Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Живановић
ТРИПОЛИ: МЕДИТЕРАНСКИ ДУХ
Има Триполија и ван Либије. Рецимо овај у Либану, чје име исто значи: “три града” на грчком. Али, мало тога је остало грчкога овде: град је скоро скроз сунитски, што значи да од плаже нема севапа, иако је град на мору. Забрађене жене и љубазни трговци и неушминкани хаос. Мада, личи на јужну Италију или Шпанију , Поругал или Kипар. Само офуцаније.
У Триполи смо стигли грешком. Ех? Па Либан на мапи изгледа велики, али није баш много већи од Црне Горе. Ако за моменат задремаш, промашиш своју станицу. Ми смо раном зором кренули у Библос, али се испоставило да смо управо преспавали станицу Библос, а либански народни обичаји кажу “Ако путник не викне да жели напоље, онда се на станици не стаје”. Пробудио сам се пред Триполијем и нашао у чуду.
Но, нема везе! Алах је тако хтео, кажем ја, и урањамо у сунитски град на северу Либана, вибрантан и космополитски, медитерански и арапски у исто време.
Културни шок после доласка из Бејрута је велик: ако је Бејрут ушминкан и тренди, Триполи је дубоко оријенталан.
Ретки натписи на француском говоре да је овде арабизам у предности над мондијализмом. Мораш да научиш арапске бројке да причаш и да се цењкаш.
Град, парадоксално, личи на јужну Европу. Мој сапутник је Шпанац, и кажем му, на једном тргу: „Зар не мислиш да би уз један или два слоја фарбе Триполи могао да се убаци мирне душе у Андалузију, Сицилију или Калабрију?” Шпанац се смеје потврдно.
А опет, све је овде оријентално: сјајни слаткиши, хамами, џамије и медресе. Када су ме питали „Да ли је Либан опасна земља?”, мој одговор је био „Јесте! Слаткиши су такви да се очас угојиш! Опасан је по – фигуру!”.
На суку један дечак продаје лепиње са зачином званим затар. Опет сјајне лепиње са сусамом. Сви их пробирају голим рукама као када се извлачи награђена коверта из хрпе и враћају у приколицу оне који им се не свиђају. Нећемо бити малограђани па да се гадимо. Све ОK.
То не треба да вам смета. Дечак се смеје и пита, „Одакле сте?” „Из Србије!” „Welcome! Bienvenue!”, испаљује он рафално.
Све што фали од организације, Арапи надокнађују љубазношћу и срцем. Освежавајуће да неко мисли да си драгоцен у његовој земљи, а не уљез, као у некима.
Нажалост, Триполи је град са највећом неједнакошћу и највише сиротиње, али и најекстравагантнијим политичарима који су се обогатили проневерама народних новаца.
Триполи има крсташку тврђаву Рејмона де Сен-Жила (Château Saint-Gilles), авантуристе из 12. века, из Тулузе. Сер Жиле – зачикава ме моја сапутница Јована.
(Налазим да је занимљиво што ћу на крају посете имати фотографије цркава, крсташких тврђава и сличних ствари из земље која се код нас доживљава доминантно муслиманском.)
Пуна је војника: „Lebanese Army – no Photo!”, упозорава официр на улазу. Можеш да купиш улазницу, али не смеш да упериш фотоапарат у либанског војника, јер онда он у тебе упери нешто много горе.
Са тврђаве, која се реновира, пуца сјајан поглед на град. И на море. Ма идемо на море, купање.
Тврђава ће бити на нивоу Алкасабе у Малаги, рецимо, када се реновира. На њу и личи, као и цео град. Са мало мира, и мало „шминке”, биће ово опет место на коме ће се људи задржавати више од једног дана. Иншалла.
Газимо по јаркоцрвеној земљи које су нам пуни ђонови приликом силаска у Медину.
БИБЛОС: СТАРИЈЕ ОД НАЈСТАРИЈЕГ
Библос је град по коме су Грци назвали своје књиге. Па је онда цео свет по грчкој „књизи” назвао „Књигу”. Ону над свим књигама, Библију. Библос је ову част, да му се име налази у свакој библиотеци тиме што је овде настало прво писмо на свету, барем први алфабет, ако ништа друго.
На књижевном арапском се зове Џубаил, али на либанском арапском је Жбеил. Зато што Либанци не воле самогласнике, а ни слова А и Џ.
Град је по једној тешко проверивој причи основао грчки бог Кронос лично, да буде први првцијати град у целој Феникији, а без обзира на митологију, стоји ово: Библос је, заједно са Дамаском и Алепом из Сирије, претендент на ласкаву титулу најстаријег града на свету.
У граду у коме доминирају Маронити, осећа се дух опуштености: мале радње које изгледају некако европски, па затим историјска четврт коју чини једна шармантна уличица са радњицама у којима се, када се „одмандаље” дрвена врата, продају свакојаки сувенири и пију свакојаке кафе и чајеви. Све је тако мало и ушушкано, између планина, мора, палми.
На једном углу реклама за књижару „Џихад”. Џихад? ОК, „џихад” не мора бити оружана борба против неверника, може бити било који од облика борбе, а понајвише унутрашња борба у човеку. Мада, изгледа егзотично, на оном путоказу написано на француском.
Желим да видим две ствари: Крсташку тврђаву, насталу на месту римске, и плаже, пешчане и чаробно жутоокер боје.
Тврђава је настала у 12. веку када је цео овај крај био у рукама Витезова Христових, али је Саладин успео да је размонтира после освајања – није му се допала. Но, крсташи су били упорни, те су је опет освојили и саградили. Држали су је Ђеновљани из породице Ембријако.
Губљење међу зидинама утврде са погледом на море и одсјаје сунца на његовој површини, чаробно је. У тврђави има пуно информација о томе како је изгледао први алфабет, феничански (можда и није први? Кажу у Сирији да имају старији, видећемо!).
Феничански, етрурски, грчки и римски алфабети се буквално «преливају» један у другог, слова су као у огледалу, позајмљивали су једни од других и на крају – ето нас оваквих какви смо.
И римски театар је ту, мален, сведоџба о времену када је позориште била цењено, пре но што су крај преплавили разни једнобошци.
Недалеко, дуж риве, налази се улица названа по извесном Пепеу Абеду, „Пирату из Библоса”, човеку који је био Мексиканац либанског порекла и овде држао сјајан монденски ресторанчић „Pépé Fishing Club”. Пепе је био вешт да направи журку и у клуб су долазили и сате губили Брижит Бардо, Френк Синатра и Марлон Брандо, и остали лепи џет-сет људи. А онда је 1975. све отишло у неповрат.
Пепе је отишао, да би се поново окушао у угоститељству на истом месту, после рата. Али, како водичи кажу, “лепи људи никада нису били познати по свом памћењу, ни лојалности”, па се послератни Библос, а ни Пепеов кафе нису опоравили тако брзо.
Пепе се трудио до смрти, а његов син је после тога од ресторана направио готово меморијални центар, у коме је подједнако уживање и у атмосфери и у специјалитетима. На жалост, у јесен има обичај да не ради.
Али, јахте су поново у Библосу у луци и град поново живи. Добио је титулу најбољег блискоисточног града за туризам после Тел Авива и Дубаија. Није лоше.
Али, до грађанског рата из 1975. било је све другачије. А сада, тада непостојећи Дубаи је сад атрактивнији. Е такав је некад био Либан: место на које мораш да одеш ако имаш пара и да показујеш фотке друштву. Окреће се коло среће. Због верских разлога, многи људи долазе овде на одмор, јер у хришћанском месту можеш бити у купаћем костиму и да нико не буљи у тебе.
Плаже су омиљено место хришћанских излетника из Бејрута, што због већ поменутих верских разлога, а и због тога што је то једна од најлепших плажа коју сам видео, са погледом на замак, планине, Бејрут у даљини, сунце које вам залази право у очи, палме и ресторанчиће иза леђа.
На једном од њих је бразилска застава. Знам и зашто: 8 милиона либанских хришћана живи у Бразилу, и сада се, са својим богатством, враћају и улажу, на ужас муслимана, у веома “скаредне и световне ствари”: плаже, ресторане, небодере, теретане.
Изнад, живописне цркве из средњег века су пуне. Око њих је школа са црнпурастим хришћанчићима у црно-белим униформама.
Вече пада на луку. Савршен дан. Библос је најчаробније место у Либану. Вратићу се, али овај пут, на право летовање. Као Брандо и Бардоова. И Синатра.
