Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Agota Vitkai Kučera, Slavko Matić, Vladimir Cvetković
Nakon što smo se na Svetom Kristoferu, alijas Sent Kitsu, ukrcali na brod, smeškali smo se kao klinci u ranom tinejdžerskom uzrastu, zato što se lokalni stanovnici zovu – Kititijanci (zaista). Ali, nije bilo puno vremena za razmišljanje – ostala nam je finalna destinacija ovog krstarenja – opet Francuska.
Ali, ovaj put, to je južno ostrvo poetskog i romantičnog imena Martinik (Martinique). Ime koje nekako vraća u detinjstvo. Po običaju smo legali u pola 11 (makar ja), a ustajali u pola 7, da bismo u 8 kao iz katapulta, posle tuširanja i doručka, iskakali sa broda i kretali u novu avanturu, i novu državu.
Novu-staru, ovaj put. Na ostrvo sa koga je Napoleonova najveća ljubav – Žozefina! Koje smo maštali da posetimo kao klinci čitajući Vukove sa Martinika (ako se dobro sećamo Slavko i ja).
Martinik je mnogo življi od Gvadelupa, a Fort-de-Frans je grad veličine Zrenjanina ili Pančeva, što je već ozbiljna stvar za Karibe. Kafići su češći i posećeniji nego drugde, a i dnevni i noćni život su življi.
Pa opet, grad ima onu karipsku patinu i drvene kuće u jarkim bojama – sve je kao kod kuće, evro je valuta, a supermarketi su Kar(e)fur (Carrefour) i ostali francuski. Plaća se evrom, francuske su zastave oko nas. Kao Francuska, samo sa malo više boja i od drveta. Neodoljivo podseća na nastavak Azurne obale, u tropskim uslovima, kada malo bolje razmislim.
ZASTAVA KAO SIMBOL RASPRAVE
Ali, ovde se nalazi, zajedno sa francuskom, još jedna zastava, crno-crveno-zelena, koja je podigla dosta prašine na Olimpijadi u Parizu, pa su se mnogi pitali – zašto su na pobedničkom postolju neki francuski košarkaši ogrnuti nekakvom arapskom zastavom? Zastava koristi iste boje koje koristi i masa arapskih zastava i severnoamerička zastava Afro-Amerikanaca, a razlikuje se od panafričkih boja po tome što je žuta zamenjena crnom.
To je već duže vreme zastava crnih nacionalista sa Martinika, za koje ćemo videti da su toliko prgavi (i iracionalni) da je i Makron ustuknuo pred njima i rešio da pendreči građane po metropolitenskoj Francuskoj, a ovde ne sme ni da zucne. Elem, zastava je nova i usvojena je u leto 2023, a stara, francuski plava sa belim krstom i četiri zmije (identična zastavi Kvebeka, samo nema ljiljane (krinove) nego zmije), je sada ponos belaca, i «bela nacionalistička», a crnci je smatraju kolonijalnom i rasističkom. Svetu je teško ugoditi, naročito kad vlast nije pametna makar koliko južnoafrička, da napravi kompromis.
MALO ISTORIJE
Učene knjige kažu da je ostrvo, koje zvuči da je dobilo ime po nekom Martinu, zapravo loš izgovor Taino imena Madinina (Ostrvo Cveća) ili Matinino (Ostrvo Žena). Lepo svakako – žene u cveću, kao da je neki indioski pi-ar radio reklamnu kampanju za turiste. Pošto se se ovde već pre Evropljana sudarale dve indioske nacije Aravaci (iz Centralne Amerike) i Karibi (iz Venecuele), bilo je frke i oko vlasništva i ranije, a i oko imena.
Karibi, koji su došli kasnije, mislili su da ovde nema baš ni žena, a ni cveća toliko da ostrvo zaslužuje ta marketinški dobra imena, pa su ostrvo nazvali Iuanasera (Ostrvo Iguana), a oba imena je zatekao i sam Kolumbo kad se ovde iskrcao. Ko bi drugi nego on – išao je po tim ostrvima ko turisti kruzerima ili omladina po diskotekama. Martinik je prvi put posetio «izdalje», 1493. jer se nije iskrcao, malko mu je stenovita obala bila, pa da ne rizikuje, a iskrcao se 1502. i ostao tri dana da da’ne dušom, napije se slatke vode i da se mornaru okupaju (redak prirodan fenomen u ono doba).
Karibi se, već ste primetili, zovu tako zbog indijanskog naroda Karibi koji su naseljavali ove krajeve. Doduše, ne dugo. Karibi su došli na ostrva iz Venecuele oko 1300 godine, a već oko 1500. su došli Evropljani koji su krenuli da dovode Afrikance, Crnce za rad. Ostalo je tek ime od njih. I pokoji gen. A pre njih su prvo ovde živeli neki nepoznati ljudi koji nisu znali ni za poljoprivredu ni za keramiku, doslovno, lovci-sakupljači, a onda su došli Aravaci, pa posle njih Karibi. Oni su bili poslednji. Zato letujemo na «Karibima», a ne na «Aravacima».
Što je najgore, Martinika (Martinica), kako ju je nazvao, nije uopšte zanimala špansku vlast 3%, pa su je predali Francuzima netaknutu 1635. Naseljavanje Francuza se nije dopalo lokalcima, pa su ih napali, da bi se gorko pokajali – Francuzi su iz puškama razjurili i oni su uglavnom pobegli na Dominiku i Sveti Vinsent, a Francuzi su rekli «neka, OK je to, samo se ne vraćajte ovde». I onda su doveli Afrikance, jer neko mora i da radi, a neće valjda prefinjeni Evropljani da se znoje na suncu i beru šećernu trsku.
Zanimljivo da je ovo bila kažnjenička kolonija za protestante, Hugenote, koji su bili proterivani na Martinik ako nisu hteli da se pokatoliče. Nije im teško palo, većina su (ko nije svisnuo usput) postali vrlo prosperitetni uz trgovinu «legalnim kokainom onog doba» – šećerom.
Sledi period «pirata sa Kariba», krčmi i pljački, i velikog bogatstva brzo stečenog i izgubljenog. Martinik je više puta prelazio u ruke Britanaca, pa Francuza, da bi od 1815. postalo trajno francusko, a iz napore Viktora Šelšera, 1848, Martinik postaje prvo ostrvo gde je ukinuto ropstvo. Njegova pretonica Sen Pjer je imala 30.000 stanovnika i bila «Pariz Kariba» dok jednog jutra 1902. – bio je to 8. maj – vulkan Pele nije uništio ceo grad i pobio sve stanovnike – osim jednog – robijaša koji je preživeo tako što je zatvor imao vrlo debele zidove. Zamisli, izađeš posle neke halabuke, a nema grada u kome si zatvoren, i svi oko tebe su mrtvi. Tada prestonica prelazi u Fort-de-Frans (pravilnije For-, ali šta da radimo), gde je i sad, i gde i mi pristajemo. Da je sreće, bili bismo danas u Parizu Kariba, ali on (Sen Pjer) je sad selo.
FORT-DE-FRANS
Fort-de-Frans baš liči na staru Francusku, a na Karibima je. Da, Martinik je bio toliko važan Francuzima kao upravno ostrvo za cele Karibe, posle gubitka Svetog Kristofera (Sen Kristofa) 1717, da su počeli graditi grad u stilu 18-vekovnog Pariza, pre nego što će ga Hausman poravnati i napraviti novi Pariz, “pod konac”. Zato je većina zgrada u gradu stara, iako ima i jedna brutalistička, jer su se posle Drugog svetskog rata pojavile ideje Le Korbizijea, pa se svorila zanimljiva kombinacija.
Fort-de-Frans (Fort-de-France) znači – Francuska Tvrđava. Do Revolucije 1789. se zvao Fort Rojal (Fort-Royal – tako ga lokalni crnci i mulati i zovu i danas – “Foajal” – Foyal) – Kraljevska Tvrđava. Posle se promenilo u Fort-de-la-Republik (Fort-de-La-Republique) ili Tvrđava Republike, pa i na kraju kompromis, ime zemlje kojoj pripada. Prva stvar koju vidimo je Tvrđava Svetog Ljudevita Kralja (Luj IX, kralj Francuske iz 13. veka), koja je lepa i pomalo «petrovaradinska», ali je i sada vojna i pomorska baza pa je ulaz zabranjen.
Ali, ni ova vojna baza nije bila dovoljna da se uspešno spreče nasilne demonstracije na Martiniku u dva navrata nedavno, kojom prilikom su srušeni spomenici Šelšeru, istom onom čoveku koji je život posvetio aboliciji crnih robova, i na kraju uspeo. Čovek bi rekao da crni demonstranti kao da su protiv oslobođenja kad ruše njegove statue? Navodno ih podseća na kolonijalnu prošlost. I tome ćemo kasnije, u centru. Kad se šokiramo.
Idemo u centar kroz vrlo živ grad koji ima puno atrakcija. Recimo, Katedrala Svetog Ljudevita (Cathédrale Saint-Louis de Fort-de-France) ima nadimak “Katolička železnička stanica” ili “Gvozdena katedrala” jer je građena u isto vreme kad i Ajfelov toranj i od istih materijala od kojih su građene železničke stanice i mostovi – od čeličnih stubova!
Ovo je ukupno šesta katedrala na istom mesty, od 1657, a svaku prethodnu su uništili uragani, zemljotresi ili požari, što govori da u raju ima puno problema sa prirodom. Građena je 1895. u mešovitom neogotičkom i neoklasicističkom stilu a unutra stvarno liči na železničku stanicu, po čemu je jedinstvena.
Ispred nje je neraskićena pseudojelka oko palme, koja je prilagođena Danu zaljubljenih (Valentinovo), jer su umesto božićnih ukrasa stavljena srca. Kreolski francuski je i zvaničan jezik ovde, i svi natpisi su višejezični – a ako to Francuzi negde urade – priznaju nečiji jezik – to znači da je baš baš frka.
Makron, sa svoje strane, voli da predlaže da šalje vojsku na Grenland da zaštiti Dansku od SAD, ili u Ukrajinu, ali kod njegove kuće nije tako jaka priča – da ne pričamo da je iz većeg dela Afrike Francuska izbačena u poslednjih par godina. Iako je Martinik divno multirasno ostrvo, i prava Francuska na Karibima, nešto je čudno u francuskoj politici. Emanuele, Francuska je u drugom planu? Iliti – priča o praznom postamentu.
Ovaj vandalizovani prazni postament ispped Kulturnog centra u Fort-de-Fransu imao je na sebi statuu Viktora Šelšera (Victor Schœlcher), čoveka koji je upornim radom ukinuo ropstvo u Francuskoj i doneo crnim robovima na Karibima toliko željenu slobodu 23. maja 1848. Ali, ovde ide zaplet. Ropstvo je već bilo ukinuto jednom u Francuskoj, u skladu sa Univerzalnom deklaracijom prava čoveka, 1794. Tvorac tog zakona bio je Robespjer.
No, taman kad su se Crnci na Karibima poradovali, dolazi Napoleon i 1802. ponovo uvodi ropstvo!
Izbija ustanak na Haitiju, koji kulminira masakrom svih belaca. Francuska i ostale zemlje stavljaju Haiti pod strašan embargo i reparacije i Haiti od najbogatije zemlje zapadne hemisfere postaje najsiromašnija, što je i danas. Već pomenuti Šelšer uspeva da oslobodi Karibljane ropstva, na Martiniku se jedan grad zove po njemu, svaka glavna ulica je nazvana po njemu, ali novi zaplet nastaje 20. maja 2020. kada demonstranti koji se bore za nezavisnost Martinika ruše ovu statuu i još jednu, jer su “protiv kolonijalnog nasleđa”! Bukvalno su srušili statuu čoveka koji ih je oslobodio. Kasnije 2021. su srušili i treću. Makron je “osudio” gestove ali nije postavio statue ponovo. Kulturni centar je demoliran i jedva obnovljen. Statua Žozefini takođe je nestala u anti-rastističkim (ili rasističkim, kako se gleda) protestima 2020. Džaba smo je tražili.
Koja zemlja ima najviše vremenskih zona? Verovatno je odgovor: Rusija. Ali, to nije tačan odgovor. Tačan odgovor je: Francuska. Ona ima 12 vremenskih zona, a Rusija i SAD po 11. To je zato što Francuske i dalje ima svuda po svetu – skoro sve kolonije su ostavili sebi kao prekomorske departmane, a koje nisu, krvavo su ratovali da ih ne puste.
Tako i Gradska kuća (Hôtel de Ville) u Fort-de-Fransu neodoljivo podseća na evropsku Francusku, a jedino drveće odaje tajnu da nismo na Mediteranu. Danas je to Pozorište Eme Sezar (Théâtre Aimé Césaire). Oko nje su kuće koje podsećaju na Marsej i Nicu, samo – od drveta. I u jarkim, jarkim bojama. sve je prezasićeno bojama. Neka, ne bunim se. Ljudi su preslatki i ljubazni. Deluje da bi se ovde moglo i živeti. Dok ne dođu rasni nemiri. Ili kriminal, ali je tačna ona serija «Kriminalni tropi» sa Star Crime, koja se dešava baš na Martiniku.
I evo nas kod najlepše zgrade na Martiniku – to je – biblioteka – Bibliothèque Schœlcher. Samac i bez dece, Šelšer, predstavnik abolicionističkog pokreta i poslanik Martinika i Gvadalupa od 1848. do 1850. godine, odlučio je da svoju ogromnu kolekciju od 10.000 knjiga i 250 muzičkih partitura zavešta generalnom veću Martinika.
Imenovani bibliotekar je bio Viktor Košina, pariski novinar i sekretar Aleksandra Dime, koga je nametnuo Viktor Šelšer. Generalni savet je arhitekti Pjer-Anriju Piku poverio zadatak da projektuje zgradu namenjenu smeštaju ove zbirke. Pik je prvi put izložio svoju zamisao između 1886. i 1887. u vrtovima Tijeri u Parizu, u blizini Trijumfalne kapije, gde je objekat predstavljen Parižanima. Ovo će postati Indokineski paviljon na Svetskoj izložbi 1889.
Zgrada je zatim demontirana na nekoliko delova, otpremljena čamcem u Fort-de-Frans, a zatim ponovo izgrađena na mestu nekadašnjeg Hôtel du Petit Gouvernement.
Različiti događaji su u više navrata prekidali rad, počev od sudske optužnice građevinskog preduzeća, zatim velikog požara u Fort-de-Fransu 1890. godine u kome je nestala većina originalnih knjiga iz zbirke Šelšer i konačno tropskog ciklona 18. avgusta 1891. Biblioteka je otvorila svoja vrata 1893. Prepuna je turista koji se tiskaju ispred nje i u njoj.
KONAČNO PRIČAM NORMALNO! I MORAM KUĆI.
11. dana putovanja i pričanja francuskog sa greškama, desio se prelomni momenat. Kad sam jednog čiku zamolio da me slika na plaži i u luci Fort-de-Fransa na Martiniku, on me upitao “Vous êtes québécois?” (“Jeste Vi Kvebečanin?”). Kakav ponos, haha! Kad sam počeo učiti francuski 2004. kod profesorica Ivane Pantović i Sonje Blažić, Sonja mi je prva rekla da imam “akcenat kao da sam iz Kvebeka”, ali kasnije sam, na Srednjem 1 i Srednjem 2, tokom 2005. već zvučao, po Sonji, “kao iz Valonije (Belgija)” ili “kao sa juga Francuske, recimo Marselja”.
Vremenom sam izgubio i akcenat i vokabular, a naročito gramatiku, tako da je činjenica da je neki Francuz mene ubacio u francusko govorno područje, jeste kao povratak u Premijer ligu. Na dno, doduše, jer ako poslušate kako pričaju Kanađani, jaaako je daleko to od pariskog, ali – hej, ipak je uspeh. Jezici se ne zaboravljaju, samo se spuste na neku poziciju prekrivenu prašinom, u kičmenu moždinu, a onda samo izrone. Ali, avaj, ovo je «zadnji dan» – osim Gvadelupe, gde ćemo se iskrcati sa broda i odakle ćemo odleteti za Pariz. Šmrc.
Prolazimo i pored Pokrajinske vlada Martinika, gde se šalimo da rade karipski Slavci Matići, mnogi crnji od njega samog. Fort-de-Frans je ozbiljan, ozbiljan grad. Ali, dosta je grada, idemo na plažu. Dve plaže.
LES ANSES D‘ARLET
Sa gradskog keja lagano se prelazi u integrisanu autobusko-brodsku stanicu – sa kopnene strane su peroni autobusa, supermodernih i zaobljenih, a sa druge, ide se brodskim putem. Idemo prvo na Lez Ans d’Arle. Brod toliko seče talase da nas prska, a ja džentlmenski menjam mesto sa jednom mladom nasmejanom crnom damom – neka, neka prska mene, nemoj tebe – osnovna je ideja „razmene šarmiranja“. I stižemo na kopno, prošavši još jednu stanicu i još jednu plažu. Hoćemo li u povratku na nju? Kratak dan, a velike oči u putnika s kruzera. Idemo na gradski bus i eto nas u mestu koje je „zaštitni znak“ Martinika i pojavljuje se u svim reklamama aviokompanija i turističkim vodičima kao „mesto sa naslovnice“.
Les Anses d’Arlet (Lez Ans d’Arle) je, ukratko – pitoreskno i tipično francusko selo premešteno na Martinik. I to neko severno selo, ne sa Azurne ovale. Ova fotka se nalazi (mojim izborom) na naslovnoj stranici našeg magazina “Hello! Travel: Krstarenja” koji smo uradili u saradnji sa Allegra Krstarenja – Allegra Cruises, koji su nas i poslali ovde.
Voda je čudna i zelenkasta, kao na Savi, ali pozadina je spektakularna. Zanimljivo, baš najlepše mesto ima najslabiju plažu. Bacimo se jednom i idemo dalje.
L’ANS A L’AN (L‘ANSE À L‘ÂNE) ILI INTERVJU SA KONTRA-VAMPIROM
Istim onim busom. A onda, shvatamo, za razliku od drugih destinacija – mi ovde konačno imamo vremena! Naime, kada siđete sa kruzera, imate ograničeno vreme da se provedete na kopnu – obično to implicira nekoliko stvari: obilazak grada (naročito istorijskog dela, eventualno muzeji), kupovina suvenira, kupovina pića za plažu u supermarketu (hrane ima u izobilju na brodu i obično niste gladni kad izađete), i izbor plaže na kojoj ćete provesti ostatak dana. Obično se ostaje na lokaciji do 17:30č, vrlo retko 16:30č ili 20:30č, jer tad je ona čuvena naredba ALL ABOARD!
Ovo povlači opet da možete obići samo ograničen broj plaža, i to one koje vidite na slikama, internetu ili vam izreklamiraju lokalci. Posle možete proći pored neke druge i reći “jao, ova je bila i lepša”, ali tad je kasno.
Jedini zalazak sunca koji smo videli (kao “Intervju sa vampirom”, samo obratno, oni nikada nisu videli izlazak sunca vekovima) je bio na Martiniku, i to je bilo spektakularno.
S druge strane, svi kruzeri prolaze kroz Gvadelup i Martinik pa je onda izvesno da će se i druge plaže videti, koje su propuštene, ako se ode na drugo krstarenje. Ali ova, L’Ans a l’An (L’Anse à l’Âne), jeste već sama po sebi savršena.
Vile, hotelčići, restorani u hladovini, silne bake i deke, jednodnevni izletnici iz Fort-de-Fransa, molovi, pa čak i slatkovodni potok koji se uliva u more i «odslanjuje ga» – konačno, raj pod palmama. Mir.
Ima neki šmek mira Dunava i lepotu Kariba. Jarke boje paraju oči. Preko puta se vidi glavni grad. Jedrilice i brodići plutaju na površini mora koje svetluca. Dan izgleda kao onaj koji neće imati kraj.
I neće, barem u našim sećanjima. I na slikama. Lepa je Evropa i sva ta kultura i to, ali sve se lakše podnosi uz tropsku klimu.
FIN
Idemo nazad u zalazak sunca brzim brodom do glavnog grada ostrva. Jurili smo i da stignemo da se okupamo i na trećoj plaži Martinika.
(OK, ja sam jurio, drugima možda to nije bilo tako interesantno). Ta plaža je u samom gradu Fort-de-Fransu i zove se Francuskinja ili Plaž de la Fransez (Plage de la Française), ali smo stigli baš u zalazak sunca, jer ovde brzo pada mrak skoro cele godine, jer smo blizu ekvatora.
Elem, dobra stvar u Fort-de-Fransu je ta što poseduje i tu gradsku plažu, odmah ispod zidina već spominjane tokom dana Tvrđave Svetog Ljudevita (Fort Saint-Louis) i ne morate trošiti pare na brod da biste se okupali kad izađete s kruzera. Loša je što je vremena uvek malo. I na putu, i u životu.
Plaža je mala, slatka i ima odličan pogled na utvrdu koja je građena kao Petrovaradinska tvrđava, po Vobanovim principima. Dakle, nije nas njuh prevario kada smo pomislili da je slična Pezosu. Nismo uspeli da se okupamo. Ali, drugi put.
I, idemo na brod. Sutra se iskrcavamo, tamo odakle smo i krenuli, na Gvadelupi. Malo je tužno. Jeste da ćemo videti i malo Pariza, ali posle svega, opet u februarsku hladnoću Evrope – da, tužnjikavo je. Ali, uvek se možemo vratiti. I vratićemo se, sto mu pirata!
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
