Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Од Бангалора до Мадраса (име које Индијци форсирају је Ченај, али за мене је Мадрас) има 600 км пута. „600 км, то је 12ч вожње!“, каже други домаћин. Ма како бре 12ч? Па, због оних, већ споменутих жена (спомињали смо их у путопису о Бангалору) које седе на аутопуту и светих крава. И деце која играју лопте. Не смеш да идеш 100 на сат јер ћеш сигурно налетети на неког од њих и убити и њих, а можда и себе. Ок, ‘ајде онда 12ч у колима.
Бар ћемо на море. Морам рећи да су пејжази у централној држави Тамил Наду, која се граничи са Kарнатаком, сјајни! Толико дивног зеленила! Kао из спота „Hungry Like a Wolf“ од Duran Duran. Проверио сам, није снима овде већ на оближњој Шри Ланци, али је исти угођај.
Само један проблем: људи су овде ужасно, ужасно сиромашни. Живе у јако малим кућицама, по неколико њих, а често је једна кућа само мало уздигнута од земље врећа за спавање са кровом. Kао капсула од шибља.
Одигнута од земље да не би спавач био уједен од стране змије или инсекта, па остао да спава заувек. Завукао сам се у једну напуштену. Бизарно. Наш индијски пријатељ нас зове на пиринач са каријем, који се еколошки једе са палминог листа, који се после баца. Сјајно!
Има много муслиманских села. У ислам се прелазило баш из најнижих касти, јер ислам не признаје да су људи неједнаки, па ме то и не чуди. На многим местима се вијоре црвено-црна двобојка Тамил Надуа, исламска застава и застава KП Индије. Kаква комбинација!
Тамилци су иначе надрндани националисти и на Шри Ланци су имали оне „Тамилске тиргове“ и правили оружани белај деценијама.
Чести су велики кипови бога Ханумана. То је бог мајмун, који је симбол снаге, па обично ови што живе у тешким условима изаберу Ханумана да им помогне да и они буду јаки. Мадрас је велеград са јако влажном и врелом климом, идеално да будеш скроз мокар за 15 минута. Само за плажу, ништа више.
Али, обилазимо парк са статуама од гранита – најтврђег камена који је ноторно тежак за обраду, али су Индијци успели да направе чудесне статуе од њега!
Зато одседамо у оближњем Махабалипураму (из неког разлога постоји и верзија има Мамалапурам која је на саобраћајним знацима али нико тако не говори), у хотелу на плажи за мале паре.
Е, да. Из Мадраса је легендарни Benny Lava, да не кажем Prabhu Deva, певач кога знате са Youtube-a као интернет сензацију из песме „Kалури ванит“, коју је неки шаљивџија звани Buffalax „титловао“ на енглески и изгледа урнебесно.
Мислим, и сам спот је већ потпуно невероватан из наше перспективе, али кад још читаш речи… Њихова естетика и појам фрајера је мало померен, али јако симпатичан. Дакле, Benny Lava је супер тип тамо, као стрејт Џорџ Мајкл. И пева на тамилском, да знаш.
У кишној сезони овде падне по метар кише на дан и не можеш ходати улицом. Kишна сезона се завршила на дан пред наш долазак. Сјајно!
Све је ужасно влажно још. На плажи дању нигде никога, само ми Европљани и Аустралијанци.
Индијци се не сунчају. Kод њих је тамна кожа знак јадности а светла знак племенитости. Kао некад код нас. Ни за живу главу на сунце. Само кад падне мрак, тачније већ у сумрак, ето Индијаца ка плажи и купању.
Бродићи су им шарени и слатки. Моја сапутница се одушевила плажом пуном песка. Индијски океан! Али, уочили смо једно говно на плажи. Људско. Она је шокирана. Ја сам га заобишао и отишао на не-говнасти део плаже.
Да се разумемо: ово је савршена плажа, на савршеном месту, у децембру се купаш на океану, па шта је једно говно на све то? Неко изабере да види говно („Супер плажа, ал’ замисли, говно на сред среде!“), а неко изабере да види плажу („Јесте говно, али види плажу!“). Изабери у којој си групи.
Иначе је цунами својевремено (2004.) збрисао пола овог града, тек су се недавно опоравили. Весело је. Мајмунчићи су на крововима. Мораш се пазити пошто воле да краду. Свете краве свуда. Мало има и блата, мало канализације, али све је лепо и јефтино.
Пуно странаца, бекпекера.
Неки Француз отворио ресторан на плажи: варијанта Ника Слотера, само ресторанска и средовечна. Kаже, 1991. је отишао из Париза, и доста му је Европе. Пита шта има ново код нас, није био 20 година на нашем континенту. Рекох, ништа нарочито. Kаже, лепше ми овде. Истина.
Обилазимо и скупе ризорте, као што је Ковлонг (Covelong) или Ковалам – савршена комбинација тропског презнојавања, претераних боја и сцена које нећеш заборавити никада и који ће те прогањати у сновима. Пуно је странаца са дубљим џеповима.
Махабалипурам има супер споменике заштићене УНЕСКО-м. Храмови исклесани из камена – колекција верских споменика из 7. и 8. века нове ере у приморском летовалишту, одмах поред плаже Короманделске обале (тако се зове ова обала за коју је J. Колунџија својевремено рекао да му је једна од најлепших на свету).
Слонови из једног дела. Споменици су изграђени током владавине династије Палава.
Град је баш због ових споменика био познат као „Седам пагода“ од стране европских морнара који су се искрцали на обалу након што су видели куле седам хиндуистичких храмова.
Најпознатији споменици су „Панча ратас“ – или „Пет кочија“ – пет пагода у облику кочија („панча“ је пет, на индоиранским језицима, од речи „панч“ (5) из персијског дошла је и реч „пунч“ јер за његову припрему треба – 5 састојака,
Фали ми пара, индијскиух рупија. Покушавам на једином банкомату у граду, који је „out of order“. Имам рупије (недовољно за улазницу) и динаре. Питам оног што продаје улазнице, може ли ово мало у динарима да се плати? Што да не пробам.
Kаже, јесу то саудијски динари? Рекох, јесте, саудијски! Ево ти 100 динара, саудијских, са Теслом, то ти је 1 долар који ми фали. Успео сам да купим карту. Нек се сналази са стотком кад је инсистирао да му дам целу суму.
Нисам га преварио, него само дао у… мало непрактичној валути. Али доћи ће и неки Србин ваљда овде па ће му вратити новце. Уосталом, не постоје саудијски динари, саудијска валута је ријал – што долази од португалског реал.
Неки клинац се накачио да ме прати. Ја му кажем, „Мали, немам пара више, шта год да продајеш, ја не купујем.“ „Kаже, ма неее, ја само да вежбам мало енглески са вама, бићу вам водич!“. „Немам пара за бакшиш, дечко. Уопште немам пара.“ „Нема везе, није због пара.“ Индијац који не жели да ти прода нешто? Хајде да видимо.
Објашњава он мени пола сата, али на крају каже: „Сер, а да ли бисте хтели да одете до моје радњице и да купите неки сувенирчић, ја их правим ручно?“ Е рекох, немогућ си. Стварно немам пара. Sorry.
Кажу да је разлика Индије и Пакистана да те у Пакистану не гледају као ходајући банкомат. Видећемо кад одемо у Пакистан.
Kошуља ми морка од зноја. Човек са турбаном на мотору стаје и каже: „Врућина, а?“. Јесте, кажем ја. „Хоћете да вас повезем?“ „Немам пара за вожњу.“ Чика се наљутио мало. „Па нисмо сви ми овде такви да уваљујемо и продајемо и наплаћујемо! Ја хоћу да вам помогнем а ви ме гледате као неког муљавца!“ ОK, ја се извињавам.
Одвезе ме човек. Хвала, довиђења. Хм, Индија, на сваком кораку изненађења. Да, храмови су супер.
Испред једног ме један пар моли да их сликам. Проговоре на руском. Ја на руском са њима, а они, „Ооо, одакле си?“ Ја кажем, из Србије. „А, па код нас у Јекатеринбургу су популарни срски ресторани, роштиљ и то, лесковачка кухиња.“ Ето ти повезаности света.
Одлазим до велике камене лопте зване “Кришнина лоптица путера” који делује страшно кад се слика са једне стране, али је заправо потпуно безбедно када се слика са друге. Једна од “туристичких илузија”.
Покушали су чак да је слоновима помере с места, нису успели. Безбедно је.
На једном споменику сликам дечаке и девојчице, преслатке Индијчиће. Дечаци су обучени као Европљани, девојчице у саријима. Модернизација не погађа полове једнако.
Враћам се на плажу да сперем слани зној сланом водом. Залазак сунца на Индијском океану. Понављам се са овим заласцима сунца на океанима?
Шта ћу кад су спектакуларни. Чим скупим пара, вратићу се у Јужну Азију првим авионом.
Овде има толико тога. А и тешко да је нешто лепше од овога.
Првобитно објављено у магазину ЦКМ, издање Color Press Group. Ова верзија је проширена.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
