Tekst i fotografije: Žikica Milošević
“Kao vino proliveno po lanenom platnu”- na ovaj način romantičarski nastrojeni vodič Frommer’s-a opisuje prostiranje španske prestonice, duboko uvučene u samo središte Iberijskog poluostrva. Na severu i zapadu od glavnog grada, nalaze se planine dovoljno visoke da održe sneg sve do proleća, a ka jugu teku rečice koje će postati moćni vodeni putevi… A baš u samom centru platoa nazvanog Meseta, nalazi se Madrid; u centru pljosnate, suve i jedva neŠto malo biljkama dekorisane, slabo naseljene Kastilje. Prestonica “usred srede”, što bi se dečačkim žargonom reklo.
Ovo neplodno parče zemlje se, u poređenju sa ostalim (prelepim) krajevima Španije, može činiti pomalo čudnim mestom za utemeljenje jedne prestonice, ali ipak treba imati u vidu da je zemlja o kojoj govorimo bila ta koja je tokom istorije možda i najviŠe kuburila sa centrifugalnim tendencijama svojih provincija. Nastala kao spoj Kraljevina Kastilije (ili Kastilje) i Leona s jedne, i Aragonije, s druge strane, Španija se odmah, na samom početku susrela sa tendencijama koje su obećavale brzi raspad zemlje: stara kraljevstva, kalifati i kneževine na periferiji, kao Što su Katalonija, Valensija, Navara, Galicija, Andaluzija ili Baskija su više voleli da misle o sebi kao o posebnim nacijama, koje su se ujedinile sa Kastiljom i Leonom samo privremeno, zarad odbrane od mrskih im Saracena.
Mnoge od njih to čine i danas, izražavajući svoj konstantni otpor centralnoj vlasti i identitetu “hispanidad”, tj. hispanitetu kao ujedinjujućem faktoru. Upravo je to nagnalo monarhe iz 16. i 17. veka da za prestonicu odrede tada neugledni gradiću tada neuglednom delu zemlje. A zašto ne obližnji Toledo, prestonica Španije sve do tada? Pa, upravo stoga što su hrišćanski kraljevi osećali i previše “arapskog” mirisa u zraku Toleda, sa svom onom “mudehar” arhitekturom i svim ornamentima jedne arapske metropole… Trebalo im je nešto hrišćanskije, nešto monumentalnije. I, eto, tako nastade Madrid, jedan od sada najlepših gradova Stare Dame, Evrope. Lepa priča za čituckanje u autobusu, dok se preko Kastilijske visoravni krećemo ka njemu…
A ići i stići do Madrida uopšte nije teško, ma gde da ste se na obali brčkali dan pre toga. Sa Madridom SVA, i to bukvalno sva letovališta imaju direktne i izuzetno brze i iznenađujuće jeftine autobuske linije. Zato, ne oklevajte. Ukrcajte se!
…A kada ste se sretno iskrcali, krenite u potragu. Obično je prva stanica upravo ona autobuska, ili pak ona železnička: čuvena i arhitektonski prelepa stanica Atoča (Atocha), a njih dve su međusobno vrlo malo udaljene. A od Atoče nadalje počinje onaj Madrid koji svi očekujemo i zbog koga svi dolazimo…
Njegovi žitelji, skupljeni sa svih strana Španije, potrpani u svojevrsni “melting pot”, predstavljaju pravi primer objedinjavanja najrazličitijih običaja, kultura i stremljenja. Posle smrti Fransiska Franka, 1975. godine, i promena u druŠtvu koje su rezultavale neverovatnom tranzicijom od fašizma ka “švedskom socijalizmu”, žiteji su mnogostruko veseliji. Ekonomija je u zamahu (doduŠe i zahvaljuju’i donacijama Evropske Unije), stara prestonica se uglancala, a reč “mañana” (sutra) sada je sinonim za nešto lepo… Ali nije uvek bilo tako. Tokom 50-ih i 60-ih godina najveća izvoznica prostitutki u Evropu i Južnu Ameriku bila je upravo Španija, a ne kao danas Ukrajina ili Moldavija. Začuđeni? Ni najmanje. Gde je kriza, tu je i iseljavanje i nemoral, ruku pod ruku… No, idemo na nešto veselije.
Mnogi posetioci su često iznenađeni uglađenošću i energijom koju u isto vreme emituju “Madrilenjosi”, koji sa takvom lakoćom pomešaju hi-tech Internet ekonomiju sa svojim tapasima, vinima, flamenkom ili (komičnom operom) zarzuelom… Utopite se u žurbu i opuštenost u isto vreme, pridružite se Madriđanima i postanite jedan od njih, bar na jedan dan.
Nema boljeg metoda za istraživanje od šetnje. A jedna šetnjica od Atoče do starog centra je najbolje rešenje. Prvi korak može biti Glavni trg, ili Plaza Mayor, a i ime vam već kaže šta je njegova uloga. Trg koji je stolećima služio za fijeste, pozorišne predstave, borbe bikova, kraljevo obraćanje javnosti ili svečano spaljivanje jevrejskih, muslimanskih ili protestantskih nevernika tokom vlasti Inkvizicije, može vam svojom (crvenkastom) monumentalnošću dočarati gde ste se obreli.
Zona isključivo za pešake, sa lukovima koji sa sve četiri strane opkoljavaju ovaj impresivni i prelepi trg, Plaza Mayor je pretpana kafe-stolovima sve do najhladnijih meseci. Neodoljivi šarm karaikaturista, slikara, pesnika, žonglera i ljubavnika koji se mogu sresti na ovom mestu trebalo bi da bude dovoljna pozivnica za ulazak u čarobni svet Kastilje. Felipe (Filip) III stoji ponosno na konju u centru trga, baš kao i Knez Mihajlo u Beogradu, motreći na urbanistički poduhvat čiju je gradnju, tokom 17. veka lično on naložio. Međutim, ako niste snob, potrudite se da popijete ili pojedete nešto negde drugde: cene su astronomske čak i za mnogo bogatije turiste. Jedno piće bi bilo krajnji domet, ako baš navaljujete.
Sledeći korak bi mogla biti Plaza de la Villa, ili Gradski trg, jedno od arhitektonski najzanimljivijih mesta (pritom i najstarijih) u celom Madridu. Žućkasto- narandžaste fasade i rudimenti mavarske arhitekture, sada već uklopljeni u renesansni doživljaj stvarnosti, predstavljaju ulaznicu u jedan drugi, prošli svet… Čini mi se da mi se priviđaju Infanta iz Vajldove bajke, ili Gojini kraljevi i princezice u širokim haljecima… Vrlo lepo.
Odličan uvod za nastavak šetnje ka Kraljevskoj Palati (Palacio Real), koja je u neposrednoj blizini. Ovu potonju ne možete promašiti. Sam prilaz toliko obiluje “kontrolisanim” zelenilom, statuama i travnjacima da Vam je odmah jasno šta je posredi.
Aristokratski duh lebdi ovim mestom… Unutar palate, koja ima čak 2000 soba (!!), samo je 50 otvoreno za javnost, ali, verujte mi, i to je više nego dovoljno da steknte utisak o tome kako su živeli nekada najmoćniji monarsi sveta, u kraljevini u kojoj “sunce nikada ne zalazi”, koja se prostirala od Los Anđelesa i San Antonija do Havane i Buenos Airesa, i od Filipina i ostva Gvam do Ekvatorijalne Afrike…
Izlaskom iz palate na jedan “trgić”, u okviru samog kompleksa palate, pruža se sjajan pogled na Kastilijsku visoravan, ali i na briljantan svetloplavi biser sakralne arhitekture- Katedralu Gospe od Almudene (Catedral de Nuestra Señora de Almudena), koja, uprkos svom “starinskom” šmeku, uopšte nije stara.
Ona je, naime, neka vrsta “Hrama svetog Save” na madridski način, takoće nastala iz pijeteta ka jednom istorijskom dogaćaju koji se odigrao pre više vekova na ovom mestu.
Tada se i hrišćanima, i muslimanima, koji su tada držali Španiju, ukazala prilika same Bogorodice, u svetlosti, na jednom zidu. Hrišćani ne budoše lenji, te se latiše oružja da bi proterali osvajače, smatrajuđi ovaj događaj za dobar, tj. božji znak; dok su se Arapi preplašili ovog znamenja, i predali grad bez borbe, smatrajući pojavu majke proroka Ise boljim znakom za njegove direktne sledbenike, nego za sebe same. Na mestu gde se Gospa (tj. Bogorodica, kako Vam drago) ukazala, danas stoji statua Nuestre Señore, sa natpisom koji objašnjava dati događaj.
Jedna lagana šetnja do reke Manzanares podsetiće ljubitelje fudbala, a posebno Atletika, da je upravo na obalama ove pitome rečice po kojoj mirno plivaju patkice, stadion Vincente Kalderon (Vincente Calderón), koji se nekada zvao upravo Manzanares. A za ljubitelje najvećeg i najtrofejnijeg kluba na svetu, Reala, preporučujem posetu Muzeju Reala, naravno, na stadionu Santiago Bernabeu.
Puerta del Sol, ili Vrata Sunca, su danas centralni i najživlji trg Madrida. Ovaj trg koji uopšte i ne liči na trg, jer njegov oblik polumeseca pre podseća na neko proširenje ulice, je ustvari samo srce prestonice. Ko se nije smestio u hotel, hostel ili hostal (sva 3 imena figurišu, a razlike su vrlo male), eto mu idealne prilike na Puerti, koja im itekako obiluje. Duhovno srce Madrida je i dom čuvenog “nultog kilometra” (“kilómetro zero”), nečega nalik na “beogradski meridijan” u Knez Mihajlovoj, od koga se mere svi putevi u Španiji, koji ionako idu radijalno od Madrida. Ubuduće, da znate: znak 231 km na “autopisti” znači upravo 231 km od ove tačke na trgu. Ali, to nije i jedino što ovaj trg nudi. Možda je najsimpatičnija baš statua medveda koji bere slatke plodove sa drveta “madroño”, po kome je i Madrid dobio ime. Dotični meca je dobio i veliku čast: nalazi se i na grbu i na zastavi grada Madrida.
Za razliku od multietničke i nadasve multirasne Barselone, gde polovina prolaznika govori francuski (neko je jednom pitao: “Gde li su ti Francuzi u Parizu? Svi prolaznici su ili Arapi ili Crnci!- setio sam se odgovora: svi su došli u Barselonu), stanovništvo Madrida ima konstantan priliv ljudi španskog porekla iz Južne Amerike i Istočne Evrope, te se multinacionalnost i ne vidi na prvi pogled. Tek u nekoj gužvi možete čuti mnogobrojne rečenice izgovorene na bugarskom ili ruskom. Srpski nisam čuo. Isuviše nas je (još uvek) malo.
No, nije ovo jedino po šemu su Madrid i Barselona dijametralno suprotni: Barselona je na moru, Madrid je “zaključan”, duboko, duboko u kopnu; Madrid je takođe i najviša prestonica Evrope, elegantan, aristokratski, klasičan, za razliku od avangardne i “narodske” Barse. Mislim da nije preterano reći da bi Madrid, kada bi ga preselili negde u severnu Italiju, mogao mirne duše da “odglumi” jedan italijanski grad, toliko podseća na Apeninsko poluostrvo i gradove tipa Rima ili Milana.
Nemojte štedeti svoje đonove. Neka Vam sledeća šetnja bude duž ulice Gran Vía, tj. Velike ulice. Tu se tek primeti žurba velegrada, ali i njegova elegancija. Fasade, besprekorno dekorisane i elegantne, kafei sa pristupačnim cenama, čuveno art-deko zdanje hotela Metropolis, vode nas do Trga Sibeles (Plaza Cibeles), na kojoj se nalazi još jedan praznik za oči: Fontana Sibeles (Fuente de Cibeles) i, iza nje, zgrada španskog telekoma, iliti Palata Telekomunikacija (Palacio de Telecomunicaciones), u pseudobaroknom stilu, sva od belog kamena.
Posle ovog lepog pogleda, sugerišemo jedan odmor u prelepom parku Retiro, gde se čovek na momente, pored svih onih kućica pored vode i jezeraca sa labudovima, oseti kao u romanu “Evgenije Onjegin”, kao da se nalazi negde blizu Sankt-Peterburga, na nekom otmenom poljskom imanju… Ali, mnogobrojne graćevine španskog tipa u ovom paru će nas brzo iz ovog osećanja izvesti. Kristalna Palata (Palacio Cristal), Muzej moderne umetnosti ili neverovatna kolonada statua svih (!) španskih monarha iz svih krajeva zemlje, duž glavnog šetališta, čine savršeni sklad sa ogromnom površinom zelenila u samom srcu grada.
A na svom drugom kraju, Gran Vía se završava još jednom zelenom površinom- Trgom Kaljao (Plaza Callao), na kojoj, osim monumentalne sivo-crvene poslovne zgrade koja bi se lako dala uklopiti u ambijent jednog Čikaga ili pak, Njujorka, možete naći si spomenike Migelu Servantesu i njegovoj dvojici nespretnih i šašavih junaka: Doh Kihotu i Sanču Pansi.
Svako jaše na svom “hatu”: veleumni plemić od Manče na svojoj ragi Rosinanteu, a debeli Sančo na vernoj mazgi… Prizor koji i najumornijem putniku izmami pokoji osmeh.
A usput, posetite još jednu “trijumfalnu kapiju”, Vrata Alkala (Puerta de Alcalá), u samom centru istoimenog Trga Alkala, i u samom centru vrlo prometne raskrsnice. Belo na zelenom, tri divna luka na besprekorno podšišanoj engleskoj travici, sa brzim kolima koji jure svud unaokolo ovog ostrvceta….
Kada se lagano počne smrkavati, lagano krenite ka muzejima: Arheološkom, Muzeju Prado, očigledno sazidanom na nekoj livadi, jer “prado” na španskom znači upravo “livada”, u kome se nalaze bezbrojna dela španskih i flamanskih majstora (no o tome je u prošlom broju bilo više nego dovoljno reši), i Muzej Kraljice Sofije (Museo Reyna Sofía), gde ćete, naravno, takođe izgubiti dah, ako ni zbog čega drugog, o ono zbog Pikasove “Gernike”. No, svaki od ovih muzeja zaslužuje bar po jedan specijalan tekst, pa o ovim riznicama ljudske kreativnosti ne vredi sada previše trošiti reči….
I duh i telo. I brzina 21. veka, i šarm i elegancija slavne imperije. I umetnost i savremena zabava. Sve na jednom mestu, premazano jednim diskretnim šarmom jednog, zaista kraljevskog, grada. Grada prošlosti i budućnosti.
O, da. I naravno, sadašnjosti.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson, 2003. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
