Текст: Жикица Милошевић
Фото: Вовка Чудинов, Сергеј Головин
Цопyригхт: Еxит Фестивал
Пун Месец се помаљао на хоризонту како је падала ноћ у петак, и савршено се уклопио са Тесла Универсе бином, правећи кулисе за оно што је традиционално најпосећенији концерт на сваком Еxиту када наступа британска „легенда која не стари” – Тхе Продигy.
Педантнији аналитичари су избројали да је ово шести пут како су наши гости на Петроварадину, а утисак је да би и 12. пут све било исто – препуно, еуфорично, плесно, животињско исконски.
Кажу да је Лепа Брена у Бугаркој икона „за вјеки вјеков”, будући да сви, као да је јуче био, памте концерт пре скоро 40 година у Софији, када је она била прва инострана звезда која је посетила братску земљу „иза Гвоздене завесе” у којој се прича скоро исти језик, а која је била жељна спектакла, да је неко воли и да буде „део света”. Фаст форwард у 1995, свега неколико година касније, и ту видимо да је СР Југославија, односно Србија, земља „иза нове Гвоздене завесе”, завесе санкција. А онда се појављује један нови бенд из Есекса, који анархично каже „не занимају нас санкције” и долазе у Београд, у земљу жељној спектакла, која жели да је неко воли и да буде „део света”. Тридесет година касније, ова веза и љубав између Србије и Тхе Продигy је једнако јака – како би рекла Сандра Буллоцк у филму „Брзина 1” – то су везе настале на стресним околностима. Пуне су адреналина и подсвесне верности, која иде до „заклетве”. Заклетве коју смо ми дали Тхе Продигyју и коју су они дали нама.
Стејџ се обојио у црвено док се месец дизао изнад Тесла Универсе бине. Заставе са обе стране су дале утисак да је у питању улазак у некакав средњовековни двор. А онда је публику поздравио Маxим, владар тог двора. „Воодоо пеопле” је затрештао, а Маxим, и сам из вуду породице на неки начин (родитељи са Јамајке), почео је своју „проповед”. Можда млади данас не иду у класичне цркве да слушају проповеди као некад, али нове цркве су управо овде – и свештеници попут Маxима проповедају на други начин. Њима се верује, они се воле.
Занимљиво је да је Британија земља у којој, док је један тренд доминантно владајући, увек постоји други, супротан, који расте као „Алиен” у грудима друштва, и онда спектакуларно „искочи” из њих, поставши доминантан. Док је током 90-их бритпоп царевао топ листама и срцима, „кована је завера” да се направи нови тренд. Без много речи, само са ритмом и музиком. Тхе Цхемицал Бротхерс, Фатбоy Слим, преко Баре и Мобy, и наравно, Тхе Продигy, направили су нову причу – не без речи, него са речима као мантрама, које се понављају. „Тхе Фат оф тхе Ланд” је изашао пре 28 година и неколико дана (време лети!), али је актуелан као и увек, јер је то један од од албума који су дефинисали музику, а они су као Доријан Греј – никада не старе. Неће ни „Неверминд” од Нирване ни „Дисинтегратион” од Тхе Цуре, ни „Wхат’с тхе Сторy, Морнинг Глорy” од Оасис никада остарити. Јер свет више никада није био исти као пре тих албума.
Бубњеви никада нису били превише популаран инструмент да „буде коловођа”: обично када звижућете неку мелодију, ту је мелодија вокала, мелодија баса, мелодија синтисајзера или мелодија гитаре. Код Тхе Продигy је у већини случајева, то мелодија бубњева. Њу звиждућете. Није било пуно таквих бендова – један од таквих револуционара је био Адам анд тхе Антс, раних 80-их, са два комплета бубњева. Несумњиво су Адама и његове Мраве слушали момци из Тхе Продигy када су одрастали. Гитаре и бубњеви се наглашавају синтисајзером у предивној буци која може бити једнако из Раја или Пакла, како је ко доживи. На овај начин су можда још само свирали легендарни Тхе КЛФ, који су почетком 90-их харали топ листама у свом краткотрајном и бизарном музичком животу, завршивши каријеру спаљивањем милион фунти – као перформансом. Где је Тхе КЛФ стао, Тхе Продигy је продужио. После њих, нови аутори као што је млади Мастер Пеаце сада користе Тхе Продигy као узоре за своју музику, мешајући их са Арцтиц Монкеyс да би направили нову, укусну мешавину. Тхе Продигy већ одавно живе кроз друге, младе музичаре. А то се не може платити ничим.
„Омен” са својим цимбалом диже масу на ноге. Хиљаде и даље пристижу на стејџ – као у трансу гледајући напред. Следи потресно извођење песме „Фирестартер”, где Маxим не пева, већ само стоји, као сенка. Камера се фокусира на њега, бимови шаљу исту слику. Непомични Маxим одаје пошту Кеитху Флинту, чији глас са матрице само повремено узвикује „Фирестартер!”. Није то било 16 минута тишине као јуче, било је то неколико минута буке, али имали смо кнедлу у грлу. Кеитх, измучена душа, и даље лебди око нас, и ми као да и даље разговарамо с њим и као да му стално узалуд говоримо: „Не иди, ми те волимо!”. Узалуд.
Маxим иначе има невероватно тежак задатак – сада уместо дијалога са Кеитхом, мора све деонице отпевати сам. Иде му одлично, и не покушава да засени успомену на „сабрата”, већ у свакој песми даје омаж Флинту. Наравно, ту је и можда најпознатија бас линија на свету. Песма која је доживела своју премијеру баш у Србији – „Бреатхе”. И даље је невероватно да је неко написао овакву песму. Када се једне ноћи појавила на Трећем каналу, нашем тадашњем прозору у свет, у јесен 1996. знали смо да више нећемо гледати на своје пријатеље исто као пре. Пријатељи су нам се поделили у оне који воле „Бреатхе”, и које смо поштовали, и оне који сматрају да су прљава вода, бубе и режећи вокали нешто што треба избегавати. Тхе Продигy су у новембру те године дефинисали „цоол” још једном. А ми смо знали да су они другари којима је ово „песма из Пакла” – једноставно застарели.
„Смацк Мy Битцх Уп” је шлаг на торту свега. Срећом, Маxим зна да је у земљи где политичка коректност нема никакву улогу, посебно не последњих осам месеци, и не покушава да мења речи, као што је некада од 2023. године певао „Цханге мy питцх уп”. И онда схватамо, гледајући лица свих присутних, читаву „плејаду” генерација од 16 до 66 година, да је Тхе Продигy успео у оном најосновнијем – окупио нас је око свог ритма као што су у прадавна времена пећински људи у трансу плесали око ватре. Тхе Продигy удара у стомак, једнако колико и у срце. Креирали су причу из првобитне заједнице – ми смо племе које сретно плеше око ватре, уједињује се у племенском доживљају.
Они су били наши свештеници – поново. Ми смо били они на које се спустила Сила. Здраво ткиво Србије је било ове вечери на Маину. То је тааако добар осећај. Непобедив.
