Cena 450 dinara + poštarina
Prva zbirka Žikice Miloševića izašla je i po drugi put, u dopunjenom izdanju, krajem 2015. godine u izdanju IZBE iz Novog Sada, nakon što je prvo izdanje rasprodato. U pitanju je kolecija ljubavnih pesama.
Predgovor dr Anje Antić drugom izdanju:
TEK PONEKA KAPLJICA PARFEMA
Zalud umetnosti sva slova i mastilna maziva ako nema umetnika iza sebe.
U čemu se reč krije? Slovo nikad ne govori samo za sebe. Potreban mu je pisac.
Žikica Milošević, kako sam kaže, ne pretenduje na spašavanje poezije.
On, međutim, spašava pesnika. On ga, doslovno, izvlači iz strogih mantija. Brije mu bradu i brkove. Razodeva mu nerazumljive reči. Skida naočare.
Dosta nam je sedih bradonja! Viče. Dosta mladih cvikerastih nadobudnika.
On je jednostavan. I to je njegov najveći poklon poeziji.
Hajde da budemo narcisoidni s pravom.
Pesnik je danas mlad. Njegova su slova topla, kao krupne tamne oči.
On nema vremena da smišlja i umišlja.
Jer on ženu ne ljubi samo suvim slovima. On je ljubi u životu. Usnama.
On je suviše zauzet okivanjem žene odistinski, snažnim rukama. On ne stiže od svojih stihova načiniti figurativne čelične zagrljaje.
Jer njegova je žena stvarna. Sigurno smo je negde i upoznali.
Žikica Milošević je spontan. Njegova su polja cvetna, rešetke nasmejane a lišće jesenje.
A gle, nigde banalnosti!
Njegov je izvorni vajldizam samo sišao sa vrhova izveštačenosti.
I ako je istina (a jeste, i veće nema!) da se napisano uvek čita uz melodiju, njegove bi se pesme čitale uz ritam svakodnevnog hoda po najistančanijoj emociji. Jer tako se živi.
Žikica Milošević je mlad. Namirisan i svetlucav. Kao stranice modnog magazina. Kao nešto što se ne ispušta iz ruku. Što je za dlanove prirodno prionulo.
Daleko od hermetičnosti simbolizma, izopačenosti kvazi neposrednog nadrealizma, plačljivog suicidnog romantizma, poezija našeg autora doterana je samo ponekom kapljicom parfema.
A šta to knjigu briga? Papir slabo mari. Korice su uvek manje ili više debeo karton. Poezija je ovoga puta od krvi i mesa. Prolaznica koju nezaobilazno srećemo. Nepritvorna, ponekad nasmejana, ponekad tužna, ali uvek prisutna. Sa cegerom punim najšarenijeg cveća.
I tako se čitalac opet vraća svojoj izvornoj ulozi uživaoca. On više nije rastumačitelj hijeroglifa po kojima tavori drevna prašina.
Čitalac je ponovo običan čovek. I to mu je najveći kompliment.
Prvo izdanje:
