Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Јована Живановић
Алавити или алевити су најлибералнија грана ислама, и иако потпадају формално под шиите, потпуно личе на Европљане.
Немају неко посебну потребу да граде џамије, налазе се негде између екстремног шиитизма и засебне религије. Жене им се ретко покривају. Нису ни нешто фанатични за молитве. Сматра се да чине око 11% становништва Сирије – што представља око 2,1 милиона људи.
Њихова регија, приморске Сирије, позната и као Алавистан, вазда је имала тенденције да се отцепи, али је некако издржала Федерацију Сирије, а онда су Асадови постали власт и «господари Сирије», целе.
Па су они добили и повлашћени положај у односу на друге и то им се омилило. Наравно, објаснили су то «цивилизаторским моментом» јер су они «најнапреднији» и прозор у свет ове земље. Обишли смо Алавистан, најопуштенији део Сирије и брчнули се и на плажама.
ТАРТУС
Сирија је све, само не униформна земља. Средоземље и приморје Сирије личе на било коју земљу Медитерана, са стамбеним зградама, широким улицама, дрворедима палми, сређеним саобраћајем, травњацима, fashion-продавницама, кејевима, црквама које, када бисте негде видели, мислили бисте да сте у Бразилу или Мексику.
Врло једноставно, доминантна вера у Тартусу, једној од најсликовитијих лука Сирије, је алавитска. Распрострањена и у Турској, даје један прилично либералан поглед на свет, а када се дода и позамашан број хришћана у луци, добија се град не баш превише спојив са, рецимо, Палмиром.
Име је добио по острву Аруад, које је преко пута, дакле, опет она прича да је „Петроварадин старији и важнији од Новог Сада“, али тако је. Име је било Антарадос, Анти-Арадос, „преко пута Арадоса“, односно, Аруада како данас воле да га зову Арапи.
Био је феничанска лука, па римска лука, па су га освојили Арапи, али је најупечатњивије трагове на њему оставио крсташки период. Франци су га освојили 1099, а Рејмон де Сен-Жил га је освојио поново 1102. након омањег губитка контроле. И тада је град имао већ франачко име – Тортоза. Лепо, као негде у јужној Француској. Као Тулуза, рецимо.
А ево и Дена Брауна у причи. Шалим се, али ту су Темплари. Године 1152. Тортоза је предата Витезовима темпларима, који су је користили као војни штаб. Укључили су се у неке велике грађевинске пројекте, изградивши замак око 1165. са великом капелом и разрађеном кулом, окруженом дебелим двоструким концентричним зидинама.
Е управо је та крсташка, темпларска тврђава доминантна, и из ње су се евакуисали последњи витезови са Блиског Истока када су их муслиманске снаге вратиле на Kипар, и даље. Отишли су прво на Аруад, да напоменемо.
У тврђави, што је посебно занимљиво, живе људи, који су тако прилагодили околиш својим потребама да је то невероватно: не зна се где почиње стамбени простор, а где се завршавају одбрамбене зидине.
Није први пут да се у оквиру неког споменика људи најнормалније понашају као легитимни станари.
Године 1123. крсташи су изградили полуутврђену катедралу Госпе од Тортозе преко остатака византијске цркве која је била популарна међу ходочасницима. То је тад био бинго – аутоматски имаш бренд да ти ходочасници наставе долазити.
Kатедрала Госпе од Тортозе као да је пребачена из Француске телепортом. Готичка структура сада је музеј, и то добар.
Тартус је занимљив бар још из два разлога: овде је и један део руске флоте, а и град је почео да гради ризорте на обали налик на оне у Тунису и Египту.
Гледам у један док пијем пиво Алмаза („Дијамант“) на плажи. Зове се Порто Тартус. Лепо.
С обзиром на количину знаменитости у окружењу у топло море, неће бити тешко напунити ове хотеле ни на 14 дана.
У сваком случају, Сиријци откривају да се може живети и те како и од морског туризма, и можда се историја драматично промени ускоро и освану и неки аранжмани и у нашим агенцијама.
Тешко је комуницирати с локалцима јер и када кажеш “Море?” на арапском, и даље кажу, не, не, и одлазе. Некако налазимо пут, гледајући како улице иду врло благо низбрдо.
На плажи, авај, већина је стеновита, осим оног места где су направили Порто Тортозу. Газимо по камену, а Сиријци су поставили столове, столице и сунцобране. Храну и пиће донеси сам и гледај у море. Купати се не можеш.
АРУАД
А онда –преко пута Тартуса је једино сиријско острво, Аруад. Мало острво, велики дух. Са копна, из Тартуса, делује као нека мирна тачка у мору, али кад приђеш ближе, схватиш да је то каменит сведок свих империја које су ту прошле и све су, редом, оставиле по који траг и по који ожиљак.
Тврђава на обали, масивна, као да је изграђена не да би чувала људе, већ успомене. Ту су били Канаанци, Феничани, Грци, Римљани, Крсташи – сваки народ који је веровао да може владати морем, бар док не стигне следећи који мисли исто.
А сада мало реалности: Аруад би, уз пар слојева фарбе, радну акцију чишћења и мало воље локалаца да направе острво атрактивним и за више од једног дана излета, могао постати уникатни „кросовер“ неког грчког острва и арапског поимања мира. Превише је немара према смећу. Ево примера.
У бродићу који саобраћа до Аруада, једна девојчица је појела чипс и даје мами кесицу да је спакује. Мама педагошки објашњава да се кеса баца у море, што и чини пред девојчицом. Забрађена је у потпуно црну гардеробу, насмејана.
Што се тиче туризма.. На жалост или на срећу, локалци се понашају као да им је њихов мир најбитинији и Аруад је некако удаљено нетакнут, и тиме и узбуљив на посебан начин.
Не само због још једне, савршено обновљене, крсташке тврђаве, и не само због рибљих ресторана и феничанских зидина и стотина чамчића који се беласају на намрешканој води.
Град је густо набијен кућама у медитеранском хаосу, као да су их зидари слагали по инспирацији, не по плану. Тесне уличице, мирис рибе, дизела и соли, као да је море једина слобода која им је остала. На малом тргу, неколико кафана – једна има зидове украшене старим фотографијама. Нико од њих више није ту, али њихови погледи јесу. Оријент утиче на мене да пуно мислим велике мисли, то је добро.
Свуда су рибљи ресторани и висе халал-кобасице. Једна табла каже «Хигијена је исто што и обожавање Алаха/верски обред» у преводу. Педагошки покушај да се становници убеде да бацају мање смећа. Али, авај!
Ми се смејемо јер нам падају разне смешне и перверзне асоцијације због архитектуре тврђаве.
Франци су тек 1302. године напустили Блиски Исток, и то баш одавде. Тврђава је савршено рестаурирана.
Зграде које су најупечатљивије са оног дела острва које гледа на пучину, а не на Тартус, личе на… не знам, Сенегал. Лепо и руинирано, магично у залазак сунца.
Стотине рибарских чамаца, и на њима сиријске заставе са све ликом председника, којег обожавају Алавити. Улазимо на брод. Сунце има боју… сна. Детињства. Не знам.
Аруад није само острво – он је подсетник да море не брише све, како често волимо да мислимо, већ памти, само на свој начин. У том памћењу, камен и со су једнаки хроничари као и људи.
ЛАТАКИЈА
Оближња Латакија је већ готово Европа. И тај осећај је истовремено и пријатан и не: осећате се као код куће, али – зар је могуће отићи тако далеко и бити на истом?
Ипак, мени је најзанимљивије да је једна арапска земља изнедрила нешто што је потпуно супротно предубеђењу које влада о њој, и самим тим ми је европеизирана и медитеранска Латакија изузетно занимљива.
На арапском, Ал-Ладикијја, у античко време била је позната као Лаодицеја или Лаодикеја, те отуд име. Током римске власти, Марко Антоније је дао граду аутономију, а у 2. веку је Лаодикеја била чак и престоница римске провинције Сирије.
Одсели смо у Хотелу Сафуан, на Корнишу, који је препун палми.
Градом, осим огромне луке, доминира и Катедрала Светог Срца Исусовог, католичка црква налик на било коју из јужне Европе, нарочито Француске. Започета је 1829. на месту Фрањевачког манастира, завршили су је тек Французи, 1933. Неороманика савршено пристаје овом делу света.
Улице и бутици показују савршено европски изглед града.
Пролазимо поред гркокатоличке и православне цркве. Свуда је Башар ел-Асад, у срцима (дословно, на паноима у облику срца).
И његов отац, Хафез.
И да: овде можете срести мушкарце који се држе за руке из другарских побуда, а не неких других. Овде је то обичај.
Има натписа на руском. Супермаркети, а не мале продавничице. Лука. Чујем да имају и проститутке. Домаћин хостела који воли Србију и Тинтина показује ми арапску културу, објашњава ми настанак арапских бројки, показује епизоду Тинтина где је он у Србији.
Расправљамо о политици, о Израелу и Палестини и Голану. Покушавам да будем уравнотежен. И он. Kо зна шта је било са овим проевропским градом и човеком.
Одлазимо у луку – тамо је споменик – ибрику! За прављење чаја. Ми га од милоште називамо „Ибрица Јусић“.
На главном булевару све се жути од таксија.
Свуда су мушки физерски салони, што делује контраинтуитивно – зар код нас нема више женских? Зар жене не брину више о коси? Не, исто брину, али је коса често женама покривена, а мушкарци су јако поносни на своје фризуре. Већина их се шиша а ла Кристијано Роналдо. Не замерам им.
Али, за жене има посебна пикантерија – а то су мараме – нај-фешн одевни предмет, и билборди су пуни реклама за мараме и ешарпе.
Додуше, овде се мараме и најмање носе, а много чешће су узане фармерице, али град је шарениш свих могућих вера и стилова.
Хватамо такси – јефтини су. Одлазимо да видимо један од ретких римских споменика – Бахов храм или Тетрапортик, јер су од њега остала само 4 стубића.
Тетрапортик је некада био на почетку улице, а сад је окружен некаквим паркићем. Заправо, он је означавао полетак главне улице. Потиче из 2. века нове ере.
Ноћ пада на Латакију. Можда једног дана овде буду долазили туристи као у Марсељ или Барселону. Није тешко замислити тај сценариј.
УГАРИТ
Знамо да се Библос дичи тиме да им је алфабет најстарији на свету, али Сиријци би благозволели да се не слажу са овим стејтментом, и имају свој – а то је да је најстарији алфабет из – Угарита!
Место које је на први поглед само прашњаво брдо поред Латакије, али кад направиш први корак по његовом тлу, осетиш да газиш по самом почетку онога што зовемо „писана историја“. Ту је пронађено прво писмо на свету које личи на абецеду – клинасти знаци, уредно утиснути у глину, који су пре више од три хиљаде година представљали прве покушаје човека да ухвати мисао и зароби је у облику. Пре Угарита, човек је говорио; после Угарита, човек је почео да записује. И то не у сликама и клиновима.
Улазимо у такси да одемо до овог старог града који више није на обали а који су уништили фамозни и мистични „Народи с мора“, за које знамо да су волели деструкцију, али не знамо ни ко су, ни одакле су, ни где су нестали. Само да је после њих човечанство 500 година отишло уназад.
Археолошки остаци делују скромно: зидови који једва вире из земље, неколико степеништа што воде никуда, сенке некадашњих палата. Али кад зажмуриш, можеш чути звуке древног трга — певаче који рецитују химне Балу, трговце што мере маслиново уље и бакар, писаре који пажљиво утискују знаке у влажну глину. Овде је рођена реч која остаје, реч која се не губи на ветру.
Угаритски алфабет је први увео 30 знакова за 30 гласова (не знам како то некоме није пало на памет и пре, делује најлогичније, али ко сам ја да судим). Град је на врхунцу био између 2000. и 1800. године пре нове ере, трговао је са Кипром и Месопотамијом. Грађене су толике палате какве нису постојале, кажу, у целој Западној Азији.
Нагумао је толико пара да су се из тог богатства изродили докони и паметни људи који су смислили алфабет. Не хијероглифи, не клинасто писмо. Него апсолутна новотарија.
Из Акропоља и Престоне сале гледам ка мору, 100м далеком. Море се повукло у задњих 3000 година. Неки Западњаци копкају по налазишту. Хвата ме поетски замах и инспирација да мислим о пролазности.
Угарит је, кажу, нестао нагло, у пламену и тишини, као све велике цивилизације које су мислиле да су вечне. Али кад стојиш усред тог праха, схватиш да је вечност можда управо у оном што је остало — у знаку, у мисли, у запису. Шта је човек? Жеља да буде запамћен! И да је можда сва људска историја само дуги одјек угаритских таблица, први шапат човека који је хтео да буде запамћен. Масовно сећање је кренуло одавде.
ШААТИ АЛ-АЗРАК
Али, доста је мисли – сунчан је дан, почетак новембра, дивно време за купање. Нарочито када је у комшилуку Шаати ал-Азрак, или у преводу Плава Плажа, омиљено летовалиште Сиријаца. Узимамо такси и ето нас на почетку градића. Ризорта.
Ево и ланаца хотела – Radisson, Côte d’Azur. Најбољи делови плаже су приватни, у њиховом влаништву. Нема везе, наћи ћемо бесплатне.
Пролазимо поред класичних продавница за свако летовалиште – џиџа-биџе, плажни аксесоар, шаурма.
Овде куће имају богати Сиријци. Има и апартмана за изнајмљивање.
Све препознатљиво, али нисмо очекивали то баш у Сирији. Но, много је новца овде ушло из нафтом богатих земаља Персијског залива.
Сиријци имају намеру да од алавистанске обале направе нешто налик на Египат, Турску, Тунис… Држимо им фиге.
Засад, жена у бикинију, као Јована, на пример, за њих је толика атракција да је… помало непријатно.
Али, задржаћемо се на беневолентном приступу – заправо је смешно. И непријатно.
Седео сам на плажи поред шарених бродића, гледајући море које је у исто време и бескрај и крај. Са једне стране рушевине Угарита — почетак цивилизације; са друге, плажа која као да је крај једне епохе. Куда ће Сирија даље после ове јесени 2010? Видећемо.
Захваљујемо на реализацији овог путовања Амбасади и Министарству туризма Сиријске Арапске Републике
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
