Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Od Bangalora do Madrasa (ime koje Indijci forsiraju je Čenaj, ali za mene je Madras) ima 600 km puta. „600 km, to je 12č vožnje!“, kaže drugi domaćin. Ma kako bre 12č? Pa, zbog onih, već spomenutih žena (spominjali smo ih u putopisu o Bangaloru) koje sede na autoputu i svetih krava. I dece koja igraju lopte. Ne smeš da ideš 100 na sat jer ćeš sigurno naleteti na nekog od njih i ubiti i njih, a možda i sebe. Ok, ‘ajde onda 12č u kolima.
Bar ćemo na more. Moram reći da su pejžazi u centralnoj državi Tamil Nadu, koja se graniči sa Karnatakom, sjajni! Toliko divnog zelenila! Kao iz spota „Hungry Like a Wolf“ od Duran Duran. Proverio sam, nije snima ovde već na obližnjoj Šri Lanci, ali je isti ugođaj.
Samo jedan problem: ljudi su ovde užasno, užasno siromašni. Žive u jako malim kućicama, po nekoliko njih, a često je jedna kuća samo malo uzdignuta od zemlje vreća za spavanje sa krovom. Kao kapsula od šiblja.
Odignuta od zemlje da ne bi spavač bio ujeden od strane zmije ili insekta, pa ostao da spava zauvek. Zavukao sam se u jednu napuštenu. Bizarno. Naš indijski prijatelj nas zove na pirinač sa karijem, koji se ekološki jede sa palminog lista, koji se posle baca. Sjajno!
Ima mnogo muslimanskih sela. U islam se prelazilo baš iz najnižih kasti, jer islam ne priznaje da su ljudi nejednaki, pa me to i ne čudi. Na mnogim mestima se vijore crveno-crna dvobojka Tamil Nadua, islamska zastava i zastava KP Indije. Kakva kombinacija!
Tamilci su inače nadrndani nacionalisti i na Šri Lanci su imali one „Tamilske tirgove“ i pravili oružani belaj decenijama.
Česti su veliki kipovi boga Hanumana. To je bog majmun, koji je simbol snage, pa obično ovi što žive u teškim uslovima izaberu Hanumana da im pomogne da i oni budu jaki. Madras je velegrad sa jako vlažnom i vrelom klimom, idealno da budeš skroz mokar za 15 minuta. Samo za plažu, ništa više.
Ali, obilazimo park sa statuama od granita – najtvrđeg kamena koji je notorno težak za obradu, ali su Indijci uspeli da naprave čudesne statue od njega!
Zato odsedamo u obližnjem Mahabalipuramu (iz nekog razloga postoji i verzija ima Mamalapuram koja je na saobraćajnim znacima ali niko tako ne govori), u hotelu na plaži za male pare.
E, da. Iz Madrasa je legendarni Benny Lava, da ne kažem Prabhu Deva, pevač koga znate sa Youtube-a kao internet senzaciju iz pesme „Kaluri vanit“, koju je neki šaljivdžija zvani Buffalax „titlovao“ na engleski i izgleda urnebesno.
Mislim, i sam spot je već potpuno neverovatan iz naše perspektive, ali kad još čitaš reči… Njihova estetika i pojam frajera je malo pomeren, ali jako simpatičan. Dakle, Benny Lava je super tip tamo, kao strejt Džordž Majkl. I peva na tamilskom, da znaš.
U kišnoj sezoni ovde padne po metar kiše na dan i ne možeš hodati ulicom. Kišna sezona se završila na dan pred naš dolazak. Sjajno!
Sve je užasno vlažno još. Na plaži danju nigde nikoga, samo mi Evropljani i Australijanci.
Indijci se ne sunčaju. Kod njih je tamna koža znak jadnosti a svetla znak plemenitosti. Kao nekad kod nas. Ni za živu glavu na sunce. Samo kad padne mrak, tačnije već u sumrak, eto Indijaca ka plaži i kupanju.
Brodići su im šareni i slatki. Moja saputnica se oduševila plažom punom peska. Indijski okean! Ali, uočili smo jedno govno na plaži. Ljudsko. Ona je šokirana. Ja sam ga zaobišao i otišao na ne-govnasti deo plaže.
Da se razumemo: ovo je savršena plaža, na savršenom mestu, u decembru se kupaš na okeanu, pa šta je jedno govno na sve to? Neko izabere da vidi govno („Super plaža, al’ zamisli, govno na sred srede!“), a neko izabere da vidi plažu („Jeste govno, ali vidi plažu!“). Izaberi u kojoj si grupi.
Inače je cunami svojevremeno (2004.) zbrisao pola ovog grada, tek su se nedavno oporavili. Veselo je. Majmunčići su na krovovima. Moraš se paziti pošto vole da kradu. Svete krave svuda. Malo ima i blata, malo kanalizacije, ali sve je lepo i jeftino.
Puno stranaca, bekpekera.
Neki Francuz otvorio restoran na plaži: varijanta Nika Slotera, samo restoranska i sredovečna. Kaže, 1991. je otišao iz Pariza, i dosta mu je Evrope. Pita šta ima novo kod nas, nije bio 20 godina na našem kontinentu. Rekoh, ništa naročito. Kaže, lepše mi ovde. Istina.
Obilazimo i skupe rizorte, kao što je Kovlong (Covelong) ili Kovalam – savršena kombinacija tropskog preznojavanja, preteranih boja i scena koje nećeš zaboraviti nikada i koji će te proganjati u snovima. Puno je stranaca sa dubljim džepovima.
Mahabalipuram ima super spomenike zaštićene UNESKO-m. Hramovi isklesani iz kamena – kolekcija verskih spomenika iz 7. i 8. veka nove ere u primorskom letovalištu, odmah pored plaže Koromandelske obale (tako se zove ova obala za koju je J. Kolundžija svojevremeno rekao da mu je jedna od najlepših na svetu).
Slonovi iz jednog dela. Spomenici su izgrađeni tokom vladavine dinastije Palava.
Grad je baš zbog ovih spomenika bio poznat kao „Sedam pagoda“ od strane evropskih mornara koji su se iskrcali na obalu nakon što su videli kule sedam hinduističkih hramova.
Najpoznatiji spomenici su „Panča ratas“ – ili „Pet kočija“ – pet pagoda u obliku kočija („panča“ je pet, na indoiranskim jezicima, od reči „panč“ (5) iz persijskog došla je i reč „punč“ jer za njegovu pripremu treba – 5 sastojaka,
Fali mi para, indijskiuh rupija. Pokušavam na jedinom bankomatu u gradu, koji je „out of order“. Imam rupije (nedovoljno za ulaznicu) i dinare. Pitam onog što prodaje ulaznice, može li ovo malo u dinarima da se plati? Što da ne probam.
Kaže, jesu to saudijski dinari? Rekoh, jeste, saudijski! Evo ti 100 dinara, saudijskih, sa Teslom, to ti je 1 dolar koji mi fali. Uspeo sam da kupim kartu. Nek se snalazi sa stotkom kad je insistirao da mu dam celu sumu.
Nisam ga prevario, nego samo dao u… malo nepraktičnoj valuti. Ali doći će i neki Srbin valjda ovde pa će mu vratiti novce. Uostalom, ne postoje saudijski dinari, saudijska valuta je rijal – što dolazi od portugalskog real.
Neki klinac se nakačio da me prati. Ja mu kažem, „Mali, nemam para više, šta god da prodaješ, ja ne kupujem.“ „Kaže, ma neee, ja samo da vežbam malo engleski sa vama, biću vam vodič!“. „Nemam para za bakšiš, dečko. Uopšte nemam para.“ „Nema veze, nije zbog para.“ Indijac koji ne želi da ti proda nešto? Hajde da vidimo.
Objašnjava on meni pola sata, ali na kraju kaže: „Ser, a da li biste hteli da odete do moje radnjice i da kupite neki suvenirčić, ja ih pravim ručno?“ E rekoh, nemoguć si. Stvarno nemam para. Sorry.
Kažu da je razlika Indije i Pakistana da te u Pakistanu ne gledaju kao hodajući bankomat. Videćemo kad odemo u Pakistan.
Košulja mi morka od znoja. Čovek sa turbanom na motoru staje i kaže: „Vrućina, a?“. Jeste, kažem ja. „Hoćete da vas povezem?“ „Nemam para za vožnju.“ Čika se naljutio malo. „Pa nismo svi mi ovde takvi da uvaljujemo i prodajemo i naplaćujemo! Ja hoću da vam pomognem a vi me gledate kao nekog muljavca!“ OK, ja se izvinjavam.
Odveze me čovek. Hvala, doviđenja. Hm, Indija, na svakom koraku iznenađenja. Da, hramovi su super.
Ispred jednog me jedan par moli da ih slikam. Progovore na ruskom. Ja na ruskom sa njima, a oni, „Ooo, odakle si?“ Ja kažem, iz Srbije. „A, pa kod nas u Jekaterinburgu su popularni srski restorani, roštilj i to, leskovačka kuhinja.“ Eto ti povezanosti sveta.
Odlazim do velike kamene lopte zvane “Krišnina loptica putera” koji deluje strašno kad se slika sa jedne strane, ali je zapravo potpuno bezbedno kada se slika sa druge. Jedna od “turističkih iluzija”.
Pokušali su čak da je slonovima pomere s mesta, nisu uspeli. Bezbedno je.
Na jednom spomeniku slikam dečake i devojčice, preslatke Indijčiće. Dečaci su obučeni kao Evropljani, devojčice u sarijima. Modernizacija ne pogađa polove jednako.
Vraćam se na plažu da sperem slani znoj slanom vodom. Zalazak sunca na Indijskom okeanu. Ponavljam se sa ovim zalascima sunca na okeanima?
Šta ću kad su spektakularni. Čim skupim para, vratiću se u Južnu Aziju prvim avionom.
Ovde ima toliko toga. A i teško da je nešto lepše od ovoga.
Prvobitno objavljeno u magazinu CKM, izdanje Color Press Group. Ova verzija je proširena.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
