Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Nisam ja nešto puno mislio o Portugalu kad sam bio klinac. Izgledalo mi je kao neko uspavano mesto na kraj Evrope, kad sam kupovao sličice sa EURO ’84 kao dete, portugalski fudbaleri imali su svi neke brkove a iza njih na sličicama u pozadini sušio se veš. Šta ja znam.
A onda je 1994. godine, kad je moje mlado biće formiralo svoj ukus oko muzike i filma, izašao neverovatan film Wima Wendersa, „Lisabonska priča“ u kojoj neki sredovečni Nemac, Winter, odlazi u Lisabon, da bi našao nekog svog drugara, sreće neku dečurliju i upoznaje grad, zaljubljujući se u njega, u fado, u Teresu Salgueiro i tera nas da sve to isto ponovimo.
Normalno, pola sveta je zabeležilo Lisabon kao ultracool grad u koji se ide kad imaš više stila, ribe su nasnimile tone fado muzike, teresa je gostovala u Srbiji X puta, kao i Mariza, u Teresu smo se svi zaljubili uprkos onoj crnoj dugoj haljini, a kad se pojavio low cost i kad su ukinuli zločinačke i ničim izazvane vize za Šengen, krenuli su grčeviti planovi kako se dokopati ovog kultnog grada.
Wim Wenders je otišao na Kubu. Napravio je „Buena Vista Social Club“ i naterao ljude da se zaljube u Kubu, a Lisabon je počeo da se baškari u svojoj novoj slavi.
Novi impuls popularnosti Lisabona došao je sa EXPO ’98 kada se Lisabon preporodio novom insfrastrukturom. Pa ipak, ne ide se mnogo u Lisabon zbog novih stvari, vež zbog magije onih starih. Zbog uspavanosti i dinamike u isto vreme.
PUT ZA LISABON
Portugal nije bio popularan kod nas donedavno, ali kod Zapadnjaka je bio odavno upoznat. Nedavno sam pogledao spot „You Trip Me Up“ od The Jesus and Mary Chain iz 1985. godine i bio iznenađen da je sniman na plažama Portugala. Britanci su odavno znali da je Lisabon super, kao i ceo Portugal, ali nama je trebalo dugo da ukapiramo da su najlepši gradovi zapravo oni po ćoškovima Evrope.
Neugodna situacija je da iz pola Evrope postoje veze direktno do Lisabona, ali od Srbije ne. Ni iz Budimpešte, ako govorimo o low cost prevoznicima. Ali, malim trikovima, ili preko Madrida, ili preko Rima ili preko Memingena, može se doći do Lisabona. Makar preko Porta. A to je bio i naš put.
Naravno, vozova ima raznih, onih za 30 evra i 20 evra i za 10 evra. Što manja brzina manja i cena. U starom dobrom maniru izabrali smo najlokalniji voz, najsporiji i najjeftiniji. Ma ne žurimo na sastanak poslovni. Dolazi se na stanicu Santa Apolonia, u kvartu Alfama, poznatom i iz „Lisabonske priče“ ali i po uskim uličicama i smanjenoj bezbednosti kad padne mrak.
Nekada je bila stecište mangupa i dilera, a ni sad nije najsjajnije. To je jedini deo Lisabona koji je preživeo katastrofalni zemljotres i cunami, ali o tom potom.
U svakom slučaju, šta pošteni turista treba da zna? Da se Porto i Lisabon ne podnose, da je rivalitet u fudbalu ogroman, da ovi iz Porta misle da su oni „prava Evropa“ a ovi iz Lisabona da su „muslimanska teritorija, Mavri i Orijentalci nedostojni imena Portugalaca“…
Zvuči poznato? Pa u pola Evrope ista priča teče desetlećima. I kod nas. U svakom slučaju, Lisabon je bio dugo pod muslimanskom vlašću i bio je poznat kao Al-Ušbuna, a mavarska je i tvrđava iznad grada, mavarska je i četvrt Alfama (vidi se po imenu: Al-Fama), sa uskim uličicama, kao u Maroku ili Egiptu.
Treba da zna se da je Portugal bio jedno od najvećih kolonijalnih carstava ikada u istoriji, pa je hteo da sa svojim „dragim susedom“ Španijom hteo (po ugovoru u Tordesiljasu) podeli svet fifti-fifti. Portugalcima su dopali Indija, Afrika, Japan i Brazil a Španiji sve ostalo.
Pošto je Portugalaca bilo samo milion komada, slabo im je išla ta kolonizacija, ali su lepo trgovali robljem, šećerom, čajem, drvetom, slonovačom, poženili se i poudavali lokalnim ženama. Poboli kočiće po kolonijama i zauzeli teritorije veličine pola Portugala, napravili plantaže, deca im bila melezi, birali najlepše robinje za žene i švalerke.
Nisu bili rasisti, pa se to i vidi i danas – Portugal je zemlja sa najviše ne-belog stanovništva, više i od Francuske i Holandije. Prvi su doneli čaj u Englesku, prvi Crncu dali da melje šećernu trsku, prvi se nagumali zlata i izgradili Lisabon.
E, Lisabon. Vidi se tačno po ovom gradu da je nastao na nesreći drugih i na pljački, ali šta da se radi. Grandiozan je, lep, Portugalci su sad fini, carstvo im kolabiralo, Angola je bogatija od njih sad, njih zabole za sve to, samo da ne moraju da rade previše. Kolonije im došle u goste, sad i oni beže opet u kolonije, sve to ide svojim tokom.
OD OKEANA…
Kad dođeš u Lisabon, moraš početi od nečega. Recimo da je zgodno početi od Atlantika. Tj, onog dela Lisabona koji je najbliži okeanu.
Tu su dve stvari koje se moraju videti: Spomenik Otkrićima, koji deluje super kad se vidi sad, ali je nastao u doba diktatora Salazara koji je imao veliku naklonost ka nacionalizmu, populizmu pa i fašizmu, pa je zapravo bio namenjen dizanju morala i patriotizma Portugalaca. Normalno, kao i svaki takav spomenik, i ovaj je načinjen tako da su „svi naši uvek bili super“.
Znači svi kolonizatori i trgovci robljem nisu ništa loše uradili i sve je strava. Nisam drugo ni očekivao. Mislim, neće se skinuti ni imena tih ljudi sa uličnih tabli, pa što i da ih ne okupe na jednom spomeniku đuture. Diže moral, a ‘ajd’ nek sad dođu ti Afrikanci & co. pa nek se žale. Manje je kič spomenik zvani Belemska kula. Ma uopšte nije kič. Sjajan je. Mala tvrđavica u manuelinskom stilu.
Da se obrazujemo, manuelinski stil je dobio ime po nekom-tamo-kralju Manuelu i mešavina je gotike i renesanse. Sad je ta kula (Torre de Belém, doslovno je to Vitlejemska kula) najslika(va)niji deo Lisabona i garant ćeš dobiti makar jednu razglednicu sa Kulom od nekog ko je bio u Lisabonu.
Naravno, ako taj neko nije iz Srbije. Ovde je to prevaziđeno. Mi smo supersajber društvo i razglednice šalju samo oni iz zaostalih zemalja, Australije, Nemačke, Švedske itd.
Preko puta je Jeronimski manastir, lepo izgleda na pozadini neba na obali reke Težo.
To je bila poslednja crkva pred isplovljavanje i tu su se u grupama molili višnjim silama da ih poštede na dugim putovanjima svi mornari, pred put.
Kad vidiš kolicki su bili brodovi, koliki talasi, kad pomisliš na skorbut i razne boleštine, nepranje i ispadanje zuba, pirate i domoroce, tropske bolesti i slične atrakcije doba Velikih Otkrića, videćeš da je sve dozvoljeno kad se precrkao od straha pred okeansko putovanje tamo neke 1555. godine.
DONJI GRAD, GORNJI GRAD, TVRĐAVA I ALFAMA
Busom ili prigradskim vozom odoh u centar. Tu su zgrade na obali reke, palate, svašta… ali nekako nešto tu ne štima, fali. Kao da nekako to priobalje nije baš najbolje urađeno.
Razlog je prost. Zemljotresi. Ono što nikako nije bilo dobro kod naoko idealnog položaja Lisabona, to je čudna naklonost terena ka zemljotresima. Zemljotres iz 1755. godine je bio najgori na svetu. Makar za Portugalce.
Desio se u doba kad je Lisabon bio jedan od najvećih gradova sveta, a nije bio baš prijatan, u najmanju ruku rečeno. Formirao se cunami naspram kojeg je onaj na Tajlandu bio detence: bio je visok više od 30 m!
Nestalo je 85% grada a poginula je šestina stanovnika. Sve priobalne palate su iščezle. E tao je nešto čudno i prazno oko reke Težo. Čisto radi ilustracije (pogledaj na kartu) na Gibraltaru ili irskom Golveju cunami je imao 2 m visine. Smak sveta.
Elem, oni su tu svašta nešto opet izgradili, u novom stilu, tu je sad jedan trg, ni blizu onom starom, ali je lep za slikanje. Uđeš kroz luk u Rua Augusta i već krenu da ti nude sa svih strana: hašiš, hašiš! I to vrlo šarmantnom metodom: drže zgvrčen hašiš u ruci, u pesnici, a kad ti naiđeš, otvore ruku tako da ti možeš da vidiš „robu“ ali ne i policajci.
Mada mi je čudno da policajci to „ne vide“. Mislim da je Lisabon grad u kome se najviše hašiša ponudilo po dužnom metru. Više i od Barselone. Lučki gradovi su čudo po tom pitanju.
Crne prostitutke, po običaju, brbljivi Crnci za koje ne znaš da li te prate zato što te „ispipavaju“ zato što si mušterija, zato što bi te odžeparili ili zato što im se ćaska.
Na Trgu Rosio nakupi se mnogo ljudi, i svi piju nešto malecko i crveno za 1 evro.
To je neka rakijica višnjevača, ili žinžinja (ginjinha), sa sve malom višnjicom unutra.
Kad nju progutaš, zamanta ti se u glavi. I to ne ako si antialkoholičar.
Naslonim se na neki betonski krug da bih shvatio da se baš na tom mestu desio pogrom Jevreja 1506. kad su se Portugalci, obuzeti pravdeničkim inkvizitorskim gnevom, odlučili da u trenutku lucidnosti odvoje svoje komšije koji su verovali u istog Boga i zapale ih u smislu prevaspitavanja, valjda.
Što je paradoksalnije kad imaš u vidu da su 800 godina pre toga živeli kao super komšije. Sad je tu Davidova zvezda i natpis, malo je sad Portugalce blam, ali radili su oni drugima i gore, sad su se popravili pa ih ne možeš optuživati za dela predaka.
Penjanje na tvrđavu je super, pogled je odličan, miradoresa (osmatračnica) ima puno.
Najveća atrakcija su stari žuti tramvaji, a kako se penješ prema tvrđavi i četvrti Alfama, sve je više ludih stranaca koji vrebaju da se tramvaj pojavi iza ćoška da uhvate savršenu sliku.
Dobra fora je ovde da svaka metro stanica maltene ima po jedan minimarket gde se kupe osnovne potrepštine, pivo, sok, sendviči i slično.
Tako ti ispadne mnogo jeftinije, ali Portugal generalno nije skupa zemlja, u nekim stvarima prođeš jeftinije nego u Srbiji.
Lično sam najviše zavoleo ćošak zvani Cerca Moura, i tu je najlepša osmatračnica.
Volim i uvrnute prodavnice sa imenima „The Wrong Shop“, „The Wrong Market“ „Penso mas não existo“ („Mislim ali ne postojim“) i slične socijalne kritike, da ne pričam o natpisima: „Reforme? K…c moj!“ i sve ostalo što obogaćuje portugalski vokabular.
Wenders je možda bio omiljen kao Nemac 1994. ali Merkelova je učinila da sam ja iz Srbije veći pozitivac danas.
Kao da jedva čekaju da vrate eskudo i da se reše evra i kontrole. Slično sam video i u Španiji.
Videćemo na šta će to izaći sve. Imaju posebne kamione koji su prodavnice ploča fada.
Gornji grad je tamo gde ideš uveče u grad da šiješ pivo i moraš se dosta uporno penjati do njega. Setim se one reklame kad onom ispadne loptica pa je jeri do mora. Ili do reke.
E jedino što ne želiš da ti stvari ispadaju ovde. Jurićeš ih kilometrima, čini mi se. Ima neki brica u Alfami što brije ljude na britvu, u ruševnoj brijačnici.
Ima u komšiluku fado restoran.
Ima podrum vina. Pada noć i sve je super.
Ima kafić „Welcome to the Party“ sa slikama Marxa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Castra kako plešu. Party. Zabavan party.
Uveče sednem na obalu i gledam u vodu. Dalje je Amerika, znači? Pa, ni Lisabon nije ličio kao da je baš 100% Evropa.
Kao i ceo Portugal, izgleda tužan i setan, veseo i šaren, na kraju Evrope ili kraju sveta, ili zapravo, na početku jednog drugog, uzbudljivijeg sveta nego što je to Evropa.
Obećavamo pred Atlantikom da ćemo nastaviti i dalje. Put za Lisabon je završen. Ispunjavajući put.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u aprilu 2013. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
