Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Wilma Romero
Ako sam nekada čuo izreku „sit gladnom ne veruje“, i nisam baš u totalu skontao šta bi to trebalo da znači, to je bilo zato što nisam nikada bio u Luksemburgu! Ova narodna umotvorina potpuno mi se „razjasnila“ u najbogatijem gradu najbogatije zemlje na svetu, gde žive superkul ljudi. Superkul zato što su superhladni.
Ne kul kao… oni „koji teraju po svome“ i baš su super. No, vredi posetiti ovu zemljicu veličine Srema i videti jednu od „esencija“ Evrope. Ako ništa drugo, jedna „recka“ u tvom notesu zemalja koje si obišao, i jedna zastavica više na „Been There Done That“ boxu tvog Facebook profila. A to nije malo, eej!
ZAŠTO LUKSEMBURG?
Pa, da je ovo neki-tamo-grad u nekoj-tamo-velikoj zemlji, ne bi ga niko ni primetio. Ovako, Luksemburg, kao i San Marino ili Andora, ili Bogu-iza-leđa-Lihtenštajn… ee, pa to su ipak države, i nekako ti je milo kada možeš posle dan-dva posete gradu veličine Novog Sada, a znatno dosadnijem, da kažeš: eh, bio sam još u jednoj zemlji! Jes’ da nema pečata u pasošima više, ali ti znaš ‘di si bio, a i fotoaparat i fotke su ti svedoci.
Nekada su se na granicama Luksemburga mogli videti očajni američki turisti, koji su preklinjali službenike pogranične policije da im lupe pečat u pasoš, da bi mogli da se hvale kući da su bili u još jednoj zemlji, da ne dolaze iz Evrope sa praznim pasošem, jer im niko ne bi verovao.
Službenici su im lupali pečate sa nevericom, jer mi u Evropi jedva smo čekali da se rešimo granica… Sada više ni službenika nema, a i moj pasoš je toliko pun viza i pečata (treba mi i za odlazak u poljski WC (u dvorištu, ne u Poljsku) pečat ili viza), da sam srećan kada sam ušetedeo malkice prostora u svom putnom dokumentu koji ionako od uskoro neće ni važiti.
Pošli smo iz Liježa, jednog jutra, neko društvanjce i ja. Gledali smo mapu okoline Liježa i mislili i mislili… gde bismo mogli otići na izlet i u grad za vikend? Brisel? Ma on je između Londona, Pariza i Amsterdama, njega moraš nekako videti, 100% ćeš, u bilo kom da si od ova tri grada, jednom završiti i u prestonici „Bloody Belgian Empire“-a (Evropska Unija na evroskeptičnom engleskom).
Hmmm… Luksemburg! Skrajnut od svih puteva, daleko od svega, svih ekskurzija. Nikada nečeš ući u svoju lokalnu turističku agenciju i naći izlet za Luksemburg. Nikada sam nećeš poći u Luksemburg ako ti baš nije usput ili ukoliko te firma ne pošalje na službeni put. Zašto li nema ekskurzija za Luksemburg? Je li on toliko dosadan da se nikome ne ide?
Ovaj manjak izleta na tu stranu mi je neko loše predskazanje. A i možda je tamo sve „de luxe“ i preprženo sa cenama, pa niko normalan ne bi trošio svoj sa mukom u Srbiji zarađeni kešić na dosadnu zemlju usred nigdine? Nema veze, ipak je to… nova zemlja. Jedna više. Izgledalo je kaooo… neka onaaako… solidna riba koja ti se nabacuje, pod nosom ti je. ‘Ajde da je odradimo, jednom, pa ćemo da smatramo da je to dovoljno i nećemo se vraćati na temu. Osim u pričama.
Voz ide superbrzo kroz neke pitome krajeve pune zelenila. Neprimetno nestaje Belgija i nastaje Luskemburg. Germanska i francuska imena su totalno izmešana, i to je jedna od najlepših, u stvari, osobina, ove zemljice: kulturna višeslojnost.
Ovde su tri jezika zvanična: nemački (to im je nacionalnost), francuski (to su se ufurali da su, jer su nemačke snobine koje misle da su Francuzi), i luksemburški (tek od pre par decenija priznat kao jezik za sebe, a može se reći i da je dijalekat nemačkog). Ovaj treći je uvršten da bi se istakla regionalna različitost „ovih“ od „onih tamo“ Nemaca. Jer ovi su, kao, finiji. Ne ratuju, govore francuski među sobom i ne izlaze iz kuće, jer neće da troše pare. U svakom slučaju, ta trojezičnost mi se mnogo svidela, jer su sve novine štampane na tri jezika, i članci se prepliću: jedan na ovom, drugi na onom jeziku… I svi znaju sve. Osim engleskog. Koji nije svetski jezik, koliko primetim, ni u de-Luks zemlji.
NOVI SAD NA ZAPADU
Ovo nije tek pusti lokalpatriotizam. Luksemburg jeste skoro iste veličine kao Novi Sad, atmosferom može malo da podseti jer je miran, a ima i najveću tvrđavu u Evropi, uz Petrovaradinsku.
A gradio ju je isti lik, Sebastijan Voban (ne mešati sa maskotom Vojvođanske banke od onomad), najpoznatiji fotirfikator (tvrđavogradac, da prevedem) u istoriji. Železnička stanica im je kul. Liči na neku crkvu, čak ima i onaj toranj sa baroknim „uvijucima“. Unutra ima neke plafonske slike, karte sveta, šta li. Lepo za oko, a i imaš osećaj da se odavde može na svaku stranu sveta. Može, brzo. Ali ne za male pare, k’o u Rusiji. Šta ćeš.
Dobrodošao u najbogatiju zemklju Evrope i sveta. Po glavi stanovnika. Vidi se to i po skupoći knjiga i suvenira na stanici. Nemam pojma, meni je uvek super da dođem u neku novu zemlju. Dučić je rekao, ako želiš biti večno mlad, menjaj zemlje, žene i poslove. Šta ko može. Ja sa promenljivim uspehom to činjah, a zemlju promeniti najlakše je od svega.
Uvek taj uzdah oduševljenja kada se išeta na ulicu koja vodi do centra novog grada. Avenue de la Gare! Lepo zvuči. Avenija je živahna, i neodoljivo podseća na Pariz. Sve kuće su, u stvari, stambene zgrade, rađene u stilu „hausmanizacije“ koji je u Parizu uvek gradonačelnik iz 19. veka Hausman. Pod konac, uniformno (bio je genetski Nemac), ali da liči na palate.
Zapravo, ne treba biti u iskušenju pa slikati svaku fasadicu, to su obične zgrade, kao blokovi na Novom Beogradu, samo malo lepši. Puno je života, autobusi su česti i ferceraju non-stop, ali su nepotrebni, jer se ceo Luksemburg može obići peške, ako si turista. Na jednom trgiću nalazi se simpa statua prestižnog skulptora Henrija Mura, „Majka i dete“, i palo je obavezno slikavanje. Manje upućenima sam objašnjavao ko je tu majka a ko dete.
Kupujemo suvenire. Svi u radnji govore portugalski, jer je u vreme diktature fašiste Salazara mnogo poštenog sveta iz te lepe zemljice izbeglo u Belgiju i Luksemburg. Da sam znao da su im Portugalke najbolje ribe, više bih se zadržao u šarmantnoj konverzaciji. Ovako sam se nadao plavušicama sa francuskim seksualnim manirima. Oh, zablude gorke! Ravničarski grad, izgleda? Au, ne! Evo kraja ravnice, i prelazimo u „Petrovaradin“ Luksemburga.
Ravničarski, ekonomski i privredno razvijeniji deo grada od brdovitog, istorijskog, utvrđenog i kulturnog dela grada deli reka Petrus i istoimeni kanjon, koji je poprilično spektakularan. Ja se ježim od visine, i 46 m duboko u dnu neka rečica koja protiče ispod mosta… nije mi prizor koji ću pogledati bez vrtoglavice. Poslednja zgrada u ravnom delu Luskemburga je Spuerkees, što mu dođe „iskvareno“ od nemačkog „Šparkasa“, dakle(m), Štedionica.
I ovo izgleda kao crkva ili… Gradska kuća. Ovo mi je ilustrativno. Vidi se da ovi više vole para imat’ no leba jesti, ili ženu ljubit’. Moste iznad reke Petrus je super i zove se Adolfov most, i sagrađen je u vreme dok je deci još bilo prijatno da nose ime Adolf.
Dakle, 1903. Inače, „Adolf“ znači na starogermanskom „Plemeniti vuk“, ali dođe jedna budala pa upropasti lepo ime na vekove. Sećam s eda sam u nekom tupavom američkom filmu video onu plavu ćenu Antonia Banderasa, onu ribu što je sad alkos, a bila je jako dobra, koja stoji pored ovog mosta i čeka neku špijunsku vezu, a ispred nje ide tekst „Munich, Germany“. Omg! Nema grada koji manje liči na Minhen od ovoga.
Čim se pređe most, naiđe se na jedan obelisk sa nekom tetom na vrhu, koja se zove „Gëlle Fra“ („Zlatna žena“). To je spomenik Luksemburžanima koji su pali za slobodu protiv Nemaca, što je vrlo zanimljivo, jer je mnogo Luksemburžana bilo i na strani Hitlera i u njegovoj vojsci.
Kažu da su to bili najčasniji i najhumaniji oficiri na službi u Sremu i da su spasavali civile, čuo sam iz prve ruke. No, većinom su se Luksemburžani tripovali da su Francuzi, pa su Nemci iz Nemačke toliko popizdeli na njih da su im pobili u konclogorima gomilu sloboduoumne omladine, ostalo poslali na front, a Jevreje su pobili onako uzgred, kako im je običaj tog vremena nalagao, i dobri nacistički maniri.
Sada po Luksemburgu možeš naći dosta tih „socijalističkih“ memorijala građenih u fascinantnom stilu „Sremski front-Sutjeska-Neretva“, ali šta sad – to tad bilo moderno tako. Moja saputnica, bolivijska profesorica srednjih godina, nalazi da je to najlepši deo grada i besomučno slika obelisk. Kaže, imamo mi ovih baroknih katedrala i palata kol’ko voleš u Boliviji, ali ovih divnih soc-spomenika nigde! Svakom nešto drugo egzotično.
E, sad lepše teme i lepši deo grada. Trg od Oružja ima i u Kotoru, al’ ima i u Luksemburgu-gradu. Na njemu se nalazi i Parlament, „Le Cercle Municipale“ („Opštinski krug“ se zove, pitaj Boga zašto i ko tu kruži). Okružen je gomilom luksemburških zastava, da li sam 20 pobrojao na 50 m. Još malo pa kao u Crnoj Gori posle nezavisnosti.
Ničega previše, rekoše mudraci, i sada mi se vraća ta poslovica. Sedamo da popijemo kafu u jednom od mnogobrojnih restorana i kafića na trgu i u okolnim uličicama. Lepo je što su dnevni meni ispisali kredom i krasnopisom, to mi je kul. Ne valja što je skupo, jako. Kakav standard, takve cene. Ne valja što ne govore engleski, srećom pa se kafa kaže svuda slično.
Luksemburžani su poznati kao najneljubazniji narod EU, i sa konobarima koji se mogu poredimo po nadrkanosti samo sa francuskim, a po brzini sa crnogorskim. Sada se vraćam na ono: sit gladnom ne veruje. Kao da nas nadrndani matorac koji treba da nas služi i da nam uzme pare, namrčenim pogledom pita: a šta ćete vi ovde, bre, sirotinjo, u mojoj lepoj i sređenoj zemlji, a? Turisti. Ma svi oni ‘oće ‘leba da nam uzmu luksemburškoga, a ne da se slikavaju, sumnjivi su oni meni. Tako zamišljam njegov monolog u glavi.
Situacija se ponavlja i u prodavnici suvenira. Moraš da vijaš prodavca da ti naplati, što ovaj čini preko volje. Ko da ja njemu naplaćujem nešto, toliko se mršti. Imamo multinacionalnu ekipu i svi se slažemo da su ovde najneljubazniji i najhladniji ljudi Evrope. Nikako ne u Skandinaviji, tamo su vatreni i ljubazni naspram ovoga. Dolazimo u šoping centar grada, gde su butici za devojčice (Ne, hvala, šoping u Luksmburgu! Haha!) i najvažnije… Palata Velikog vojvode. Nije nešto velika, ali vojvoda je to, eej. Ima i smena straže i gardisti. Kuul, što bi rekao Butthead. Kako ne uslikati vojnika veličanstvene monarhije kako odlučno maršira duž 20 metara staze između dve kućice? Luksemburg je inače, pre 1815. dok se neko nije dosetio da napravi Belgiju (neće ni ta dugo, kako je krenulo) o francuskih i holandskih teritorija, bio 4 puta veći nego sad, ali se francuski deo Luksemburga pridružio Belgiji, po istim imenom i i sa istom zastavom i grbom.
Dakle, i u Belgiji ima Luksemburg, pokrajina; sve isto, samo nije Luksemburg. Capisci? U svakom slučaju, Vojvoda, koji ima sve one fore, mač, lentu, uniformu, vojvotkinju sa tijarom i gomilom dece i tako to… Vojvoda, koga nikad nećete videti, zove se Anri. Eto, nije ni bilo potrebno da znam ovo. Tu je i Katedrala, dosta upečatljiva, i još gomila nekih crkava. Bolivijka insistira da se uđe us vaku, a u jednoj ulećemo i na venčanje. Eto, videli smo i luksemburško venčanje, niko nas nije preko pogledao, valjda jedini put dotad, što je paradoks, pošto smo bili „padobranci“. Mi već gledamo gde ima da se popije pivo. Ima svuda, super! ‘Ajd na po jedno.
Marka je „Mousel“, i dobro je. Trg Le Marché je, kao što mu ime kaže (market, bato, market), Pijačni trg, i na njemu se nalazi tržnica sa svakojakim proizvodima, cvećem, ali i spomenik osnivaču države, Vilhelmu II. Tu je i Gradska kuća, veličine Doma kulture u Bačkom Dobrom Polju. Meni je lično impresivniji muzej tramvaja i autobusa, sa replikama originalnih tramvaja sa konjima, vagona i šina… Lepo je i korisno.
Da, ličim na onog psa koji je voleo vozove. Volim ih i sad. Luksemburg je poznato po tome što ima RTL, Radio Televiziju Luksemburg, možda i najmoćniju medijsku kuću Evrope, koju su naši matorci slušali da bi poskidali najnovije hitove 60-ih, a i po tome što je dom Evropskog suda pravde. Sigurno će mnoga deca u budućnosti moći da uče mnogo o divotama Evrope i Luksemburgu noseći plavu kapicu sa žutom zvezdicom.
GORNJI GRAD
E, sad, tvrđava i uspon na brdo. Ovde je nastao keltski grad koji je dao ime Luksemburgu, i zvao se prigodno i lako izgovorivo Lucilinburhuk. Gornji grad se sastoji od nekoliko povezanih naselja, koja su sva vrlo slikovita i sa koji se pruža odličan pogled: Corniche, Grund, Pfaffenthal. Sve je lepo za slikati i ovde je mnogo lepo za živeti i sigurno je jaaako skupo. Garant je i dosadno. Ne videsmo nijedan kafić u blizini. Ima restorana.
Eno jednog, ima lepu viseću firmicu od kovanog gvožđa. Ali ja nisam toliko gladan ceo život, majku mu! Umem i ja da napravim špagete i da ispržim meso, ali ga sam sebi neću toliko naplatiti. A cirkanje u restoranima nije neki gušt. Nikada se nisam ufurao do kraja u fazon aristokratije koja jede po restoranima i nalazi se tamo. Meni je to uvek ličilo na Paju i Jareta, na socijalu. Hoću kafić i noćni klub, rupu! Hm… To ćemo kasnije. Luksemburg je pomalo sablasan grad. Nije baš toliko sablasan kao Belgija (e, tamo baš nikoga nikad nema na ulicama!), ali je naspram živahne Nemačke i još živahnije Holandije, nalik na varošicu na severu Banata. Kao da su se svi zatvorili negde.
Samo turisti naoružani fotoaparatima koračaju slikovitom kaldrmom. Pre ulaska na njihovu Đavu – Fischmarkt, Riblja Pijaca. Centar Starog grada. Tu ima i neki čuveni balkon sa natpisom na luksemburškom jeziku i sa grbom sa crvenim lavom, koji svi mnogo vole, jer je pokazao nacionalnu samobitnost de-luxe-Nemaca još daaavno.
Svi ga slikamo i svi se slikamo, pošto je to i na Vikpediji i na razglednicama zabeleženo kao nešto mnogo važno i lepo, a kad Vikica i razglednice kažu, nema nećeš. Dobro, ‘ajde, nema ljudi na ulicama, garant svi imaju puno posla ili vole seks. To je naš kolektivni zaključak zašto bi neko ostao kući u letnje veče ili vikendom. Nas ne možeš zaključati ni radnim danom leti, ni kišovitim jesenjim vikendom… Počinjemo da upoređujemo naše zemlje sa ovom i zaključujemo da pare definitivno nisu sve u životu, i da se mi, ma koliko to klišeizirano bilo, bolje zezamo po našim zemljama, pa i po Nemačkoj čak, nego u besprekornom Luksemburgu.
Tvrđava je kul, ogromna je. Neodolivo podseća na Petrovaradin, po stilu gradnje, tj. po završom „glancu“ koj ije Voban „udario“ na nju. Lepo je očuvana. Stariji slojevi imaju i lepe topove, i kazamate za mučenje neposlušnih zatvorenika iz vremena španske vladavine… Fort Thüngen je dobio ime po istoimenom baronu, komandantu tvrđave, iz 1732. i od njega su ostale samo 3 lepe okrugle kule. Kul kule. Unutrašnjost tvrđave ima mnogo delova koji su pretvoreni u umetničke paviljone, izložbene prostore ili prodavnice, što je jedan lep primer kako se stara tvrđava može iskoristiti na lep način.
NOĆ
Ja bih voleo kada Srbija nikada ne bi došla na ovaj nivo. Ne zato što ne volim pare i ne bih dvaput godišnje na neki bahati godišnji odmor, Maldive i Dominikanu i St. Moritz, nego što ne bih 330 dana života da provedem u čamotinjim zarad 30 u usiljenom provodu. Džaba mi pare u najdosadnijem gradu Evrope. Leti se sve zatvara ili u 9 uveče, ili u 1 noću. Bašte rade, u smislu da su restorani otvoreni, i da ljudi sede i večeraju. Opet hrana! Oh, Bože!
Hoćemo stojećki da popijemo 5 piva i šmekamo ribe i flertujemo! 5 piva ti dođu ubistveno mnogo para, a riba nema, pa ti džaba i stajanje i osvrtanje unakolo. Najbolje ribe su Turkinje iz Nemačke koje se utegnu i savršeno govore i nemački i engleski i francuski i turski i još vole Srbe, jer nisu učili u školi da su nas tlačili, nego da smo živeli u bratstvu i jedinstvu u velikoj srećnoj porodici zvanoj Osmanska imperija. Zašto detetu turskome kvariti iluzije? Ima puno stranaca, oni malo „vade“ prosek, pomrli bi od dosade svi ovde da nema 32% imigranata: što iz Francuske, Nemačke, Italije, Portugala, što iz „Nove Evrope“ i bivše SFRJ. Sedamo u neki restoran. Konobari u Budvi su se rapidno popravili, jer nema puno turista ove godine u Crnoj Gori, ali Luksemburžani nikada neće, makar im niko i ne ušao.
Svi govore samo francuski i nemački. Engleski znaju „Dobar dan“ i „Hvala“. Pričaju sa akcentom koji ima René Artois. Nije smešno kada ne možeš da naručiš. Prevodio sam ekipi koliko sam mogao, ali kao da ja znam ime svake ribice na francuskom i nemačkom? Moj drugar sa blaženim osmehom na licu kaže: pizza! Prepoznao je jedini „artikal“ na meniju u koji je siguran da neće platiti i ostati gladan. Drugi se osvrće i gleda šta ovi drugi jedu i pokazuje prstom sa krajnjom učtivošću očajnog gladnog stranca nefrankofone provenijencije, „’Oću isto što i onaj tamo!“. Konobar se smeška. Je li ovo stvarno izlazak u grad ovde? Gde se izlazi? U Trier, kažu domoroci. Ili u Amsterdam, ili Köln ili gdegod, ovo ovde je grad za sticanje para.
Nije ovo mesto za šetnju, ovo je mesto gde se u besnim kolima voza po kaldrmi i gde mačaka ima subotom više nego ljudi. Spooky. Kako mogu da izdrže? Gde im je mladost? Hm. Naš očaj se uvećava kako shvatamo da nećemo naći dostojno mesto za provod u centru. Sve se zatvara a noć je vrela. Neki osećaj nezadovoljenosti ostaje u vazduhu, kao kada kod nas panduri upadnu kad je najslađe, prekinu te na pola pesme Killersa i pola crnog piva i upale svetlo, pa se svi čkiljavo gledate. Dobro, de. Šta sad. Treba poznavati svakojake zemlje i gradove. Sad bar znamo gde ne treba izlaziti. ili gde se ne treba nadati i treba izlaziti kao chill-out varijantu. Sad mi je jasno zašto sve ture vode na Tajland, i na Kubu, ili u Pariz ili Prag, a nijedna u Luksemburg. U svakom slučaju: been there, done that
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u oktobru 2008. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
