Цена 450 динара + поштарина
Прва збирка Жикице Милошевића изашла је и по други пут, у допуњеном издању, крајем 2015. године у издању ИЗБЕ из Новог Сада, након што је прво издање распродато. У питању је колеција љубавних песама.
Предговор др Ање Антић другом издању:
ТЕК ПОНЕКА КАПЉИЦА ПАРФЕМА
Залуд уметности сва слова и мастилна мазива ако нема уметника иза себе.
У чему се реч крије? Слово никад не говори само за себе. Потребан му је писац.
Жикица Милошевић, како сам каже, не претендује на спашавање поезије.
Он, међутим, спашава песника. Он га, дословно, извлачи из строгих мантија. Брије му браду и бркове. Разодева му неразумљиве речи. Скида наочаре.
Доста нам је седих брадоња! Виче. Доста младих цвикерастих надобудника.
Он је једноставан. И то је његов највећи поклон поезији.
Хајде да будемо нарцисоидни с правом.
Песник је данас млад. Његова су слова топла, као крупне тамне очи.
Он нема времена да смишља и умишља.
Јер он жену не љуби само сувим словима. Он је љуби у животу. Уснама.
Он је сувише заузет окивањем жене одистински, снажним рукама. Он не стиже од својих стихова начинити фигуративне челичне загрљаје.
Јер његова је жена стварна. Сигурно смо је негде и упознали.
Жикица Милошевић је спонтан. Његова су поља цветна, решетке насмејане а лишће јесење.
А гле, нигде баналности!
Његов је изворни вајлдизам само сишао са врхова извештачености.
И ако је истина (а јесте, и веће нема!) да се написано увек чита уз мелодију, његове би се песме читале уз ритам свакодневног хода по најистанчанијој емоцији. Јер тако се живи.
Жикица Милошевић је млад. Намирисан и светлуцав. Као странице модног магазина. Као нешто што се не испушта из руку. Што је за дланове природно прионуло.
Далеко од херметичности симболизма, изопачености квази непосредног надреализма, плачљивог суицидног романтизма, поезија нашег аутора дотерана је само понеком капљицом парфема.
А шта то књигу брига? Папир слабо мари. Корице су увек мање или више дебео картон. Поезија је овога пута од крви и меса. Пролазница коју незаобилазно срећемо. Непритворна, понекад насмејана, понекад тужна, али увек присутна. Са цегером пуним најшаренијег цвећа.
И тако се читалац опет враћа својој изворној улози уживаоца. Он више није растумачитељ хијероглифа по којима тавори древна прашина.
Читалац је поново обичан човек. И то му је највећи комплимент.
Прво издање:
