Tekst: Žikica Milošević
Pre 40 godina (vreme leti), 18. novembra 1985. izašao je album „Psychocandy“ (svi koji su imali devojke koje su bile „slatkiši“ a istovremeno i lujke savršeno poimaju ovaj naslov koji je vremenom postao i zajednička imenica) glazgovskog sastava The Jesus and Mary Chain. Ovo „glazgovskog“ treba uzeti sa rezervom, jer su braća William i Jim Reid zapravo bili iz East Killbridea (Istočni Kilbrajd), što mu dođe nešto kao Novo Naselje ili Satelit ili još udaljenije i bezdušnije. Brutalistička arhitektura, razmaknuti stambeni blokovi i hladnoća celog naselja samo je bila potcrtana kišom i sivim nebom Škotske.
Braća Reid nisu ni svojim ličnostima doprinosili da stvari budu bolje. Gledali su TV non-stop, a neki put su i snimali emisije da bi ih gledali noću. Što se kaže „belog dana nisu viđali“, a 6 meseci u Istočnom Kilbrajdu čovek i nema želju da ga vidi, pa im nije ni zameriti. Zato su, u odsustvu komunikacije sa 80-ima koje su Britaniju bojile u šareno usprkos Margaret Thatcher i njenoj katastrofalnoj vlasti, osmislili potpuno nov muzički stil – mešavinu zaraznih melodija i snažnu distorziju i ogroman šum koji je nekima „kvario“ slušanje. Neki kažu da je to bila mešavina Beach Boys i The Velvet Underground, neki kažu da je to bila vesela muzika za duboko depresivne ljude. Prvi singlovi “Upside Down” i “Never Understand” bili su šok za ono doba.
Portugalci se kunu da je, kada je Blanco Y Negro, izdavačka kuća, poslala „kalupe“ da se presuju ploče po licenci u Portugalu, lokalni izdavač vratio sve nazad u UK sa napomenom „Oštećeno u transportu“. Nisu shvatili da je to deo zvuka. (Kasnije će spot za pesmu „You Trip Me Up“ biti snimljen na plaži u Algarveu, po opojnom suncu, baš kao kontrapunkt i poruka.)
Publika je u UK tražila „nove Sex Pistolse“ svake godine i u svakom novom bendu, i na opšte iznenađenje, našli su ih u braći Reid i Bobbieju Gillespiju, koji je svirao bubnjeve pre nego što će napustiti bend i napraviti Primal Scream. Uostalom, i videlo se da će napustiti, jer su svi u bendu imali „big hair“ (popularan u to doba, kod nas je popularizovala Crvena Jabuka ovaj tip frizure), a on je imao ravnu kosu sa šiškama preko očiju. Pankeri nisu baš shvatili introvertnost Jesusa, jer su oni svirali leđima okrenuti publici od treme, ili okrenuti pojačalima. Pošto su pesme trajale po dva minuta, koncerti su bili gotovi za 20-30, što je izazivalo potpuni haos. Jesusi su govorili „ali to je sve, 12 pesama imamo“. No, to nije umirilo publiku.
Njihovi intervjui su bili skandalozni i precizni: govorili su da nemaju ništa zajedničko sa Sex Pistols ili Joy Division, i da nisu ni rušilački raspoloženi, ni depresivni i da su sve njihove pesme vesele. I jesu. Govorili su da su oni hitmejkeri i da se mogu porediti samo sa Duran Duran i Michaelom Jacksonom – što su mnogi shvatili kao šalu, ali je u biti bila provokacija koja je rekla: mi pravimo melodične hitove, i zaista ljudi trebaju da slušaju ovo kad žele radost ili žurku, i mi bismo trebali prodati milione ploča. Iako su im sve pesme bile u isto vreme i vesele i agresivne, depresivne i euforične, nežne i slomljene. Prvi su spojili nespojivo. Novčanici šire publike možda nisu bili spremni za ovu „najjasniju sliku života“ pretočenu u muziku.
Sve je to prošlo, a onda su se dve godine kasnije pojavili bez distorzija, na albumu „Darklands“, koji je postao simbol „darkera“ i goth pokreta, što opet oni nisi pomišljali da će se desiti. Postali su prodavani hitmejkeri. I to taman kada su drugi prihvatili distorziju i napravili stil koji se zvao shoegaze, po tome što su navodno, zbog stidljivosti članovi ovih bendova „buljili u svoje cipele dok sviraju“ umesto u publiku. Dobro je da makar nisu buljili u zvučnike. My Bloody Valentine, Slowdive, Ride i ostali su prošli kroz vrata koja ne da su otvorili The Jesus and Mary Chain, nego su ih probili kroz zid od cigala.
I drugi su krenuli njihovim stopama, ponajviše bostonski Pixies koji su manje prihvatili distorziju, a više ideju da se indie može praviti uz zarazne melodije. I jedan i drugi bend su doživeli puno prezira zbog ove ideje – i danas mnogi alternativni sastavi misle da je „vrhunac mudrosti“ – nemati melodiju! A onda im se dodatno sve sručilo na glavu kada su na trećem albumu „Automatic“ odlučili da snažne gitare spoje sa – ritam mašinom! „To nikada niko nije radio, to je svetogrđe!“ – uzviknuli su čistunci. Ja sam lično 1989. kao klinac bio oduševljen ovom idejom da sam je uzeo kao polazište za zvuk Sputñika godinama kasnije.
Kasnije su lutali, jer su došle 90-e. Veliki uspeh se desio kada je na albumu „Honey’s Dead“ (tako naslovljen jer su želeli reći da više neće nikada praviti pesme kao „Just Like Honey“) ponovo došla na red distorzija. William Reid je čak bio i u vezi sa Hope Sandoval, pevačicom američkog sastava Mazzy Star, što je poseban kuriozitet jer se dreampop smatra takođe offshootom rada braće Reid. Sofia Coppola napravila je legendarni završetak svojih „Izgubljenih u prevodu“ pesmom „Just Like Honey“. I pesma je otišla u večnost, čak i ako za neke nije bila tamo. A mi smo ih gledali na Exitu 2017. godine.
Ali, seme je posejano. Celi muzički žanrovi ne bi postojali da nije bilo albuma „Psychocandy“, sa kojeg je, misteriozno nestala naslovna numera, tek kasnije objavljena na “Barbed Wire Kisses”. Braća Reid su prpošno rekli da će taj album biti popularan i posle 50 godina. Za 40 godina smo sigurni – bili su u pravu. To je jedan od najznačajnijih albuma u istoriji muzike.
A meni je taj album jedan od lično najznačajnijih i uvek je tu kada je teško. Jer to je – vesela muzika za depresivne ljude. Diže raspoloženje kada „obično veselje“ ne pomaže.
Ocena: 5*
