Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević i Gordana Milinković
Severna prestonica najveće zemlje na svetu, jedan od najlepših i najhladnijih gradova Evrope i sveta. Severna Venecija. ČedoPetra Velikog, zaljubljenog u tadašnje evropske integracije. Nekada se zvao Lenjingrad, a pre toga Petrograd. Bez V. Onaj sa V je Zrenjanin. I to pre rata. Sada je Sankt-Peterburg, po-nemački, ali bez S. Mislim, nije Petersburg, pazi.
Ko je lud da ide na sever Evrope, na sever Rusije, zimi, kad pada sneg, na minus beskonačno? Mi! Za tebe smo se propisno smrzli, uživali i napravili reportažu. Šibanu vetrom i mećavom, pa ne zameri na pomalo oblačnim slikama.
Uostalom, zar nije najbolje ići u Rusiju, Norvešku, Kanadu… zimi? Ne moraš da odgovaraš, znam ti odgovor. Zato smo tu mi – tvoj tim pustolova. Sedi u toplom i čitaj.
MALKO ISTORIJE
Pa, Peterburg, ili Piter, kako mu tepaju Rusi, i nema baš mnogo istorije. Nekih tristotinak godinica ima kako je Petar Veliki, tip koji je strašno voleo Nemačku i Holandiju, a nikako nije podnosi bradate bojare iz Moskve i stepa centralne Rusije, rešio da “prorubi prozor na zapad”.
Pre 305 godina, taj Petar, lik koji je u to vreme imao više love od Romana Abramoviča i još 10 ruskih oligarha zajedno, odlučio je da u bespućima severa, na mestu gde se reka Neva uliva u Baltik, preko gomile ostrvaca, u magli i snegu, napravi svoju prestonicu! Čisto da znaš da napraviti od Čelsija supertim i nije neki podvig, mogu Rusi to i luđe.
Elem, Petar je zamislio grad u evropskom stilu, i nije žalio novaca. Brzo je grad bio i gotov. Izjedna! Nema tu “ovaj deo je ranije izgrađen, ovaj kasnije”, pa da se vide različiti uticaji i kakofonija u arhitekturi. Ne! Brajko moj, ovde se vidi da je neko gradio grad praktično “po naredbi odozgo”, i sve je savršeno.
Baš kao Hausmanov Pariz, sve pod konac. Pošto znaš da je Perica voleo da bude prosvećeni apsolutista, i da sve budeo po njegovom, odlučio je da grad nazove po samom sebi (ne, nego će po tebi!), i posveti ga, ipak (‘ajd’ sam malo skromnosti) svetom Petru. Pošto je voleo i Nemce i mislio je da imaju sve odgovore, za sva pitanja na svetu, i da su nosioci progresa, filozofije i čega sve ne, to ime je moralo da se kaže Sankt-Peterburg, na nemačkom.
Kad smo kod onih “savršenih Nemaca”, mislilo je to (isto što i siroti Petar) barem pola sveta, sve do 1939., pa je posle 6 godina negativne PR-kampanje jednog brke koji je imao brkove kao moj deda, Nemačka nekako počela da se gleda u drugačijem svetlu, ali sad nećemo o tome.
Elem, grad su tek početkom 20. veka preimenovali u Petrograd, da bi ga komunisti posvetili besmrtnom vođi Oktobra, Vladimiru Iljiču. Tako da je tvoj tata išao na matursku ili apsolventsku u Lenjingrad. A mi opet u Peterburg.
U svakom slučaju, grad je prelep, ima milion kanala, milion mostova, jako je urbanizovan, organizovan, i nemaš utisak da ima 4 miliona stanovnika i adekvatnu površinu sve dok se ne posvetiš suludom pokušaju da ga obiđeš za 5 zimskih dana dok te šiba severac ‘ladan.
A onda zapamtiš sve, i Auroru, i šotove votke radi zagrevanja. Uostalom, krenuću od početka, jer sve ostalo bilo bi avangardno novinarstvo.
DOLAZAK I SMEŠTAJ
Najpovoljnija varijanta je da ideš avionom za Moskvu, karta košta 192 evrića sa sve taksama, put traje oko 3 sata, i sletiš na Šeremetjevo. Jedno od njih. Posle uhvatiš prevoz do Lenjingradske stanice (još uvek se tako zove, Ljenjingradskij Vokzal) i uhvatiš voz za Peterburg. Karta u jednom pravcu za Piter košta oko 350 rubalja, ili 10 evra. Plackartnij biljet, odnosno spavaća kola u najjeftinijoj klasi.
Ima i 3 puta skuplje, i onda ti donose stjuardese i votku i hranu i šta sve ne. Ali, mi smo skromni, ja sam poreklom iz kraja iz koga su poreklom i Boža Derikoža Đelić i Mlađa Naj-ministar-na-svetu-celom Dinkić, pa bih preferirao da se novci ne troše olako na luksuzni prevoz i smeštaj, već samo i isključivo na provod.
E, tu možeš da se “otvaraš”, kaže šopski narodni običaj. Poslovica. Za domaći ti ostavljam da na Vikipediji nađeš ko su Šopi. A nisu samo oni koji prave šopsku salatu. Moja lepša polovina se ne buni, isto je skromna. Skromnica, što kažu Rusi. Kako lep izraz! Odmah sam ga posrbio.
U vagonu je nonšalantna atmosfera, možeš da kupiš pivo i kafu i čaj, šta god. Pošto je noćna vožnja u pitanju, odlučujem se za pivce, da bi me uspavalo i da se ne bih vrpoljio. Ispostavilo se kao odlična ideja. Dobijamo jastuke, ćebad i jorgane, vozovi su supernovi, za razliku od ukrajinskih (mada su i oni superočuvani), i jurimo kroz zimsku noć. Par puta brže od Ane Karenjine i Vronskog.
U kupeu je jaaako toplo, moraš da se propisno raskomotiš da se ne preznojiš, i to je baš lepo. Ne moraš da se trontaš i da cvokoćeš ispod ćebeta. Rekao sam ti već da je železnica u bivšem SSSR-u na nivou spejs-šatla, ako upoređuješ sa Balkanom. U Peterburg se stiže posle jedno 8 sati vožnje. Jutro je, zima i minus 11.
To je pristojna cifra za Rusiju. Čak primećujemo da je otoplilo naspram -20 prethodnog dana. Ne bode kad dišeš, ne bole nozdrve toliko. Opet se smeštamo kod lokalnih srbofila. Počinje prijateljstvo koje će trajati i danas, jer su nam letos neki bili u gostima, a neki dolaze i ove zime.
Doživotno imamo besplatan smeštaj u Rusiji, i doživotno imamo prijatelje iz Rusije koji mogu da budu kod nas za dž. Relaksiran je osećaj znati da možeš da skokneš do neke zemlje gde te čekaju vrrlo rado. Vize nema, da ponovim. Uz kartu Aeroflota dobiješ i vaučer. OK, sad smo u Peterburgu. Krećemo. Sneg počinje.
TRAGOVIMA ISTORIJE I BLAGOUTROBIJA
Pošto smo se smestili Bogu iza tregera i shvatili da je Piter jedno veliko mestašce, upadamo u metro, u pratnji lokalnih drugara koji će nam pokazivati lepote najsevernijeg velegrada na svetu. Čisto radi poređenja, prestonica Aljaske se nalazi južnije od Peterburga. Metro je sjajno organizovan, ali su razdaljine između dve stanice povelike, pa ne pokušavaj da ih prelaziš peške.
Bolje koristi tramvaj, gradski bus ili maršrutku (ako si čitao putopis iz Moskve i letovanja u Ukrajini, znaš šta je: kombi). Žila kucavica je Nevski prospekt, bulevarčina kakvu je teško zamisliti ako nisi bio u latinoameričkim megalopolisima kao što su Meksiko Siti, Buenos Aires ili Rio.
Tu su najlepše palate, crkve, tu su najskuplji hoteli i prodavnice. O restoranima da i ne govorim. Nije skupo, piće je oko evro i po u kafićima u okolini prospekta, ali na njemu je malko skuplje.
Za divno čudo, ovde ima jako mnogo kafića, na svakom ćošku po jedan, kao u Srbiji, dok je u Moskvi stvar prilično čudna po tom pitanju, jer ih tamo ima malo i najposećeniji su oni po tržnim centrima, što je malo bizarno za naš mentalitet. Suviše je… američki.
Ali ovo je najevropskiji grad Rusije. Između Moskve i Peterburga vrada svojevrsni rivalitet koji je lako uočljiv i u Srbiji: Peterburg je zapadniji, evropskiji, mirniji, kao Novi Sad, a Moskva je užurbana, luda, arhitektonski manje dorečena, kao Beograd. Uostalom, pogledaj odnos Atina-Solun, Madrid-Barselona, Split-Zagreb itd. pa će ti biti jasno.
Stranaca ima puno, Helsinki je blizu. Ima voz, koji je super, i kojim treba putovati u ruskim vagonima, jer je nekako… carsko-sovjetski. Svi stranci sa Zapada putuju ruskim vagonima, gde se služi čaj i sve je patinirano.
Rusi vole novo i šljašteće. Normalno. Elem, preporučujem posete svim značajnijim crkvama, jer su skoro sve pretvorene u muzeje. Ako zanš dobro ruski, foliraj da si Rus, oni dobijaju manje cene. Ili traži da ti Rusi kupuju ulaznice.
Isakijevski sabor (Saborna crkva svetog Isaka) građena je kao pariski Panteon, kao neki antički hram, neverovatno za jednu pravoslavnu crkvu! I iznutra je neoklasicistička. Ma kakvih se nećeš pravoslavnih crkava nagledati ovde! Evropeizacija ih malo zanela.
Manastir Smoljni napravio je u stilu ruskog baroka čuveni Rastreli, i ne možeš pobeći od svih ovih silnih razglednica sa znamenitostima.
Naša domaćica je otporna na zimu, i iako nas ledeni vetar i pahuljice svakih 20 sekundi propisno žvajznu po licu, ona ne odustaje da nam pokaže sve. Čak i kupole Isakijevskog sabora, gde je vetar 5 puta jači! Užas!
Osvetili smo joj se u julu kad je došla u goste u Srbiju na +45! Da vidi kako je nama bilo! Meni je lično najimpresivnija crkva bila Spas na krvi, mesto gde je ruski car Aleksandar Drugi 1. marta 1881. ubijen. Zato je “na krvi”. Njegovoj. Kažu da su mu anarhisti, socijalisti i nihilisti probali doći glave 6 puta pre toga.
Jedna vračara caru je rekla da će “preživeti 7 atentata”. Baćuška-car nije skontao da li će preživeti 7 komada, ili će 7. put biti fatalno. Bilo je. Dotada se car šetao po gradu bez pratnje. Kao u Švedskoj. Od tada, samo sa stražama i telohraniteljima. K’o sav pošten svet u politici. Spas na krvi je na lepom mestu, pored kanala, po kome plivaju patkice, i građen je u moskovskom stilu, sa onim šarenim kupolicama u obliku lukovica.
Uslikao sam svoju lepšu polovinu (inače je “letnji tip” žene) kako se smrzava dok junački pozira ispred crkve, a ne može da sakrije koliko joj je zima, i ta slika mi je sad pred nosom i jako me uveseljava svaki put kad je vidim. Stalno se šalimo kako “niko od nas nije pravi beli meda”, a ona pogotovo. To je iz onog vica. Mnogo je dugačak da ga prepričavam ovde. Za jedno pivo ispričaću ga face-to-face.
ZIMSKI DVORAC, ERMITAŽ, PETROPAVLOVSKA ĐAVA, NEVA…
Posle dovoljno upornosti i pešačenja stižemo na Dvorcovuju plošćad, tj. Dvorski trg, gde se nalazi Zimski Dvorac. To je rezidencija (očito, zimska) ruskih careva, sve do 1918. godine. Letnja je u Carskom Selu, ali to drugi put. Izlaziće CKM još. Strpi se.
Tu je bio juriš na Zimski Dvorac kojim je srušeno Carstvo. Zdanje je impresivno, zeleno-belo. Mogao si ga se nagledati u seriji “Kneginja Anastasija”, na B92 pre godinu i po. Tamo su se vodile sve rasprave cara i carevića, i sve dvorske švaleracije.
Tu se dešava i neki deo radnje crtanog “Kneginja Anastasija”, ali ja ne znam koji, mada me je lepša polovina konstantno podsećala na neke scene iz crtića. Moram pod hitno da se posvetim studiranju dugometražnih crtanih. Neće mi biti teško.
Moje savršeno znanje o džedajima, rodbinskim odnosima Luka Skajvokera i Darta Vejdera i mudrom Jodi ovde mi nije ni od kakve koristi. Sada je dvorac pretvoren u muzej. Deo se naziva Ermitaž, ili u prevodu sa francuskog, “Pustinjakov stan”, i to je najveći muzej na svetu.
Mislim da ako bi se vozao biciklom po hodnicima i samo gleduckao eksponate verglajući, trebalo bi ti ne znam koliko dana da ga obiđeš. Nije ni čudo što se ljudi ovde vraćaju po 50 puta da vide nešto. Naši domaćini kontantno nas vuku da uđemo u svaki muzej i svaku crkvu, a mi, iako verzirani za te stvari, shvatamo da su Srbijanci (stanovnici Srbije uopšte) potpuni varvari naspram Rusa.
Osećam se kao da nikad nisam video ništa u muzeju i da nisam pročitao nijednu knjigu pored njih. Odbijamo ulaz u Ermitaž, to za drugu posetu. Ma, hajde, za dva sata da obiđem najveći muzej na svetu. Jednom ću da uzmem ceo jedan dan, pa da kaže čovek nešto da je video.
Napolju je -10 po drugu Celzijusu, a red za ulaznice ispred Ermitaža je, brat bratu, 50 metara. Rusi su manijaci za kulturu. I votku. Mada mlađi piju više pivo. Po mogućstvu ono od 7%. Fala Bogu, evo ga i kod nas! Da nas greje tokom turobnih zimskih dana. Blatnjavih.
E, da se vratim na obilazak. E, da. Mene je onaj Bajaga svojevremeno zarazio nepravilnim izgovorom imena ovog muzeja, jer je u pesmi “Tamara” (“Pozitivna geografija”, 1984.) rekao “Jermitaž”.
I meni se 15 godina nije izbilo iz glave ono prokleto J na početku! E, sad jeste. Ermitaž. “Mada si bila lepša od Neve, i raskošnija od Jermitaža…” – aha, Neva! Ona je odmah tu, iza. Tj. Ermitaž je na Nevi.
Neva je zaleđena, i šiba tako jak vetar sa Baltika da je slika u kojoj sam ja šćućuren na obali u sumrak zaslužila da je uramim. To je Rusija. Sad mi je jasan pojam lokanja votke. U cilju samozagrevanja.
Sa druge strane reke je Petropavlovska tvrđava, očevidno posvećena svetom Petru i Pavlu đuture. Izgleda kao Petrovaradinska, ali spuštena na nivo partera. Građena je gotovo u isto vreme, pa ne čudi.
Crkva ima izuzetno visok špic na tornju, pa liči na one zgrade iz Tolkinovih romana. Ja se obradovao da je to Admiralitet, ali to je s druge strane. Pa, štrebao sam!
Admiralitet Baltičke flote (Petar Veliki je proterao Šveđane odavde da bi napravio luku i flotu, uzgred) ima isto ogroman špic.
Usput prolazimo pored Aurore. Kako sad pa šta je “Aurora”? Što je važna “Aurora”? Ma, ja ću izludeti od ovih pitanja. Pa zar nisi slušala besmrtnog Bajagu kako peva: “Da l’ je tako bilo hladno i mornarima sa Aurore?”. Da, “Tamara”. Ništa ne pomaže.
Dobro, ako si isti k’o moja devojka, da znaš da je sa “Aurore” ispaljen prvi plotun (ćorak, vala, da ne bi upucali nekog u gradu kao kolateralnu štetu!) koji je označio juriš na Zimski Dvorac, i time početak Oktobarske Revolucije. Prvi su istakli crvenu zastavu. Pazi, bogati, pa brod je jako moderan, metalni. Nije jedrenjak k’o što sam ja nešto mnio u svojoj ignorantskoj glavi.
Ali jedrenjaka ima gomila pored, i to su njihovi “splavovi”: kultna mesta za izlaske Pitera. Kul. I doslovno. Toliko pešačimo pored totalno zamrznute Neve pune santi leda, da ću se i ja pretvoriti u jednu.
Ulični prodavci su neverovatno izdržljivi u Rusiji: tezge su svuda i na minus milion. Sledeći put kupiću šubaru sa srpom i čekićem i veliku matrjošku. Zasad samo mala.
Važna razlika je da su moskovske matrjoške crvene, a peterburške plave. Ja ne znam zašto, ali opet ponavljam, u Srbiji je neko odvalio da se ove lutkice koje se nalaze jedna u drugoj zovu “babuške”, al’ to nema veze s mozgom. Nažalost, Srbi su asimilovali Ruse i u samoj Rusiji i naše domaćice počinju vremenom da koriste izraz “babuška” (“bakica”) za matrjoške, uz samoironični osmeh.
Staro je pravilo da varvari uvek odnose pobedu. I kape “buđonovke” su super, to su one špicaste. Njih je nosio Feliks Đeržinski, onaj Poljak što je smislio KGB onomad. Obavezno kupiti replike sovjetskih plakata, remek-dela dizajna i dan-danas! Ja uzeo nekoliko. ‘Ću ih uramim! Strava su.
E, sad, još jedan vrlo važna razlika između Moskve i Peterburga je da je Peterburžane lakše razumeti kad pričaju, više liči na srpski. Mislim da znaš da je Putin iz Peterburga. Važno je znati zbog toga što je baš Putin inicirao obnovu mnogih zgrada u rodnom gradu, a u vreme Jeljcina grad je bio zaboravljen.
Treba obići još toliko toga. Svuda su palate i prelepe zgrade. Možeš da uslikaš skoro sve i da liči na centar bilo koje evropske prestonice. Ne treba zaboraviti Marsovo polje, i Trojicki most, koji se diže i spušta, i on je nekako i simbol celog grada. Mislim, od mostova. Ma, ovo je ko 3 Praga. Ovde treba više od 5 dana za obilazak!
TRAGOVIMA LITERARNIH DELA
Mnoge stvari iz lektire nalaze se ovde. Eto, recimo, nisam propustio priliku da se uslikam ispred hotela “Angleter”, a u njemu se dvadesetih godina ubio Sergej Jesenjin. Odrecitovao sam “Do svidanija” ispred, dok sneg pada. Na ruskom.
Ubio se tri puta. Kako tri puta? Pa, presekao je vene, ali nije mogao da čeka smrt, mnogo je bio deprimiran i depresivan, pa je krenuo da se obesi za radijatorsku cev koja je išla blizu plafona. Pošto je cev bila tanka, pukla je i vrela para mu je spržila lice, od čega je i umro. Tj. od gušenja vodenom parom.
Ustvari, četvorostruko samoubistvo, rekli bi ovi forenzičari iz CSI: Miami. (Preferiram “Tihi svedok”, BBC-ja. Kod CSI možeš da odeš u WC i da ne znaš ko je koga ubio, toliko brzo ide, il’ sam ja priglup.) Inače, za jednog siromašnog pesnika-samoubicu koji je lokao po najjadnijim krčmama sa kurvama u koje se zaljubljivao i kojima je pisao pesme izabrao je vrlo ekskluzivan hotel da se ucmeka. Hotel je, inače, jako skup.
Super je i sva išarana kuća u kojoj je živeo Raskoljnjikov, baboubica iz “Zločina i kazne”. Dobro, nije živeo. Tu ga je Dostojevski smestio. Može se obići i mesto gde je živela baba-lihvarka koja je dobila sekirom po glavi (zelene trave nije bilo u tom trenutku), kao i mesto gde je živela ona riba Rodiona Romanoviča, koja je bila isto tako kurva. Kao i one Jesenjinove muze. Pesnik i kurva, i ubica i kurva, to su legendarni spojevi. Šta je tu čudno?
MANJE FORMALNE ZNAMENITOSTI
Manje formalne znamenitosti su bile jako prirasle k srcu mojoj devojci, ali ni meni nisu strane. Zato ih stavljam u poseban pasus. Obavezno treba probati čokoladu u Muzeju čokolade, na Nevskom prospektu!
Ima i čokoladnih meda, i belih meda, pa čak i Lenjinovih glava! Možeš da, uz pošteno odrapljenu cenu, pojedeš i cele kočije sa sve konjima… Mljac!
Tu je, u neposrednoj blizini, i slavni muzej voštanih figura, čije sam parcijalne izložbe gledao u dva navrata u Novom Sadu. Može da se meri sa Madam Tiso u Londonu, mada Rusi kažu da su njihove figure kvalitetnije izrađene… ‘Ajd’ nek’ bude.
Naravno, tu su samousluge: treba kupiti votku za nošenje kući na poklon. Ima ih svakakvih, i od breze i od meda sa papričicom… Biramo marku “Slavjanskaja”, nekako najviše etno izgleda. Ionako kad kupujem rakiju za strance uvek gledam da je na ćirilici etiketa i da dobro izgleda flaša, čisto radi utiska.
Ako voliš monumentalne muzeje sa savršenim punjenim životinjama, treba obići Prirodnjački muzej na Nevi. Sve je savršeno! Ma, ovde je sve monumentalno. Mi smo na nivou neke njihove autonomne oblasti ili republike, po veličini i kulturi, i takve su nam i znamenitosti uglavnom. Ovde je sve najveće na svetu, u većini slučajeva. Dok Kina ne poraste. Strašno.
Teško je pojmiti i razdaljine, i veličine crkava, metroa, muzeja, tržnih centara. Iz naše perspektive. Jednom Ameru, Kinezu, Brazilcu, valjda i nije tako strašno teško. Treba pojesti kavijar uz votku. Ako možeš. Ja nisam uspeo. Ne sviđa mi se riba generalno, a ikra još manje. Ali, ko voli, neka proba. Treba probati rakiju od “kljukve” (to je kao neka ribizla, šta li je), koja je jako slatka i crvena.
Treba probati sušene ribice koje se prodaju kao čips u kesicama da ih možeš grickati uz pivo. Treba probati ulične specijalitete, čebureke, koji, kao što im ime kaže, predstavljaju križance bureka i uštipka prženog na masti. Zli jezici kažu da se, kao i njujorški hot-dog, i giros u Sao Paulu, prave od mačaka i pasa, ali humore je očigledno svuda isti po svetu. Jedi i ćuti!
Treba videti zamrznuto Baltičko more, koje izgleda kao sablasna livada… Treba videti i bele noći… E, kad smo kod belih noći, one postoje samo oko letnje dugodnevnice, u junu i početkom jula. E, tada ćemo se vratiti! Videli smo zimsku rusku bajku, i odradili smo “domaći”. Tad i treba ići u Rusiju prvi put.
A sad, malo toplote za sledeću posetu, i dane duge po 22 sata, pa valjda ne tražim mnogo? Siguran sam da ne tražim. Jun 2008. i bele noći. A onda ću da vam pričam neke druge priče, jer će tada raditi i Petergof, rezidencija Petra Velikog sa svim onim fontanama i cvećem… I biće drugih fotki, malo “obojenijih”…
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u oktobru 2007. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
