Tekst: Žikica Milošević
Krajem 70-ih, bilo je jasno da se svet menja. „Vesele sedamdesete“ su prestale da budu vesele, udarom brojnih kriza u svetu, i nezaposlenošću omladine u Velikoj Britaniji. Hipi-metode su se pokazale nedovoljno uspešnima u menjanju sveta, i došao je pank, koji je odneo sa sobom sve kao cunami. Na pustim obalama počelo je da cveta novo „muzičko cveće“, pod „krovnim terminom“ post-pank. Muzika je postala brža, besnija, hladnija, elektronskija.
U okviru post-panka stvara se jezgro onih koji veruju da se muzički treba gledati i u prošlost i u budućnost, a da se stare tradicije britanske kulture, kao što su čežnja za dalekim krajevima, romantična prošlost prošarana bajronizmom, elegantna odela i ugrađeni stajling mogu oživeti, posle decenija apa-trapa hipi i pank mode. U klubu Blitz u Londonu skuplja se ekipa koja ne zna šta želi, ali zna kako to želi. Nastaje novi romantizam, a njihove perjanice postaju baš 5 momaka koji će se nazvati Spandau Ballet.
Ime je samo po sebi jezivo, jer u Špandauu ne postoji nikakav balet – to je naziv za batrganje nogama osuđenih na smrt vešanjem u špandauskom zatvoru. Kada su naciste vešali posle rata, nisu im vezivali noge, već samo ruke, što je tokom procesa stvaralo batrganje nogama koje su čuvari ironično i sa osmehom nazvali „balet iz Špandaua“. Naziv Spandau Ballet je bio napisan na zidu nekog kluba u Zapadnom Berlinu koji su članovi videli tokom vikend-posete. Dakle, imali su ime, imali su stajling. Koju muziku izabrati? Posle lutanja, odlučili su se za „belu plesnu evropsku elektronsku muziku“, kako su je nazvali. Bili su sigurni da će se ekipi „šmikera“ (kako se to kod nas zvalo) sve to dopasti.
I jeste – svaki korak Spandau Balleta bio je performans sam po sebi – organizovali su dve kultne svirke, jednu u bioskopu Scala, a drugu na vojnom brodu HMS Belfast na Temzi – oba mesta blago rečeno netipična za koncerte. Da sve bude luđe, svirke su bile „tajne“ – bez plakata, samo putem verbalne reklame. To je toliko privlačilo mlade Londonce da su Spandau Ballet i pre izdavanja prvog singla bili – pa, zaista, kult.
A onda je došao i prvi singl, „To Cut a Long Story Short“. Pesma je imala „garažni karakter“, iako je bila elektronska. Bila je kratka, precizna i vrlo britanska. Tony Hadley u pesmi nabraja sve nedaće s kojima se suočava, da bi zaključio “To cut a long story short, I lost my mind“. Spot u kome se momci nalaze za svojim instrumentima obučeni kao da su izašli iz vremeprlova koji ih je dovezao iz 1905. godine izazvao je pometnju i ludilo među mladima. Svi su odjednom krenuli da traže odeću svojih očeva i dedova iz ormara i da se šišaju kao da su spremni da krenu u Prvi svetski rat. Čekao se album.
Album „Journeys To Glory“ je bio baš ono što je svetu trebalo: pretenciozno naslovljen, sa jednak opretencioznim stihovima kao „I’m beautiful and clean and so very, very young”, Spandau Ballet je javno rekao da želi osvojiti svet. Pesme su bile mešavina svega što je pre toga viđeno, ali ne ovako „ukusno pomešano“: art-pop, sintpop, fank, novi val, eurodisko. Jake bas-linije su pratile svaku pesmu, svaka pesma je, osim sporih „Muscle Bound“ i „Toys“ koja zatvara album, bila „jurnjava“. „Reformation“ je pravi manifest u maniru Majakovskog, a „Mandolin“ nas vraća u vreme Kazanove i stare Venecije. Ime albuma i ime Spandau Ballet ispisani su pseudo-ćirilicom. Novi romantizam na delu!
Osam pesama je upakovano u savršen format. Tadašnja „A-strana“ je imala 4 neprevaziđena hita i možemo je smatrati jednom od najboljih A-strana u istoriji pop muzike: To Cut a Long Story Short, Reformation, Mandolin i Muscle Bound. Pročišćen zvuk, konkretan, no-nonsense pristup. „Journeys To Glory“ je bio baš to – početak puta ka slavi. Sa asocijacijom na sivo nebo i daleke krajeve, vi želite da se obučete kao lord i otisnete na kraj sveta, puni emocija i dvojbi, ali elegantni.
Kada vam je teško, pustite sebi ovaj album – prva pesma će vas utešiti da i drugi gube svoj razum u teškim okolnostima, a druga da nikad nije kasno da se reformišete. Ja sam stihove refrena „Reformation“ uzeo za zadnju koricu svoje debitantske zbirke pesama: „Shattered glass reflect elation. Reformation! Reformation!“. Slomljena Stakla, beogradski novoromantičarski bend iz 80-ih uzeo je prve stihove za svoje ime. 45 godina kasnije, i dalje je ovaj album kamen-međaš u istoriji muzike: 6. marta 1981. ona je „zaokrenula“ svoj tok. Kao i moda.
Ocena: 5*
