Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Gordana Milinković
Šta povezuje Sergijev Posad i Novi Sad? Da pomognem: Dunavski park. Tačnije, statua Svetog Sergija (u narodu: Sergeja) Radonješkog koja se nalazi u njegovom centru a koja je tokom 90-ih stigla kao poklon iz Rusije. Tako plošna, ikonična i sasvim u skladu sa pravoslavnim tradicijama „bez preteranog volumena“, postala je neizostavni deo svakog slikanja u parku. A ko je bio Sveti Sergije Radonješki? Idemo da vidimo, u Sergijev Posad, mesto gde je Sveti Sergije još 1337. napravio prvu crkvu od drveta, koja je već 1345. postala mesto hodočašća.
Kada ste već u Moskvi, a ako ste te sreće da kao ja, u osnovnoj školi i gimnaziji učite ruski (oni koji su učili engleski ostali su uskraćeni za ceo jedan jezik i kulturu i mnogo razumevanja odavde do Tadžikistana, Samarkanda, Kazahstana, mora Gruzije, Bakua i Vladivostoka), znate da se oko Moskve nalazi „Zlatni prsten“ („Zolotoe kolьco“), niz gradova neprocenjive vrednosti za rusku istoriju: Suzdalj, Jaroslavlj, Vladimir, Kostroma, Sergijev Posad, Rostov Veliki, Ivanovo, Pereslavlj-Zaleski, Uglič, Murom… Ne zna se koji je lepši. I koji treba pre posetiti.
Jednog zimskog dana januara 2007. rešili smo da ih posetimo, i morali smo početi od Sergijevog Posada, a na kraju se ispostavilo da na tom putovanju nismo ni imali više vremena za ostale.
Da primetim da smo ga u mojim knjigama ruskog zvali Zagorsk, jer se imena svetaca nisu spominjala u SSSR do 1991. Dobio je ime po narodnom heroju Zagorskom, ali je pred raspad SSSR vraćeno staro ime.
Da bi se došlo do Sergijevog posada, potrebno je ići lokalnim vozom, koji se u narodu popularno zove „električka“.
Za razliku od uobičajenog „dugoprugaškog“ voza, gde svaka osoba ima svoj zagarantovani ležaj, ovaj voz u potpunosti odgovara standardima Srbije & okoline: sedi gde ko želi, nema grejanja (suludo, ali podnošljivo ako se voz napuni i putnici ga zagreju svojim telima).
Trik je odabrati pravu stanicu, jer Moskva, kao i svaki pošteni velegrad, ima pregršt železničkih stanica, za svaki pravac po neka. I sve liče na zgrade opere, naravno. U toaletu shvatam šta je real-socijalizam: pregrade između dve WC-šolje ili dva pisoara su minimalne, pa možete da sa „kolegom“ ostvarite pristojan (ili nepristojan) kontakt u bilo kom položaju, bilo da ste u muškom ili ženskom ogranku toaleta. Veoma neprijatan osećaj.
Verovatno je komesar za utrošak materijala zaključio da je „nepotrebno“ utrošiti više na pregrade i da je „realno“ dovoljno i ovoliko. Iritirajuće je shvatiti da su ljudi nalik na ove upropastili ceo sistem, koji bi, ruku na srce, sigurno bolje prošao da su „određivači standarda“ bili malo manje „realni“.
U vozu, kao na pijaci na kojoj prodaju Rodni i Delboj: ulazo prvo prodavac odeće i vadi iz torbe „artikle“ i uzvikuje šta nudi i po kojoj ceni. Niko ga ne „tretira“. Poslušno vraća sve u torbu. Odlazi u sledeći vagon.
Dolazi još jedna „putnica“ koja se penje na „stejdž“ na početku vagona, i deklamuje prednosti krema koje možemo da kupimo na ovoj „železničkoj pijaci“ i vadi ih iz torbe. I ona odlazi u sledeći vagon da ponovi istu priču sa zadivljujućom disciplinom. Ovo se zove direktni marketing.
Ulazi jedna baka koja peva prelepu i dirljivu rusku narodnu pesmu u emigrantima koji odlaze trbuhom za kruhom („Tovariщ, poedem dalёёёёko…. dalёko ot našeй zemliiii…“), verovatno u Njujork, brodom iz Odese.
Zvuči ruski, a po duhu je veoma jevrejski. Pomislim, koliko li je samo današnjih velikana u svakom mogućem području umetnosti i poslovanja u SAD imalo u porodici nekog ko je ovu pesmu pevao na palubi broda, plačući za Odesom.
Sergijev posad je prava ruska bajka. Gradić pod snegom, okružen belim kremljovskim zidinama (original, ovaj put, ne prefarban u crveno kao u Moskvi u vreme komunista), koje čine srce mesta. Figura medveda, koji je ovde mitska životinja, kao u Srba vuk, maše sa svakog ćoška i pozdravlja namernike.
Rusi me pitaju koja je naša nacionalna životinja. Ja kažem da je to Vuk, koga je i Vasko Popa ovekovečio u nizu pesama sa nacionalnim nabojem, onakvim nacionalnim nabojem kakav on treba biti (a znamo milion načina kakav ne treba biti!).
Rusi me gledaju začuđeno. „Vuk? Ali to je opasna i krvoločna životinja! Medved je sladak i fini, i jede med…“ „Stvarno? Medved je pitom i fini? Vaš sistem vrednosti je malo nerealan. Ne bih voleo da se sretnem u šumu ni sa jednom od ovih zveri, ali mi se medved čini kao gora opcija.“.
Da, moj pradeda se zvao Vukadin. Veoma ih čudi ovaj podatak. Iako imaju prezime Volkov.
Uživamo u prizoru pahulja koje padaju svuda unaokolo dok pravite fantastične fotografije i zaljubljujemo se u rusku zimu. Lukovice tornjeva crkve obojene u plavo, sa zlatnim zvezdicama.
Trojicko-Sergijeva lavra! Ovde je Andrej Rubljov naslikao ikonu Trojice. Među ovim zidinama su krštavani prestolonaslednici trona Ruskog carstva.
Tokom Strelecke pobune 1682. mladi Petar Prvi, kasnije Veliki (bio je i tad veliki ali rastom!), sklonio se ovde. A kada je izašaooooo…. Videli su pobunjenici svoga Boga.
Sveti Sergej Radonješki, koga su nam Rusi poklonili u obliku spomenika za Dunavski park u Novom Sadu, leži u centralnoj crkvi. Ući i videti mošti zahteva, kao i sve od vrednosti u ovoj zemlji, čekanje u redu na -10 u trajanju od pola sata.
Unutra su i freske i ikone već pomenutog Andreja Rubljova, o kome je Tarkovski napravio sjajan film. Ko ostane imun na asocijacije i lepotu, ili nema znanja, ili nema duše.
Odlazimo da pijemo medovinu, kao stari Sloveni. Ne medovaču ili medicu, dakle, ne rakiju od meda, već pivo od meda. Medovina je staro alkoholno piće od meda jačine piva (5%) a slatkoće… meda, naravno.
Svuda polihromija i belina. Jer je zima. Ali gledam slike na internetu, kada je leto u Sergijevom Posadu – sve vrca od boja! Vratićemo se na leto.
Svi jedu „medovыe kovrыžki“ (medove kovriške, odnosno medove tepihčiće) – medenjake veličine lepinje.
Osećamo se kao u bajci Starih Slovena (koji su tek primili hrišćanstvo, eventualno). U šumarcima, stare drvene kućice sa čipkastim ukrasima, takozvane „izbe“. Osvojila me je ruska unutrašnjost i severni duh.
Vraćamo se nazad i uzimamo pivo za usput da se zagrejemo, kao i pola vagona. Opušteno. Pivo se zove „Tri bogatыrя“ ili „Tri junaka“ – po likovima iz srednjovekovne ruske mitologije i epike. „Kako se zovu njih trojica?“ pita me devojka. „Aljoša Popović, Dobrinja Nikitić i Ilja Muromec“, kažem ja. „Pa kao da su Srbi?“ – iznenađeno odgovara ona. „Da, tada smo bili mnogo sličniji i govorili sličnijim jezicima. A glavni neprijatelj im se zvao Tugarin Zmajević!“.
Idemo u velegrad nazad, iz sveta koji nas je podsetio odakle smo potekli: šuma severa, punih snega, lepih priča, medenih kolača i medovače.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
