Текст: Жикица Милошевић, фотографије: Никола Мороз
У Митровици, у БукБару (који се сам по себи већ формира као својеврсни културни центар), у недељу, 7. децембра је одржана мала, али одлична трибина чија су тема били независни културни центри, а коју је организовао КЦ Чвор и агилне Катарина Браунштајн и Хелена Бенко. Друштво панелиста је било «мало, али одабрано», односно, била су ту два руководиоца независних културних центара из два највећа града: ЦК13 (Црна кућа) из Новог Сада (Озрен Лазић) и КЦ Град из Београда (Дејан Убовић), као и познати новинар и колумниста Алексеј Кишјухас.
У данашње време се генерално у свету, а посебно у постсоцијалистичким земљама много мање даје на културу него пре, и тренд вулгаризације јавних простора је посебна прича. Управо зато и настају независни културни центри, и простори који мешају «угоститељску» са «културном» причом, као што су чувени «руин пабови» у Будимпешти, или пак, мноштво простора у Берлину. Државно спонзорисани културни центри су прича за себе јер често или не желе или не успевају да изразе савремене трендове које сматрају, можда, субверзивнима за власт. Тако да су независни културни центри прави светионици културе у данашње време, када државне институције веома често финансирају сасвим медиокритетске догађаје из области културе.
Панелисти су се осврнули на рад сопствених центара који су донели право освежење сцени Београда и Новог Сада и постали једна од најзначајнијих места за догађаје из културе, а било је и подсећања на неуспела «заузимања» празних објеката, као што је Касарна Арчибалд Рајс у Футошкој улици, која је «сквотовањем» једно кратко време у зиму 2012. постала «Друштвени центар», али је он убрзо угашен. Кинеска четврт или «Дистрикт» у Новом Саду је посебна прича јер је то место где су се самостално уселили уметници, да би држава истерала уметнике да би уселила уметнике, што је парадокс сам по себи. Озрен је спомињао и могућност да се у оваквим културним центрима нађу људи различитих политичких или сексуалних оријентација и да размењују, чак и дијаметрално супротна мишљења, стварајући својеврсне “античке агоре”.
Државни и градски органи у већини градова не помажу издавањем напуштених простора, од којих су многи или заштићени па није могуће вршити једноставна реновирања, или су руинирани (Дом војске у Сремској Митровици или Царинарница у Мачванској Митровици која је чак и запаљена). Такође, ни Хрватски дом у Митровици није често у функцији осим када Арт Фронт направи неки концерт, а место је идеално да га Католичка црква изнајми трајније, ако већ нема сталну употребу. ЗКС је пред реновирањем али је одавно готово ван функције.
Са друге стране, позитивна искуства из Пољске, која је потцртала Кристина Драгишић из публике, говоре да је све могуће када власт има заиста патриотску намеру да помаже културу и да издигне из пепела постиндустријске објекте, и уз ЕУ фондове. Други пример је из суседне (Пољској) Белорусије где смо се Славко Матић и ја, парадоксално, уверили да је могуће изградити и културне центре са алтернативном културом у оквиру система, под условом да се не потеже политика – али да се најбољи кадрови поставе на чела институција. Није најбољи корак, због идеолошке неслободе, али је ипак некакав корак да се култура заштити и развија – а не априори одбацује.
Све у свему, култура је као вода, и наћи ће свој пут. У Митровици то је пар кафеа-књижара, у Новом Саду су ту ЦК13, недашњи Б-612 или све агилнија Руска матка или Фрида, у Београду је ту КЦ Град… Јер људи ће се изразити, и неће чекати на власт.
