Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
Bio je šabat u Haifi jednog majskog dana. Dakle, subota, a to je u Jevreja neradan dan. Šabat generalno znači da sve zamire, od gradskog saobraćaja, do međugradskog saobraćaja, osim ako ste sekularni.
U Haifi, srećom, gradski saobraćaj radi, što je veoma redak slučaj – to je jedan od retkoh gradova Izraela gde će vam gradski autobus doći da vas odveze do plaže, recimo. Ali, nije bilo još pravo vreme za plažu, nego smo mi odlučili da napravimo izlet do obližnjeg grada – Akre.
Srećom, Arapi rade, bili hrišćani ili muslimani. Hrišćanima je nedelja neradni dan, a muslimanima petak, tako da je subota i jednima i drugima sasvim OK da budu, recimo… taksisti. A nama treba jedan linijski kombi do Haife, i vodiči po internetu nam govore da je pravo mesto baš u centru. Nalazimo ga i sa lokalnim arapskim šoferom dogovaramo turu „tamo i nazad“.
Taj isti taksista će nam na kraju naplatiti više jer „ne može da nađe adresu“, i primenjujući mufljuzluke slične tome. Na kraju nas je i zasmejao od muke: rekao je „Pa ta adresa čak nije ni u Haifi!“. Šta ćeš, orijentalna posla, moraš se navići.
Izlet u Akru (pazite na engleski: Acre (Ejkr) nije isto što i prestonica Gane – Accra (Akra)) je prilika da se oseti duh starih vremena, koji u Haifi malo nedostaje. Napoleon je prilikom osvajanja Haife (hteo je sve da osvoji, valjda), srušio celu staru haifsku tvrđavu.
Srećom, u Akri mu to nije uspelo. Zapravo, sad se kaže da je Akra (Akko na hebrejskom, Akka na arapskom) pored Haife, ali u vreme krstaša bi sigurno rekli da je malecka Haifa pored moćnog grada Sveti Jovan od Akre (Saint-Jean d’Acre).
Grad je u svemu zaslužio svoju reputaciju turističkog centra: mali je, sladak, ima puno stare arhitekture, život je spor.
Ima lepe plaže, stare crkve, džamije, riblje pijace, sukove.
Na plažama se muslimanke kupaju sa sve haljinama i maramama.
Trebali smo poneti kupaće. Avaj!
Ovo je jedan od najduže naseljenih gradova sveta, zajedno sa Damaskom i Alepom, koji su, doduše, u blizini.
Iako će vam izgledati da je grad uglavnom muslimanski, sa nešto malo hrišćana i po kojim Jevrejem, zapravo je 75 procenata građana jevrejske nacionalnosti.
Ostali su Arapi.
Grad je svoje sjajne momente doživeo pod arapskom i krstaškom vlašću. U vreme Prvog krstaškoga rata 1104. godine ga je osvojio Boldvin od Jerusalima.
Godine 1130. je imao 30.000 žitelja, a 1170. je bio najveća luka na Levantu i zarađivao je godišnje više nego cela Kraljevina Engleska!
Hospitalci, odnosno Vitezovi Svetog Jovana, imali su ovde svoju bazu, da bi pred muslimanima otišli na Rodos. Kasnije su na Malti postali poznati pod imenom Malteški vitezovi.
Ali, počeli su u Jerusalimu i Akri, naravno. Grad je pao 1291. godine i postao manje značajan u islamu.
Napoleon je neuspešno pokušao da ga osvoji 1799. napravio je opsadu od čitava dva meseca, da bi na kraju odustao.
Turcima su naravno, pomogli – ko bi drugi nego Britanci. Svi protiv Napoleona.
Interesantna i zloglasna ličnost iz Akre je, na žalost, našeg porekla. Ahmet Džezar Paša je bio lokalni osmanski vladar Akre. Bio je Srbin, hrišćanin iz Hercegovine, po svemu sudeći, i već kao mlad se iskazao u nepočinstvima, pošto je uspeo nekog da ubije u rodnom kraju.
Pobegao je u Carigrad u strahu od osvete i prodao samog sebe na pijaci roblja. Kupio ga je jedan Egipćanin i islamizirao. I to kako ga je islamizirao! Novopečeni Ahmet je postao Džezar Paša, dobio je nadimak „Kasapin“ (Al-Džazar) po ubijanju protivnika i civila hrišćana (njih je naročito mrzeo) i Jevreja.
Kažu da je dok je jahao, za sobom vukao pokretna vešala, za slučaj da ga neko popreko pogleda, da ima kako da ga pedagoški kazni.
Naravno, gradio je velelepne objekte, i na trgu koji se zove po njemu nalazi se jedna moćna i lepa džamija, najlepša u gradu. Za nju su korišćeni rimski stubovi doneseni iz Cezareje i Tira u Libanu.
Brojne su hrišćanske crkvice raznih denominacija, zidine gradića su prekrasne, na svakom koraku ćete videti decu koja igraju fudbal ili pitome mačke.
Luka je slikovita, a Han Al-Umdan nam daje dragoceni primer otomanske arhitekture. Sve je kao sa razglednica.
Postoji i tvrđava, kao i krstaški grad ispod zidina grada.
U sumrak, popularno je sesti u čamac i jurcati pored gradskih zidina. Dobro, ne morate jurcati, postoje brzi i spori brodovi, ali ko će ubediti saputnike da treba uživati u vožnji i fotografisati Stari grad?
Pri toj brzini ne smete puno mlatiti aparatom ili telefonom, da ne biste ostali bez njega, ali i to je doživljaj za sebe! Iskreno, bilo je malo jezivo. Ali, hajde, adrenalin, kud svi Turci, tu i mali Muja, i tako se i taj adrenalin osetio, i slava Alahu, završio.
Stara arhitektura grada podseća na Aruad u Siriji ili severnu Afriku, čak i Senegal, na primer. Vrlo dobro znate da niste ni blizu kuće, srce je spokojno u toj egzotici.
Kada padne mrak, muslimanke izlaze u šetnju sa maramama, jakim slojem belog pudera, snažno iscrtanim očima i jarkocrvenim usnama.
Mesec nad Akrom, prodavci ribe i zvuk mujezina vam kažu da ste na Orijentu.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
