Tekst: Žikica Milošević, fotografije: Nikola Moroz
U Mitrovici, u BukBaru (koji se sam po sebi već formira kao svojevrsni kulturni centar), u nedelju, 7. decembra je održana mala, ali odlična tribina čija su tema bili nezavisni kulturni centri, a koju je organizovao KC Čvor i agilne Katarina Braunštajn i Helena Benko. Društvo panelista je bilo «malo, ali odabrano», odnosno, bila su tu dva rukovodioca nezavisnih kulturnih centara iz dva najveća grada: CK13 (Crna kuća) iz Novog Sada (Ozren Lazić) i KC Grad iz Beograda (Dejan Ubović), kao i poznati novinar i kolumnista Aleksej Kišjuhas.
U današnje vreme se generalno u svetu, a posebno u postsocijalističkim zemljama mnogo manje daje na kulturu nego pre, i trend vulgarizacije javnih prostora je posebna priča. Upravo zato i nastaju nezavisni kulturni centri, i prostori koji mešaju «ugostiteljsku» sa «kulturnom» pričom, kao što su čuveni «ruin pabovi» u Budimpešti, ili pak, mnoštvo prostora u Berlinu. Državno sponzorisani kulturni centri su priča za sebe jer često ili ne žele ili ne uspevaju da izraze savremene trendove koje smatraju, možda, subverzivnima za vlast. Tako da su nezavisni kulturni centri pravi svetionici kulture u današnje vreme, kada državne institucije veoma često finansiraju sasvim mediokritetske događaje iz oblasti kulture.
Panelisti su se osvrnuli na rad sopstvenih centara koji su doneli pravo osveženje sceni Beograda i Novog Sada i postali jedna od najznačajnijih mesta za događaje iz kulture, a bilo je i podsećanja na neuspela «zauzimanja» praznih objekata, kao što je Kasarna Arčibald Rajs u Futoškoj ulici, koja je «skvotovanjem» jedno kratko vreme u zimu 2012. postala «Društveni centar», ali je on ubrzo ugašen. Kineska četvrt ili «Distrikt» u Novom Sadu je posebna priča jer je to mesto gde su se samostalno uselili umetnici, da bi država isterala umetnike da bi uselila umetnike, što je paradoks sam po sebi. Ozren je spominjao i mogućnost da se u ovakvim kulturnim centrima nađu ljudi različitih političkih ili seksualnih orijentacija i da razmenjuju, čak i dijametralno suprotna mišljenja, stvarajući svojevrsne “antičke agore”.
Državni i gradski organi u većini gradova ne pomažu izdavanjem napuštenih prostora, od kojih su mnogi ili zaštićeni pa nije moguće vršiti jednostavna renoviranja, ili su ruinirani (Dom vojske u Sremskoj Mitrovici ili Carinarnica u Mačvanskoj Mitrovici koja je čak i zapaljena). Takođe, ni Hrvatski dom u Mitrovici nije često u funkciji osim kada Art Front napravi neki koncert, a mesto je idealno da ga Katolička crkva iznajmi trajnije, ako već nema stalnu upotrebu. ZKS je pred renoviranjem ali je odavno gotovo van funkcije.
Sa druge strane, pozitivna iskustva iz Poljske, koja je potcrtala Kristina Dragišić iz publike, govore da je sve moguće kada vlast ima zaista patriotsku nameru da pomaže kulturu i da izdigne iz pepela postindustrijske objekte, i uz EU fondove. Drugi primer je iz susedne (Poljskoj) Belorusije gde smo se Slavko Matić i ja, paradoksalno, uverili da je moguće izgraditi i kulturne centre sa alternativnom kulturom u okviru sistema, pod uslovom da se ne poteže politika – ali da se najbolji kadrovi postave na čela institucija. Nije najbolji korak, zbog ideološke neslobode, ali je ipak nekakav korak da se kultura zaštiti i razvija – a ne apriori odbacuje.
Sve u svemu, kultura je kao voda, i naći će svoj put. U Mitrovici to je par kafea-knjižara, u Novom Sadu su tu CK13, nedašnji B-612 ili sve agilnija Ruska matka ili Frida, u Beogradu je tu KC Grad… Jer ljudi će se izraziti, i neće čekati na vlast.
