Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Радомир Кантарџић, Владимир Цветковић, Дејан Стојадиновић, Роберт Чобан, Ненад Пагонис
А и те како је има. Она живи као паралелна реалност званично признатој Републици Молдавији која је кренула путем независности од СССР. А Придњестровље, званично Придњестровска Молдавска Република наставља традицију Молдавске ССР. По симболима, језицима, и духу.
На молдавском (што је исто што и румунски) земља се назива Транснистрија или «Земља преко Дњестра», иако власти ове републике кажу да се зове заправо Нистренија («Дњестарска»), и да нико ту није ни «преко» нити било шта слично.
Настала је тако што један део Молдавије није хтео да се окрене владајућој струји Молдавије у оно време (1990-1994), а она је ватрено желела латиницу, независност и уједињење с Румунијом. Избио је рат и победили су они који су хтели да остану у СССР. Барем у узаном делу обале преко реке Дњестар, и по неком граду са ове стране. Толико о историји. Идемо у аутобус.
На аутобуској станици у Кишињеву, главном граду Молдавије, расклиматани аутобус каквих се сећамо из Србије 90-их, скупљао је путнике за Тираспољ. Дебели, бркати и раздрљени кондуктер се претворио у истог таквог шофера.
Након квалитета пута на који смо увелико навикли у Србији, ето некакве границе. Административна линија, на званичном српском, између Молдавије и «Молдавског Косова». Само што наше Косово не жели да буде већа и социјалистичкија Србија од Србије, а Придњестриовље то жели.
Суштински, и једни и други овде кажу супротној страни: «Врати се, заблудели сине!». Молдавија каже Придњестровљу «Хајде да градимо проевропску и прорумунску Молдавију, вратите се «кући»!», а Придњестровље каже Молдавији «Вратите се у оно што смо имали, просовјетску Молдавију када смо сви били сретни!». Нико се нигде још не враћа.
Прво добијамо дозволе на 1 дан јер нико није нагласио да нам требају дуже. Маса путника само жели да се промува по граду и да настави за Одесу, али ми желимо и да преспавамо. Како нико не говори руски осим мене, ја примећујем грешку која је могла бити потенцијално опасна, јер би нас на излазу зауставили и казнили због прекорачења боравка.
Добијамо дозволе боравка од 2 дана и искрцавамо се на стајалишту испред железничке станице – све железничке станице у бившем СССР из неког разлога личе на позоришта или опере. Када се уђе унутра, види се да у реду вожње, покиданом ратом, гомила линија не функционише. Купујемо карте за сутра, за Одесу.
Неке девојке, лепе онако како само «свакодневна источноевропска лепота» може бити, питају: «Откуда вы?». «Из Сербии!». Вау, па овде ретко ко долази! Е, па баш зато смо овде. Да видимо земљу које нема на картама а која нам шаље молдавског шампиона у фудбалу на мегдан Партизану.
А тај клуб, сећате се, звао се Шериф. И Шериф се зове све, па и супермаркета у коме доминира украјинска и белоруска роба. Тираспољ личи на Србију од пре две деценије. Као да сам у 2002. години. Супермаркети су ту, стари тролејбуси, пуно нових аутомобила се меша са старима, социјалистичке зграде у миксу са новоградњом.
Власник свега у Придњестровљу је ратни херој Виктор Гусан, етнички Украјинац (40% су Украјинци, и по 30% Молдавци и Руси), који је развио читаву империју. Сада је Придњестровље «ничија земља» згодна за шверц-комерц, нарочито цигарета.
Има своју рубљу, коју не признаје нико нигде осим овде, и кад дођете, морате купити придњестровљске рубље, на три језика: молдавском (ћирилица), руском и украјинском, лепог дизајна, а кад одлазите, продате све рубље јер вам нигде не вреде.
Стижемо до стана који је уређен брутално и за новосадске набуџене оквире (сленг је намеран). А онда до града, који се врти око једног булевара, на коме је све. Ово смо видели у Кишињеву, а покушано је са Булеваром Ослобођења у Новом Саду.
Другарица која је архитекта објаснила ми је да су комунисти то намерно радили – будући да су дошли на власт превратом на Дворском тргу испред Зимског дворца, јако су мрзели тргове и видели их као могућност скупљања незадовољника против совјетске власти. Па су зато избегавали тргове и све смештали на огромне булеваре.
Тако да је овде и градска кућа, у совјетском ампиру или стаљинској готици, и парламент републике, и сви кафићи и уосталом, цео живот града.
Све су табле на три језика, а за разлику од остатка Молдавије, овде се молдавски искључиво пише ћирилицом, тако да је ово 100% егзотика. А тек застава!
Застава Придњестровља је бивша застава Молдавске ССР, црвено-зелено-црвена са српом и чекићем. Нема прорумунске тробојке. Али има руске заставе, свуда.
Зашто? Придњестровље је уз Војводину, Литванију и Нову Каледонију, једна од пар територија у свету које имају две званичне заставе.
Набасавамо на зграду где су једине амбасаде – Нагорно-Карабаха (Арцаха), Јужне Осетије-Аланије и Абхазије. Те 4 отцепљене територије признају једна другу и баш се друже.
Велики споменички комплекс истиче заставе ових «држава» и мами нас да се сликамо у пионирским позама поред моћне заставе ПМР. Преко пута, налази се тенк и црква.
Кад се приближимо, видимо да је реч о меморијалу браниоцима Придњестровља, са све именима погинулих. Овде је било озбиљног рата 1991-92. године!
Монументални Врховни Совјет Придњестровља са огромном Лењиновом статуом је близу. Совјетски Савез живи на овом месту. Фасцинантно место које ми буду дечју носталгију.
Одлазимо на пиво. Питамо има ли шта домаће. Каже има, локално. Молдавско, питам ја? Млади конобар се љутну. Придњестровско! ОК, дај.
85 динара точено црно пиво. Најјефтинија територија Европе. Пуна цвећа, сређених девојака, насмејаних људи, и носталгије.
Сутрадан, мост преко Дњестра. Осећам се као у серији «Stranger Things» – живим стари носталгични сан.
Једемо старински совјетски сладолед у савремено дизајнираној амбалажии гледамо у реку величине између Саве и Тисе, на чијој су обали шетачи и кафићи.
Welcome to 1985 – са дозом савременог предузетништва.
А на другој обали реке – Бендери! Највећа атракција Придњестровља, тврђава из турског времена, када је Бендери био турски, а Тираспољ руски, па је било константног судара две велесиле.
Савршено обновљен (читај: Голубац style), статуа Александра Невског, чисто да се „запљуне територија“, и нова руска црква.
Девојке су на станици рекле: „Идите у Бендерску тврђаву! То је најлепше овде!“ А девојке се слушају.
Реплика кочија царице Катарине Велике која је у њој посетила тврђаву после ослобођења од Османлија је очекивана, али биста барона Минхаузена није!
Највећи светски лажов је заправо био официр руске војске и учествовао у походу на Бендери у Руско-турском рату 1716-1739.
Овај вагабунд је постао део неуспешне руске кампање 1738. године, а затим се прославио међу аристократима у Немачкој после рата причајући невероватне приче из тога рата (по повратку у родну Немачку измишљао је и причао невероватне авантуре током свог боравка у Русији, о летењу на Месец, јахању ђулета и свом великом јунаштву).
Кад је за то чуо немачки писац Рудолф Ерих Распе је написао “Приче Барона Минхаузена о његовим чудесним путовањима и војним кампањама у Русији”. Касније је у медицини болест патолошког лагања и увећавања својих авантура названа “Минхаузенов синдром” (данас чест код политичара).
Сада овде можете зајахати ђуле на коме је наш, односно руски херој, поносно облетао око бојишта, збуњујући непријатеље.
Придњестровље је свет носталгије, у коме се медведић Мишка меша са тајкунима, а срп и чекић са транзицијом и плавокосим лепотицама.
Савршени кутак за провести два дана на путу за море и чари Одесе. Место кога више нема нигде на свету. Времеплов уживо.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
