Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
Alaviti ili aleviti su najliberalnija grana islama, i iako potpadaju formalno pod šiite, potpuno liče na Evropljane.
Nemaju neko posebnu potrebu da grade džamije, nalaze se negde između ekstremnog šiitizma i zasebne religije. Žene im se retko pokrivaju. Nisu ni nešto fanatični za molitve. Smatra se da čine oko 11% stanovništva Sirije – što predstavlja oko 2,1 miliona ljudi.
Njihova regija, primorske Sirije, poznata i kao Alavistan, vazda je imala tendencije da se otcepi, ali je nekako izdržala Federaciju Sirije, a onda su Asadovi postali vlast i «gospodari Sirije», cele.
Pa su oni dobili i povlašćeni položaj u odnosu na druge i to im se omililo. Naravno, objasnili su to «civilizatorskim momentom» jer su oni «najnapredniji» i prozor u svet ove zemlje. Obišli smo Alavistan, najopušteniji deo Sirije i brčnuli se i na plažama.
TARTUS
Sirija je sve, samo ne uniformna zemlja. Sredozemlje i primorje Sirije liče na bilo koju zemlju Mediterana, sa stambenim zgradama, širokim ulicama, drvoredima palmi, sređenim saobraćajem, travnjacima, fashion-prodavnicama, kejevima, crkvama koje, kada biste negde videli, mislili biste da ste u Brazilu ili Meksiku.
Vrlo jednostavno, dominantna vera u Tartusu, jednoj od najslikovitijih luka Sirije, je alavitska. Rasprostranjena i u Turskoj, daje jedan prilično liberalan pogled na svet, a kada se doda i pozamašan broj hrišćana u luci, dobija se grad ne baš previše spojiv sa, recimo, Palmirom.
Ime je dobio po ostrvu Aruad, koje je preko puta, dakle, opet ona priča da je „Petrovaradin stariji i važniji od Novog Sada“, ali tako je. Ime je bilo Antarados, Anti-Arados, „preko puta Aradosa“, odnosno, Aruada kako danas vole da ga zovu Arapi.
Bio je feničanska luka, pa rimska luka, pa su ga osvojili Arapi, ali je najupečatnjivije tragove na njemu ostavio krstaški period. Franci su ga osvojili 1099, a Rejmon de Sen-Žil ga je osvojio ponovo 1102. nakon omanjeg gubitka kontrole. I tada je grad imao već franačko ime – Tortoza. Lepo, kao negde u južnoj Francuskoj. Kao Tuluza, recimo.
A evo i Dena Brauna u priči. Šalim se, ali tu su Templari. Godine 1152. Tortoza je predata Vitezovima templarima, koji su je koristili kao vojni štab. Uključili su se u neke velike građevinske projekte, izgradivši zamak oko 1165. sa velikom kapelom i razrađenom kulom, okruženom debelim dvostrukim koncentričnim zidinama.
E upravo je ta krstaška, templarska tvrđava dominantna, i iz nje su se evakuisali poslednji vitezovi sa Bliskog Istoka kada su ih muslimanske snage vratile na Kipar, i dalje. Otišli su prvo na Aruad, da napomenemo.
U tvrđavi, što je posebno zanimljivo, žive ljudi, koji su tako prilagodili okoliš svojim potrebama da je to neverovatno: ne zna se gde počinje stambeni prostor, a gde se završavaju odbrambene zidine.
Nije prvi put da se u okviru nekog spomenika ljudi najnormalnije ponašaju kao legitimni stanari.
Godine 1123. krstaši su izgradili poluutvrđenu katedralu Gospe od Tortoze preko ostataka vizantijske crkve koja je bila popularna među hodočasnicima. To je tad bio bingo – automatski imaš brend da ti hodočasnici nastave dolaziti.
Katedrala Gospe od Tortoze kao da je prebačena iz Francuske teleportom. Gotička struktura sada je muzej, i to dobar.
Tartus je zanimljiv bar još iz dva razloga: ovde je i jedan deo ruske flote, a i grad je počeo da gradi rizorte na obali nalik na one u Tunisu i Egiptu.
Gledam u jedan dok pijem pivo Almaza („Dijamant“) na plaži. Zove se Porto Tartus. Lepo.
S obzirom na količinu znamenitosti u okruženju u toplo more, neće biti teško napuniti ove hotele ni na 14 dana.
U svakom slučaju, Sirijci otkrivaju da se može živeti i te kako i od morskog turizma, i možda se istorija dramatično promeni uskoro i osvanu i neki aranžmani i u našim agencijama.
Teško je komunicirati s lokalcima jer i kada kažeš “More?” na arapskom, i dalje kažu, ne, ne, i odlaze. Nekako nalazimo put, gledajući kako ulice idu vrlo blago nizbrdo.
Na plaži, avaj, većina je stenovita, osim onog mesta gde su napravili Porto Tortozu. Gazimo po kamenu, a Sirijci su postavili stolove, stolice i suncobrane. Hranu i piće donesi sam i gledaj u more. Kupati se ne možeš.
ARUAD
A onda –preko puta Tartusa je jedino sirijsko ostrvo, Aruad. Malo ostrvo, veliki duh. Sa kopna, iz Tartusa, deluje kao neka mirna tačka u moru, ali kad priđeš bliže, shvatiš da je to kamenit svedok svih imperija koje su tu prošle i sve su, redom, ostavile po koji trag i po koji ožiljak.
Tvrđava na obali, masivna, kao da je izgrađena ne da bi čuvala ljude, već uspomene. Tu su bili Kanaanci, Feničani, Grci, Rimljani, Krstaši – svaki narod koji je verovao da može vladati morem, bar dok ne stigne sledeći koji misli isto.
A sada malo realnosti: Aruad bi, uz par slojeva farbe, radnu akciju čišćenja i malo volje lokalaca da naprave ostrvo atraktivnim i za više od jednog dana izleta, mogao postati unikatni „krosover“ nekog grčkog ostrva i arapskog poimanja mira. Previše je nemara prema smeću. Evo primera.
U brodiću koji saobraća do Aruada, jedna devojčica je pojela čips i daje mami kesicu da je spakuje. Mama pedagoški objašnjava da se kesa baca u more, što i čini pred devojčicom. Zabrađena je u potpuno crnu garderobu, nasmejana.
Što se tiče turizma.. Na žalost ili na sreću, lokalci se ponašaju kao da im je njihov mir najbitiniji i Aruad je nekako udaljeno netaknut, i time i uzbuljiv na poseban način.
Ne samo zbog još jedne, savršeno obnovljene, krstaške tvrđave, i ne samo zbog ribljih restorana i feničanskih zidina i stotina čamčića koji se belasaju na namreškanoj vodi.
Grad je gusto nabijen kućama u mediteranskom haosu, kao da su ih zidari slagali po inspiraciji, ne po planu. Tesne uličice, miris ribe, dizela i soli, kao da je more jedina sloboda koja im je ostala. Na malom trgu, nekoliko kafana – jedna ima zidove ukrašene starim fotografijama. Niko od njih više nije tu, ali njihovi pogledi jesu. Orijent utiče na mene da puno mislim velike misli, to je dobro.
Svuda su riblji restorani i vise halal-kobasice. Jedna tabla kaže «Higijena je isto što i obožavanje Alaha/verski obred» u prevodu. Pedagoški pokušaj da se stanovnici ubede da bacaju manje smeća. Ali, avaj!
Mi se smejemo jer nam padaju razne smešne i perverzne asocijacije zbog arhitekture tvrđave.
Franci su tek 1302. godine napustili Bliski Istok, i to baš odavde. Tvrđava je savršeno restaurirana.
Zgrade koje su najupečatljivije sa onog dela ostrva koje gleda na pučinu, a ne na Tartus, liče na… ne znam, Senegal. Lepo i ruinirano, magično u zalazak sunca.
Stotine ribarskih čamaca, i na njima sirijske zastave sa sve likom predsednika, kojeg obožavaju Alaviti. Ulazimo na brod. Sunce ima boju… sna. Detinjstva. Ne znam.
Aruad nije samo ostrvo – on je podsetnik da more ne briše sve, kako često volimo da mislimo, već pamti, samo na svoj način. U tom pamćenju, kamen i so su jednaki hroničari kao i ljudi.
LATAKIJA
Obližnja Latakija je već gotovo Evropa. I taj osećaj je istovremeno i prijatan i ne: osećate se kao kod kuće, ali – zar je moguće otići tako daleko i biti na istom?
Ipak, meni je najzanimljivije da je jedna arapska zemlja iznedrila nešto što je potpuno suprotno predubeđenju koje vlada o njoj, i samim tim mi je evropeizirana i mediteranska Latakija izuzetno zanimljiva.
Na arapskom, Al-Ladikijja, u antičko vreme bila je poznata kao Laodiceja ili Laodikeja, te otud ime. Tokom rimske vlasti, Marko Antonije je dao gradu autonomiju, a u 2. veku je Laodikeja bila čak i prestonica rimske provincije Sirije.
Odseli smo u Hotelu Safuan, na Kornišu, koji je prepun palmi.
Gradom, osim ogromne luke, dominira i Katedrala Svetog Srca Isusovog, katolička crkva nalik na bilo koju iz južne Evrope, naročito Francuske. Započeta je 1829. na mestu Franjevačkog manastira, završili su je tek Francuzi, 1933. Neoromanika savršeno pristaje ovom delu sveta.
Ulice i butici pokazuju savršeno evropski izgled grada.
Prolazimo pored grkokatoličke i pravoslavne crkve. Svuda je Bašar el-Asad, u srcima (doslovno, na panoima u obliku srca).
I njegov otac, Hafez.
I da: ovde možete sresti muškarce koji se drže za ruke iz drugarskih pobuda, a ne nekih drugih. Ovde je to običaj.
Ima natpisa na ruskom. Supermarketi, a ne male prodavničice. Luka. Čujem da imaju i prostitutke. Domaćin hostela koji voli Srbiju i Tintina pokazuje mi arapsku kulturu, objašnjava mi nastanak arapskih brojki, pokazuje epizodu Tintina gde je on u Srbiji.
Raspravljamo o politici, o Izraelu i Palestini i Golanu. Pokušavam da budem uravnotežen. I on. Ko zna šta je bilo sa ovim proevropskim gradom i čovekom.
Odlazimo u luku – tamo je spomenik – ibriku! Za pravljenje čaja. Mi ga od milošte nazivamo „Ibrica Jusić“.
Na glavnom bulevaru sve se žuti od taksija.
Svuda su muški fizerski saloni, što deluje kontraintuitivno – zar kod nas nema više ženskih? Zar žene ne brinu više o kosi? Ne, isto brinu, ali je kosa često ženama pokrivena, a muškarci su jako ponosni na svoje frizure. Većina ih se šiša a la Kristijano Ronaldo. Ne zameram im.
Ali, za žene ima posebna pikanterija – a to su marame – naj-fešn odevni predmet, i bilbordi su puni reklama za marame i ešarpe.
Doduše, ovde se marame i najmanje nose, a mnogo češće su uzane farmerice, ali grad je šareniš svih mogućih vera i stilova.
Hvatamo taksi – jeftini su. Odlazimo da vidimo jedan od retkih rimskih spomenika – Bahov hram ili Tetraportik, jer su od njega ostala samo 4 stubića.
Tetraportik je nekada bio na početku ulice, a sad je okružen nekakvim parkićem. Zapravo, on je označavao poletak glavne ulice. Potiče iz 2. veka nove ere.
Noć pada na Latakiju. Možda jednog dana ovde budu dolazili turisti kao u Marselj ili Barselonu. Nije teško zamisliti taj scenarij.
UGARIT
Znamo da se Biblos diči time da im je alfabet najstariji na svetu, ali Sirijci bi blagozvoleli da se ne slažu sa ovim stejtmentom, i imaju svoj – a to je da je najstariji alfabet iz – Ugarita!
Mesto koje je na prvi pogled samo prašnjavo brdo pored Latakije, ali kad napraviš prvi korak po njegovom tlu, osetiš da gaziš po samom početku onoga što zovemo „pisana istorija“. Tu je pronađeno prvo pismo na svetu koje liči na abecedu – klinasti znaci, uredno utisnuti u glinu, koji su pre više od tri hiljade godina predstavljali prve pokušaje čoveka da uhvati misao i zarobi je u obliku. Pre Ugarita, čovek je govorio; posle Ugarita, čovek je počeo da zapisuje. I to ne u slikama i klinovima.
Ulazimo u taksi da odemo do ovog starog grada koji više nije na obali a koji su uništili famozni i mistični „Narodi s mora“, za koje znamo da su voleli destrukciju, ali ne znamo ni ko su, ni odakle su, ni gde su nestali. Samo da je posle njih čovečanstvo 500 godina otišlo unazad.
Arheološki ostaci deluju skromno: zidovi koji jedva vire iz zemlje, nekoliko stepeništa što vode nikuda, senke nekadašnjih palata. Ali kad zažmuriš, možeš čuti zvuke drevnog trga — pevače koji recituju himne Balu, trgovce što mere maslinovo ulje i bakar, pisare koji pažljivo utiskuju znake u vlažnu glinu. Ovde je rođena reč koja ostaje, reč koja se ne gubi na vetru.
Ugaritski alfabet je prvi uveo 30 znakova za 30 glasova (ne znam kako to nekome nije palo na pamet i pre, deluje najlogičnije, ali ko sam ja da sudim). Grad je na vrhuncu bio između 2000. i 1800. godine pre nove ere, trgovao je sa Kiprom i Mesopotamijom. Građene su tolike palate kakve nisu postojale, kažu, u celoj Zapadnoj Aziji.
Nagumao je toliko para da su se iz tog bogatstva izrodili dokoni i pametni ljudi koji su smislili alfabet. Ne hijeroglifi, ne klinasto pismo. Nego apsolutna novotarija.
Iz Akropolja i Prestone sale gledam ka moru, 100m dalekom. More se povuklo u zadnjih 3000 godina. Neki Zapadnjaci kopkaju po nalazištu. Hvata me poetski zamah i inspiracija da mislim o prolaznosti.
Ugarit je, kažu, nestao naglo, u plamenu i tišini, kao sve velike civilizacije koje su mislile da su večne. Ali kad stojiš usred tog praha, shvatiš da je večnost možda upravo u onom što je ostalo — u znaku, u misli, u zapisu. Šta je čovek? Želja da bude zapamćen! I da je možda sva ljudska istorija samo dugi odjek ugaritskih tablica, prvi šapat čoveka koji je hteo da bude zapamćen. Masovno sećanje je krenulo odavde.
ŠAATI AL-AZRAK
Ali, dosta je misli – sunčan je dan, početak novembra, divno vreme za kupanje. Naročito kada je u komšiluku Šaati al-Azrak, ili u prevodu Plava Plaža, omiljeno letovalište Sirijaca. Uzimamo taksi i eto nas na početku gradića. Rizorta.
Evo i lanaca hotela – Radisson, Côte d’Azur. Najbolji delovi plaže su privatni, u njihovom vlaništvu. Nema veze, naći ćemo besplatne.
Prolazimo pored klasičnih prodavnica za svako letovalište – džidža-bidže, plažni aksesoar, šaurma.
Ovde kuće imaju bogati Sirijci. Ima i apartmana za iznajmljivanje.
Sve prepoznatljivo, ali nismo očekivali to baš u Siriji. No, mnogo je novca ovde ušlo iz naftom bogatih zemalja Persijskog zaliva.
Sirijci imaju nameru da od alavistanske obale naprave nešto nalik na Egipat, Tursku, Tunis… Držimo im fige.
Zasad, žena u bikiniju, kao Jovana, na primer, za njih je tolika atrakcija da je… pomalo neprijatno.
Ali, zadržaćemo se na benevolentnom pristupu – zapravo je smešno. I neprijatno.
Sedeo sam na plaži pored šarenih brodića, gledajući more koje je u isto vreme i beskraj i kraj. Sa jedne strane ruševine Ugarita — početak civilizacije; sa druge, plaža koja kao da je kraj jedne epohe. Kuda će Sirija dalje posle ove jeseni 2010? Videćemo.
Zahvaljujemo na realizaciji ovog putovanja Ambasadi i Ministarstvu turizma Sirijske Arapske Republike
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
