Tekst: Žikica Milošević
Članovi muzičkih grupa se često menjaju, ali najčešće su to ljudi sa instrumentima. Ali, da li je moguće promeniti pevača nekog benda i ostati na istom nivou slave? Evo primera dva benda koji su ne samo promenili pevače svojih bendova, nego ih pre toga otvoreno gledali sa nipodaštavanjem i mržnjom – i bez njih skliznuli u nerelevantnost, vrlo brzo.
KAJAGOOGOO
Članovi benda Kajagoogoo zaista su poticali iz nešto drugačijeg miljea nego što bi se reklo na osnovu njihovog najvećeg hita. Mnogi od njih su imali ozbiljna muzička interesovanja – fusion, jazz, progresivni rok, sofisticirani pop aranžmani – i želeli su da ih se shvata kao “prave muzičare”. Posebno je basista Nick Beggs bio poznat po tehnički veoma zahtevnom sviranju. Zapravo, prostim rečima, bili su – muzički snobovi. Hteli su da prave artističku pop muziku koja će pritom biti i hitična, ako je ikako moguće, i zvali su se Art Nouveau. Nije im išlo baš najbolje, a onda su upoznali, putem oglasa u Melody Makeru, i Limahla. Oglas je glasio “treba nam čovek koji zna da peva i koji izgleda dobro”. Javio se izvesni Christopher Hamill, koji je nosio isto prezime kao Mark Hamill, vrlo slavan glumac u to doba – zbog filmova “Ratovi zvezda” – budući da je glumio Lukea Skywalkera. Christopher je stalno morao objašnjavati da nema nikakve veze sa njim. “Hamill? Kao Luke Skywalker?” I onda je postao Limahl – što je anagram prezimena Hamill.
Limahl je upoznao Nicka Rhodesa iz tada već etabliranih hitmejkera Duran Duran u jednom baru, i ispričao mu da ima bend i da bi voleo da zvuče kao Duran Duran. Nick Rhodes je čuo demo i složio se da producira pesmu “Too Shy”, prvi singl za Kajagoogoo. Pesma je odmah došla na 1. mesto britanske top liste i još 10 drugih zemalja. Rhodes preuzima ceo album i dovodi Colina Thurstona, producenta prvog albuma Duran Duran, kao ispomoć. Album “White Feathers” postaje globalna senzacija, a Kajagoogoo su na svim posterima u sobama devojčica. Drugi singl “Oooh To Be Ah” je takođe uspešan, ali je tek na 7. mestu top liste u UK i kritičari kažu da je sada sve već malo preterano – da su tekstovi “glupi i da su na nivou dečjeg kognitivnog stanja pre nego što nauče da govore”. I zaista “Kadža-Gugu” je i ime koje je došlo iz “dečijeg govora”, dok prva dva singla imaju gomilu jednosložnih reči, ponekad nabacanih naizgled “rendom”: “tu-tu-šaj-šaj, haš-haš-aj-tu-aj” kao “Too Shy”, a “u-tu-bi-a” ne pomaže u razvoju lirike. Muzika je, opet vrlo džezerska i komplikovana, sa prekidima i aranžmanima. Zaista, bend je puno pažnje poklanjao složenoj muzici, a malo tekstovima. A mi smo, kao klinci već tad primetili da je ovu pesmu pomalo teško upamtiti.
S druge strane, Limahl je bio prirodna pop zvezda. Imao je upečatljiv izgled, prepoznatljivu frizuru, harizmu za televiziju i mnogo bolje je razumeo logiku MTV ere koja je upravo počinjala. Kada je pesma “Too Shy” postala svetski hit 1983. godine, mediji su praktično predstavljali Kajagoogoo kao “Limahl i prateći bend”. Tu su počeli problemi. Ostatak grupe smatrao je da sav uspeh dolazi iz zajedničkog rada, dok je Limahl imao utisak da ga ostali ne cene dovoljno i da su ljubomorni na pažnju koju dobija. Nije baš da su članovi sedeli i govorili: “Mi smo intelektualni džez umetnici, a on je komercijalni pevač”, ali su postojale tenzije između muzičke ambicije i pop-zvezdaškog imidža.
Izbacili su Limahla iz benda, iako je on posle toga rekao “Ja sam ih učinio slavnima, a oni su me izbacili!” i bio je u pravu. Sledeći singl je bio “oda Njujorku” – “The Big Apple”, i iako na nosačima zvuka slušaoci nisu baš jasno primetili da Limahl ne peva, u spotu ga nije bilo, i to je bio kraj. Možda zato što pesma tipično britanskog benda peva o Americi?
Ironično, kada su otpustili Limahla 1983. godine, očekivali su da će pokazati da je bend važniji od jednog čoveka. Međutim, dogodilo se skoro suprotno. Kajagoogoo je nastavio da postoji još nekoliko godina i imao je neke uspehe, ali nikada više nije dostigao nivo slave iz ere “Too Shy“. Limahl je, pak, ostvario solidnu solo karijeru, naročito zahvaljujući pesmi “The NeverEnding Story” iz dečjeg fantastičnog filma Beskrajna priča. Na kraju su se svi “ugasili” i nestali, do kraja 00-ih, kada su napravili povratničku turu i singl, i onda zauvek nestali sa scene.
Zanimljivo je da danas mnogi muzički istoričari smatraju da su obe strane bile pomalo u pravu: bend je zaista imao više muzičke dubine nego što se obično pamti; Limahl je bio ključni sastojak njihove popularnosti; bez benda ne bi bilo “Too Shy”; bez Limahla verovatno ne bi bilo ni globalne histerije oko Kajagoogoo. Najzabavniji deo cele priče je što su se svađali oko toga da li žele da budu ozbiljni umetnici ili pop zvezde, a onda su ostali zauvek upamćeni upravo kao jedan od najtipičnijih bendova šarenih, pomalo luckastih osamdesetih sa najluđim imenima pesama.
SNEAKER PIMPS
Idemo 13 godina u budućnost, i gledamo film “Svetac” sa Valom Kilmerom i Radetom Šerbedžijom u glavnim ulogama. Film je postao kultni, iako ne toliko uspešan na blagajnama, a ima i sjajan saundtrak, među kojima se izdvaja “6 Underground” britanskog benda Sneaker Pimps, koja je isplivala na sveprisutnom talasu trip-hop popa, zajedno sa Portishead i Massive Attack. Posle ogromnog uspeha pesme 6 Underground i albuma “Becoming X”, članovi Chris Corner i Liam Howe postali su nezadovoljni time što je javnost bend doživljavala kao „onu grupu sa slatkom pevačicom“. Smatrali su da njihov novi materijal više odgovara Cornerovom glasu i želeli su da pobegnu od etikete ženskog trip-hop benda. Zbog toga je Kelli Ali izbačena iz grupe, a Corner je preuzeo mesto glavnog vokala. Kada su ih pitali – zašto, pobogu, odgovorili su da je za njih Kelli bila nešto kao “najamni muzičar” a ne član benda. Nešto kao pojačalo, maltene. I kada je Kelli najavila da će “na drugom albumu malo i pisati” (muziku i tekstove), Corner i Howe su osetili da im “dira u svetinju” njihovog stvaralaštva. I izbacili su je.
Problem je bio što je publika obožavala Kelli. Drugi album, Splinter, dobio je solidne kritike, ali nije ni približno ponovio komercijalni uspeh prvenca. Ljudi su prepoznali zvuk benda, čak i šaptavi vokal – ali, zar nije to trebao biti ženski vokal? Muški vokal je odbio fanove koje su već stekli. Bend je postepeno izgubio mesto u mejnstrimu, pa se među fanovima i danas prepričava kao klasičan slučaj muzičara koji su se umorili od sopstvenog hita: poželeli su da budu ozbiljniji i umetnički ambiciozniji, ali publika nije želela da krene tim putem zajedno s njima.
Zato se često mogu čuti optužbe za ego, snobizam i ljubomoru, iako za to nema čvrstih dokaza. Ipak, ostala je ironija da mnogi danas smatraju kako su Splinter i Bloodsport umetnički zreliji od Becoming X, ali gotovo niko ne spori da je izbacivanje Kelli Ali koštalo Sneaker Pimps njihove pozicije među najvećim britanskim bendovima kasnih devedesetih.
EPILOG
I Queen su pokušali da snime neke pesme posle Freddiejeve smrti, čak su i nastupali sa Adamom Lambertom, ali to nije bilo to. I sadašnja verzija “Sex Pistols + Frank Carter” izaziva polemike.
Možda je jedini koji je uspeo da zameni pevača i ostane popularan – Brega. I to dvaput. Zamenio je Bebeka Tifom, pa Tifu Alenom. I preživeo. Ostali su imali promenljive uspehe – bilo je i iznenađujuće dobrih priča, kao kod Genesis, ali su mnogi spektakularno propali – zbog svog “muzičkog snobizma” jer su im lepi i popularni frontmeni “kvarili priču”. Sada ni nemaju priču.
