Текст и фотографије: Александар Игњатовић
Текст и фотографије: Александар Игњатовић
Био је шабат у Хаифи једног мајског дана. Дакле, субота, а то је у Јевреја нерадан дан. Шабат генерално значи да све замире, од градског саобраћаја, до међуградског саобраћаја, осим ако сте секуларни.
У Хаифи, срећом, градски саобраћај ради, што је веома редак случај – то је један од реткох градова Израела где ће вам градски аутобус доћи да вас одвезе до плаже, рецимо. Али, није било још право време за плажу, него смо ми одлучили да направимо излет до оближњег града – Акре.
Срећом, Арапи раде, били хришћани или муслимани. Хришћанима је недеља нерадни дан, а муслиманима петак, тако да је субота и једнима и другима сасвим ОК да буду, рецимо… таксисти. А нама треба један линијски комби до Хаифе, и водичи по интернету нам говоре да је право место баш у центру. Налазимо га и са локалним арапским шофером договарамо туру „тамо и назад“.
Тај исти таксиста ће нам на крају наплатити више јер „не може да нађе адресу“, и примењујући муфљузлуке сличне томе. На крају нас је и засмејао од муке: рекао је „Па та адреса чак није ни у Хаифи!“. Шта ћеш, оријентална посла, мораш се навићи.
Излет у Акру (пазите на енглески: Acre (Ејкр) није исто што и престоница Гане – Accra (Акра)) је прилика да се осети дух старих времена, који у Хаифи мало недостаје. Наполеон је приликом освајања Хаифе (хтео је све да освоји, ваљда), срушио целу стару хаифску тврђаву.
Срећом, у Акри му то није успело. Заправо, сад се каже да је Акра (Акко на хебрејском, Акка на арапском) поред Хаифе, али у време крсташа би сигурно рекли да је малецка Хаифа поред моћног града Свети Јован од Акре (Saint-Jean d’Acre).
Град је у свему заслужио своју репутацију туристичког центра: мали је, сладак, има пуно старе архитектуре, живот је спор.
Има лепе плаже, старе цркве, џамије, рибље пијаце, сукове.
На плажама се муслиманке купају са све хаљинама и марамама.
Требали смо понети купаће. Авај!
Ово је један од најдуже насељених градова света, заједно са Дамаском и Алепом, који су, додуше, у близини.
Иако ће вам изгледати да је град углавном муслимански, са нешто мало хришћана и по којим Јеврејем, заправо је 75 процената грађана јеврејске националности.
Остали су Арапи.
Град је своје сјајне моменте доживео под арапском и крсташком влашћу. У време Првог крсташкога рата 1104. године га је освојио Болдвин од Јерусалима.
Године 1130. је имао 30.000 житеља, а 1170. је био највећа лука на Леванту и зарађивао је годишње више него цела Краљевина Енглеска!
Хоспиталци, односно Витезови Светог Јована, имали су овде своју базу, да би пред муслиманима отишли на Родос. Касније су на Малти постали познати под именом Малтешки витезови.
Али, почели су у Јерусалиму и Акри, наравно. Град је пао 1291. године и постао мање значајан у исламу.
Наполеон је неуспешно покушао да га освоји 1799. направио је опсаду од читава два месеца, да би на крају одустао.
Турцима су наравно, помогли – ко би други него Британци. Сви против Наполеона.
Интересантна и злогласна личност из Акре је, на жалост, нашег порекла. Ахмет Џезар Паша је био локални османски владар Акре. Био је Србин, хришћанин из Херцеговине, по свему судећи, и већ као млад се исказао у непочинствима, пошто је успео неког да убије у родном крају.
Побегао је у Цариград у страху од освете и продао самог себе на пијаци робља. Купио га је један Египћанин и исламизирао. И то како га је исламизирао! Новопечени Ахмет је постао Џезар Паша, добио је надимак „Касапин“ (Ал-Џазар) по убијању противника и цивила хришћана (њих је нарочито мрзео) и Јевреја.
Кажу да је док је јахао, за собом вукао покретна вешала, за случај да га неко попреко погледа, да има како да га педагошки казни.
Наравно, градио је велелепне објекте, и на тргу који се зове по њему налази се једна моћна и лепа џамија, најлепша у граду. За њу су коришћени римски стубови донесени из Цезареје и Тира у Либану.
Бројне су хришћанске црквице разних деноминација, зидине градића су прекрасне, на сваком кораку ћете видети децу која играју фудбал или питоме мачке.
Лука је сликовита, а Хан Ал-Умдан нам даје драгоцени пример отоманске архитектуре. Све је као са разгледница.
Постоји и тврђава, као и крсташки град испод зидина града.
У сумрак, популарно је сести у чамац и јурцати поред градских зидина. Добро, не морате јурцати, постоје брзи и спори бродови, али ко ће убедити сапутнике да треба уживати у вожњи и фотографисати Стари град?
При тој брзини не смете пуно млатити апаратом или телефоном, да не бисте остали без њега, али и то је доживљај за себе! Искрено, било је мало језиво. Али, хајде, адреналин, куд сви Турци, ту и мали Муја, и тако се и тај адреналин осетио, и слава Алаху, завршио.
Стара архитектура града подсећа на Аруад у Сирији или северну Африку, чак и Сенегал, на пример. Врло добро знате да нисте ни близу куће, срце је спокојно у тој егзотици.
Када падне мрак, муслиманке излазе у шетњу са марамама, јаким слојем белог пудера, снажно исцртаним очима и јаркоцрвеним уснама.
Месец над Акром, продавци рибе и звук мујезина вам кажу да сте на Оријенту.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
