv neuporedivo luđi i liberalniji.
Duran Duran su obožavali letovanja u Tel Avivu. Napisali su i jedan predivan instrumental pod tim imenom, 1981. godine, koji je značajno uticao da se mnoge new-wave generacije okrenu letovanjima na mediteranskoj obali Izraela. Peščane plaže na kojima nije bilo ničega naselili su Jevreji iz celog sveta, i načinili od njega high-tech grad koji živi na obali toplog mora.
Neboderi, pesak, plaže i ludilo grada u kome ljudi spavaju i po plažama, čine Tel Aviv neprevaziđenim mestom za zabavu na Orijentu.
Ako zanemarimo “živi deo” grada, tj, njegove plaže, diskoteke i poslovne centre, zbog kojih je Tel Aviv toliko značajan za Izrael i Bliski Istok, možemo reći da je najznačajniji deo grada upravo “Beli Grad” Tel Aviva (Ha-Ir HaLevana).
Ovaj prelepi deo grada, koji je opisivao i Efraim Kišon u svojim duhovitim pripovetkama, sadrži oko 4000 zgrada građenih u stilovima art-deko, bauhaus i internacionalnom stilu, sa naglaskom na bauhaus.
Otkud Bauhaus u pustinji Palestine? Pa, pošto je to bio nemački stil, a 1930-ih godina je, posle uspona nacista na vlast u toj zemlji, počelo je iseljavanje Jevreja na sve strane sveta, sve je logično. Nemački arhitekti jevrejskog porekla su se doseljavali u Tel Aviv, tada novi I obećavajući grad u Britanskoj Palestini, koja je štitila Jevrejima pravo na Aliju (tada već Druga Alija).
Zanimljivo je da Tel Aviv ima najveći broj zgrada u ovom stilu igde u svetu, a pažljivo čuvanje i dokumentovanje, kao i brojne izložbe o ovoj četvrti učinile su da se pozornost sveta skrene na Beli Grad. 2003. godine je reagovao i UNESCO i postavio ga na svoju listu Svetske baštine, sa obrazloženjem da je u pitanju “sjajan primer planiranja novog grada I nove arhitekture u ranom 20. veku.” Takođe, UNESCO je posebno vrednovao značaj prilagođavanja ovih međunarodnih stilova pustinjskoj, mediteranskoj, lokalnoj klimi, i lokalnim tradicijama Orijenta.
Tel Aviv se naziva kolokvijalno „Velika Narandža“ kao pandan drugom „jevrejskom“ gradu Njujorku, „Velikoj Jabuci“.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
