Tekst: Žikica Milošević
Foto: Vovka Čudinov, Sergej Golovin
Copyright: Exit Festival
Pun Mesec se pomaljao na horizontu kako je padala noć u petak, i savršeno se uklopio sa Tesla Universe binom, praveći kulise za ono što je tradicionalno najposećeniji koncert na svakom Exitu kada nastupa britanska „legenda koja ne stari” – The Prodigy.
Pedantniji analitičari su izbrojali da je ovo šesti put kako su naši gosti na Petrovaradinu, a utisak je da bi i 12. put sve bilo isto – prepuno, euforično, plesno, životinjsko iskonski.
Kažu da je Lepa Brena u Bugarkoj ikona „za vjeki vjekov”, budući da svi, kao da je juče bio, pamte koncert pre skoro 40 godina u Sofiji, kada je ona bila prva inostrana zvezda koja je posetila bratsku zemlju „iza Gvozdene zavese” u kojoj se priča skoro isti jezik, a koja je bila željna spektakla, da je neko voli i da bude „deo sveta”. Fast forward u 1995, svega nekoliko godina kasnije, i tu vidimo da je SR Jugoslavija, odnosno Srbija, zemlja „iza nove Gvozdene zavese”, zavese sankcija. A onda se pojavljuje jedan novi bend iz Eseksa, koji anarhično kaže „ne zanimaju nas sankcije” i dolaze u Beograd, u zemlju željnoj spektakla, koja želi da je neko voli i da bude „deo sveta”. Trideset godina kasnije, ova veza i ljubav između Srbije i The Prodigy je jednako jaka – kako bi rekla Sandra Bullock u filmu „Brzina 1” – to su veze nastale na stresnim okolnostima. Pune su adrenalina i podsvesne vernosti, koja ide do „zakletve”. Zakletve koju smo mi dali The Prodigyju i koju su oni dali nama.
Stejdž se obojio u crveno dok se mesec dizao iznad Tesla Universe bine. Zastave sa obe strane su dale utisak da je u pitanju ulazak u nekakav srednjovekovni dvor. A onda je publiku pozdravio Maxim, vladar tog dvora. „Voodoo people” je zatreštao, a Maxim, i sam iz vudu porodice na neki način (roditelji sa Jamajke), počeo je svoju „propoved”. Možda mladi danas ne idu u klasične crkve da slušaju propovedi kao nekad, ali nove crkve su upravo ovde – i sveštenici poput Maxima propovedaju na drugi način. Njima se veruje, oni se vole.
Zanimljivo je da je Britanija zemlja u kojoj, dok je jedan trend dominantno vladajući, uvek postoji drugi, suprotan, koji raste kao „Alien” u grudima društva, i onda spektakularno „iskoči” iz njih, postavši dominantan. Dok je tokom 90-ih britpop carevao top listama i srcima, „kovana je zavera” da se napravi novi trend. Bez mnogo reči, samo sa ritmom i muzikom. The Chemical Brothers, Fatboy Slim, preko Bare i Moby, i naravno, The Prodigy, napravili su novu priču – ne bez reči, nego sa rečima kao mantrama, koje se ponavljaju. „The Fat of the Land” je izašao pre 28 godina i nekoliko dana (vreme leti!), ali je aktuelan kao i uvek, jer je to jedan od od albuma koji su definisali muziku, a oni su kao Dorijan Grej – nikada ne stare. Neće ni „Nevermind” od Nirvane ni „Disintegration” od The Cure, ni „What’s the Story, Morning Glory” od Oasis nikada ostariti. Jer svet više nikada nije bio isti kao pre tih albuma.
Bubnjevi nikada nisu bili previše popularan instrument da „bude kolovođa”: obično kada zvižućete neku melodiju, tu je melodija vokala, melodija basa, melodija sintisajzera ili melodija gitare. Kod The Prodigy je u većini slučajeva, to melodija bubnjeva. Nju zviždućete. Nije bilo puno takvih bendova – jedan od takvih revolucionara je bio Adam and the Ants, ranih 80-ih, sa dva kompleta bubnjeva. Nesumnjivo su Adama i njegove Mrave slušali momci iz The Prodigy kada su odrastali. Gitare i bubnjevi se naglašavaju sintisajzerom u predivnoj buci koja može biti jednako iz Raja ili Pakla, kako je ko doživi. Na ovaj način su možda još samo svirali legendarni The KLF, koji su početkom 90-ih harali top listama u svom kratkotrajnom i bizarnom muzičkom životu, završivši karijeru spaljivanjem milion funti – kao performansom. Gde je The KLF stao, The Prodigy je produžio. Posle njih, novi autori kao što je mladi Master Peace sada koriste The Prodigy kao uzore za svoju muziku, mešajući ih sa Arctic Monkeys da bi napravili novu, ukusnu mešavinu. The Prodigy već odavno žive kroz druge, mlade muzičare. A to se ne može platiti ničim.
„Omen” sa svojim cimbalom diže masu na noge. Hiljade i dalje pristižu na stejdž – kao u transu gledajući napred. Sledi potresno izvođenje pesme „Firestarter”, gde Maxim ne peva, već samo stoji, kao senka. Kamera se fokusira na njega, bimovi šalju istu sliku. Nepomični Maxim odaje poštu Keithu Flintu, čiji glas sa matrice samo povremeno uzvikuje „Firestarter!”. Nije to bilo 16 minuta tišine kao juče, bilo je to nekoliko minuta buke, ali imali smo knedlu u grlu. Keith, izmučena duša, i dalje lebdi oko nas, i mi kao da i dalje razgovaramo s njim i kao da mu stalno uzalud govorimo: „Ne idi, mi te volimo!”. Uzalud.
Maxim inače ima neverovatno težak zadatak – sada umesto dijaloga sa Keithom, mora sve deonice otpevati sam. Ide mu odlično, i ne pokušava da zaseni uspomenu na „sabrata”, već u svakoj pesmi daje omaž Flintu. Naravno, tu je i možda najpoznatija bas linija na svetu. Pesma koja je doživela svoju premijeru baš u Srbiji – „Breathe”. I dalje je neverovatno da je neko napisao ovakvu pesmu. Kada se jedne noći pojavila na Trećem kanalu, našem tadašnjem prozoru u svet, u jesen 1996. znali smo da više nećemo gledati na svoje prijatelje isto kao pre. Prijatelji su nam se podelili u one koji vole „Breathe”, i koje smo poštovali, i one koji smatraju da su prljava voda, bube i režeći vokali nešto što treba izbegavati. The Prodigy su u novembru te godine definisali „cool” još jednom. A mi smo znali da su oni drugari kojima je ovo „pesma iz Pakla” – jednostavno zastareli.
„Smack My Bitch Up” je šlag na tortu svega. Srećom, Maxim zna da je u zemlji gde politička korektnost nema nikakvu ulogu, posebno ne poslednjih osam meseci, i ne pokušava da menja reči, kao što je nekada od 2023. godine pevao „Change my pitch up”. I onda shvatamo, gledajući lica svih prisutnih, čitavu „plejadu” generacija od 16 do 66 godina, da je The Prodigy uspeo u onom najosnovnijem – okupio nas je oko svog ritma kao što su u pradavna vremena pećinski ljudi u transu plesali oko vatre. The Prodigy udara u stomak, jednako koliko i u srce. Kreirali su priču iz prvobitne zajednice – mi smo pleme koje sretno pleše oko vatre, ujedinjuje se u plemenskom doživljaju.
Oni su bili naši sveštenici – ponovo. Mi smo bili oni na koje se spustila Sila. Zdravo tkivo Srbije je bilo ove večeri na Mainu. To je taaako dobar osećaj. Nepobediv.
