Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Radomir Kantardžić, Vladimir Cvetković, Dejan Stojadinović, Robert Čoban, Nenad Pagonis
A i te kako je ima. Ona živi kao paralelna realnost zvanično priznatoj Republici Moldaviji koja je krenula putem nezavisnosti od SSSR. A Pridnjestrovlje, zvanično Pridnjestrovska Moldavska Republika nastavlja tradiciju Moldavske SSR. Po simbolima, jezicima, i duhu.
Na moldavskom (što je isto što i rumunski) zemlja se naziva Transnistrija ili «Zemlja preko Dnjestra», iako vlasti ove republike kažu da se zove zapravo Nistrenija («Dnjestarska»), i da niko tu nije ni «preko» niti bilo šta slično.
Nastala je tako što jedan deo Moldavije nije hteo da se okrene vladajućoj struji Moldavije u ono vreme (1990-1994), a ona je vatreno želela latinicu, nezavisnost i ujedinjenje s Rumunijom. Izbio je rat i pobedili su oni koji su hteli da ostanu u SSSR. Barem u uzanom delu obale preko reke Dnjestar, i po nekom gradu sa ove strane. Toliko o istoriji. Idemo u autobus.
Na autobuskoj stanici u Kišinjevu, glavnom gradu Moldavije, rasklimatani autobus kakvih se sećamo iz Srbije 90-ih, skupljao je putnike za Tiraspolj. Debeli, brkati i razdrljeni kondukter se pretvorio u istog takvog šofera.
Nakon kvaliteta puta na koji smo uveliko navikli u Srbiji, eto nekakve granice. Administrativna linija, na zvaničnom srpskom, između Moldavije i «Moldavskog Kosova». Samo što naše Kosovo ne želi da bude veća i socijalističkija Srbija od Srbije, a Pridnjestriovlje to želi.
Suštinski, i jedni i drugi ovde kažu suprotnoj strani: «Vrati se, zabludeli sine!». Moldavija kaže Pridnjestrovlju «Hajde da gradimo proevropsku i prorumunsku Moldaviju, vratite se «kući»!», a Pridnjestrovlje kaže Moldaviji «Vratite se u ono što smo imali, prosovjetsku Moldaviju kada smo svi bili sretni!». Niko se nigde još ne vraća.
Prvo dobijamo dozvole na 1 dan jer niko nije naglasio da nam trebaju duže. Masa putnika samo želi da se promuva po gradu i da nastavi za Odesu, ali mi želimo i da prespavamo. Kako niko ne govori ruski osim mene, ja primećujem grešku koja je mogla biti potencijalno opasna, jer bi nas na izlazu zaustavili i kaznili zbog prekoračenja boravka.
Dobijamo dozvole boravka od 2 dana i iskrcavamo se na stajalištu ispred železničke stanice – sve železničke stanice u bivšem SSSR iz nekog razloga liče na pozorišta ili opere. Kada se uđe unutra, vidi se da u redu vožnje, pokidanom ratom, gomila linija ne funkcioniše. Kupujemo karte za sutra, za Odesu.
Neke devojke, lepe onako kako samo «svakodnevna istočnoevropska lepota» može biti, pitaju: «Otkuda vы?». «Iz Serbii!». Vau, pa ovde retko ko dolazi! E, pa baš zato smo ovde. Da vidimo zemlju koje nema na kartama a koja nam šalje moldavskog šampiona u fudbalu na megdan Partizanu.
A taj klub, sećate se, zvao se Šerif. I Šerif se zove sve, pa i supermarketa u kome dominira ukrajinska i beloruska roba. Tiraspolj liči na Srbiju od pre dve decenije. Kao da sam u 2002. godini. Supermarketi su tu, stari trolejbusi, puno novih automobila se meša sa starima, socijalističke zgrade u miksu sa novogradnjom.
Vlasnik svega u Pridnjestrovlju je ratni heroj Viktor Gusan, etnički Ukrajinac (40% su Ukrajinci, i po 30% Moldavci i Rusi), koji je razvio čitavu imperiju. Sada je Pridnjestrovlje «ničija zemlja» zgodna za šverc-komerc, naročito cigareta.
Ima svoju rublju, koju ne priznaje niko nigde osim ovde, i kad dođete, morate kupiti pridnjestrovljske rublje, na tri jezika: moldavskom (ćirilica), ruskom i ukrajinskom, lepog dizajna, a kad odlazite, prodate sve rublje jer vam nigde ne vrede.
Stižemo do stana koji je uređen brutalno i za novosadske nabudžene okvire (sleng je nameran). A onda do grada, koji se vrti oko jednog bulevara, na kome je sve. Ovo smo videli u Kišinjevu, a pokušano je sa Bulevarom Oslobođenja u Novom Sadu.
Drugarica koja je arhitekta objasnila mi je da su komunisti to namerno radili – budući da su došli na vlast prevratom na Dvorskom trgu ispred Zimskog dvorca, jako su mrzeli trgove i videli ih kao mogućnost skupljanja nezadovoljnika protiv sovjetske vlasti. Pa su zato izbegavali trgove i sve smeštali na ogromne bulevare.
Tako da je ovde i gradska kuća, u sovjetskom ampiru ili staljinskoj gotici, i parlament republike, i svi kafići i uostalom, ceo život grada.
Sve su table na tri jezika, a za razliku od ostatka Moldavije, ovde se moldavski isključivo piše ćirilicom, tako da je ovo 100% egzotika. A tek zastava!
Zastava Pridnjestrovlja je bivša zastava Moldavske SSR, crveno-zeleno-crvena sa srpom i čekićem. Nema prorumunske trobojke. Ali ima ruske zastave, svuda.
Zašto? Pridnjestrovlje je uz Vojvodinu, Litvaniju i Novu Kaledoniju, jedna od par teritorija u svetu koje imaju dve zvanične zastave.
Nabasavamo na zgradu gde su jedine ambasade – Nagorno-Karabaha (Arcaha), Južne Osetije-Alanije i Abhazije. Te 4 otcepljene teritorije priznaju jedna drugu i baš se druže.
Veliki spomenički kompleks ističe zastave ovih «država» i mami nas da se slikamo u pionirskim pozama pored moćne zastave PMR. Preko puta, nalazi se tenk i crkva.
Kad se približimo, vidimo da je reč o memorijalu braniocima Pridnjestrovlja, sa sve imenima poginulih. Ovde je bilo ozbiljnog rata 1991-92. godine!
Monumentalni Vrhovni Sovjet Pridnjestrovlja sa ogromnom Lenjinovom statuom je blizu. Sovjetski Savez živi na ovom mestu. Fascinantno mesto koje mi budu dečju nostalgiju.
Odlazimo na pivo. Pitamo ima li šta domaće. Kaže ima, lokalno. Moldavsko, pitam ja? Mladi konobar se ljutnu. Pridnjestrovsko! OK, daj.
85 dinara točeno crno pivo. Najjeftinija teritorija Evrope. Puna cveća, sređenih devojaka, nasmejanih ljudi, i nostalgije.
Sutradan, most preko Dnjestra. Osećam se kao u seriji «Stranger Things» – živim stari nostalgični san.
Jedemo starinski sovjetski sladoled u savremeno dizajniranoj ambalažii gledamo u reku veličine između Save i Tise, na čijoj su obali šetači i kafići.
Welcome to 1985 – sa dozom savremenog preduzetništva.
A na drugoj obali reke – Benderi! Najveća atrakcija Pridnjestrovlja, tvrđava iz turskog vremena, kada je Benderi bio turski, a Tiraspolj ruski, pa je bilo konstantnog sudara dve velesile.
Savršeno obnovljen (čitaj: Golubac style), statua Aleksandra Nevskog, čisto da se „zapljune teritorija“, i nova ruska crkva.
Devojke su na stanici rekle: „Idite u Bendersku tvrđavu! To je najlepše ovde!“ A devojke se slušaju.
Replika kočija carice Katarine Velike koja je u njoj posetila tvrđavu posle oslobođenja od Osmanlija je očekivana, ali bista barona Minhauzena nije!
Najveći svetski lažov je zapravo bio oficir ruske vojske i učestvovao u pohodu na Benderi u Rusko-turskom ratu 1716-1739.
Ovaj vagabund je postao deo neuspešne ruske kampanje 1738. godine, a zatim se proslavio među aristokratima u Nemačkoj posle rata pričajući neverovatne priče iz toga rata (po povratku u rodnu Nemačku izmišljao je i pričao neverovatne avanture tokom svog boravka u Rusiji, o letenju na Mesec, jahanju đuleta i svom velikom junaštvu).
Kad je za to čuo nemački pisac Rudolf Erih Raspe je napisao “Priče Barona Minhauzena o njegovim čudesnim putovanjima i vojnim kampanjama u Rusiji”. Kasnije je u medicini bolest patološkog laganja i uvećavanja svojih avantura nazvana “Minhauzenov sindrom” (danas čest kod političara).
Sada ovde možete zajahati đule na kome je naš, odnosno ruski heroj, ponosno obletao oko bojišta, zbunjujući neprijatelje.
Pridnjestrovlje je svet nostalgije, u kome se medvedić Miška meša sa tajkunima, a srp i čekić sa tranzicijom i plavokosim lepoticama.
Savršeni kutak za provesti dva dana na putu za more i čari Odese. Mesto koga više nema nigde na svetu. Vremeplov uživo.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
