Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Цветковић, Славко Матић и Агота Виткаи Кучера
АНТИГВА
Крузер је пловио целу ноћ кроз Карипско море да би у 6ч ујутро упловио у луку Сент Џонс (St. John’s), престоницу независне државе Антигва и Барбуда – дакле, прве независне државе коју ћемо посетити на овом путовању! Једна више, бележимо сви у групи, и приметио сам да сви „глобтротери“ имају врло прецизне статистике која им је ово земља коју су посетили. На друштвеним мрежама се редовно може видети пост типичне садржине: „Гвинеја Бисао, моја 98. посећена држава…“ и слично.
Мени је 71. Цвеле их има више, остали нешто мање. Свакако, велико је узбуђење ући у сваку нову државу. Јован Дучић је рекао да, да би остао вечно млад, мораш мењати нешто од ове три ствари: занимања, места боравка или жене (у 2025. години овде мора дисклејмер да је то у случају да сте, као Дучић, хетеросексуални мушкарац, иначе… блабла… схватили сте). Једну ствар сам приметио: они који пуно мењају жене, углавном слабо путују. То им је компензација за путовања.
Свакако, ко помишља да је пловидба крузером страшна, треба да има у виду да су ово огромне дванаестоспратнице и петнаестоспратнице величине као блок зграда у социјализму, у којима живи више људи него у неким мањим градовима – по десетак хиљада чак. Тако да се пловидба јако слабо осети. И, ево нас у луци.
Прво пар ствари о Антигви. Ето, и њу је открио Колумбо, 1493. али је решио да је се мане, и Шпанци је нису колонизовали. Назвао ју је Антигва (Antigua), што значи „Стара“, али ништа у околини није било ни младо ни ново, па се претпоставља да је част да старачко име понесе ово острво добило по капели Santa María Antigua из Севиље.
Комшијско острво је назвао Барбуда, наводно по томе што су Индиоси- Антигванци били ћосави, а Индиоси-Барбуданци брадати, јер име Барбуда значи «брадат» (Isla Barbuda – Брадато острво). Пошто знамо да су скоро сви Индиоси и Индијанци већином ћосави, ово је вероватно толико шокирало сиротог Кристифора да је наденуо имена острвима и – отишао даље. Има и треће острво – Редонда (Isla Redonda – Округло острво), а облик острва вам остављам да сами погодите. Из неког разлога, Енглези острво изговарају Антига, без В. Као да су Португалци.
Тек средином 17. века Енглези освајају оствро, и праве прву колонију, а то се баш пригодно поклапа са помамом за шећером у старој, доброј Европи, па су се колонизатори досетили да би баш било згодно овде посадити шећерну трску, али да је сами не обрађују и беру. Па су исто тако згодно покупили и углавном покуповали црне робове из Африке и великодушно им понудили рад на пољима трске и дувана, за стан и храну. И мало ланаца и бичева. То се није претерано допало гастарбајтерима из Африке, па су често дизали буне, и овде су буне биле најкрвавије, а Антигванци су били познати и као најбешњи од свих Карибљана. Цвеле каже да је од свих острва најнепријатније погледе сретао на Барбадосу, па онда на Антигви. Изгледа да им се задржало.
ММФ каже да је и Антигва и Барбуда као држава богатија од Србије: Антигва и Барбуда су на 65. месту са 32.736$ по глави, а Србија је 67. са 30.909$ (између нас је Костарика). То Антигву и Барбуду чини 5,91% богатијом од Србије – с обзиром колико се апа код нас, добро је да сваки Црнац с Кариба није богатији од нас. Заправо, сиромашнији од Србије су само Доминикана (скоро исто као Србија, место испод), Барбадос, Гренада, Свети Винсент и Гренадини, Доминика, Куба, Хаити и Јамајка. Сви остали на Карибима су богатији од нас.
Антигва и Барбуда је, дакле, најбогатије каприпско острво (у просеку) и има највиши HDI (Human Development Index). Нисам пробао сиромашним Црнцима да објашњавам да су баш добростојећи по статистици, јер отприлике је то тачно колико и да је просечна плата у Србији, земљи тиграсте економије, 1000€. Иначе, кад је неком било “глупо” име Србија и Црна Гора и гњавио је са “Која се то земља још тако зове, осим… Босне и Херцеговине?”, ја сам увек одговарао са “Антигва и Барбуда. Свети Винсент и Гренадини.” Ево и да видим коначно Антигву и Барбуду.
Ураган Ирма је 2017. похарала Барбуду, 95% кућа је срушено, и све су их преселили на Антигву, што је направило озбиљну друштвену кризу, и сада када су се Барбуђани вратили кући, незадовољни су како је централно острво реаговало на ураган и свих 100% чланова Већа (Владе) и 75% становника су за отцепљење. Можда ћемо ускоро имати још једну државицу на Карибима. Минијатурну, са 2.500 људи.
СЕНТ ЏОНС
Лука у главном граду је сликовита, и пуна боја, јер су све дрвене зграде обојене јарким бојама, које су углавном, остале од рибарских чамаца као «кусур». Изгледа да би овде могао да се искрца Џек Спароу и тражи рум и морнаре за „Црног бисера“. Испред једног од многобројних ресторана налази се и пригодна статуа гусара.
Кад закорачиш у луку Сент Џонса, и видиш Радклифов кеј, одмах ти оживе сцене како ти лично силазиш 1756. са неког једрењака, крећеш у неку крчму на рум или пиво, спадају те просјаци и сецикесе, као и даме лакшег морала. Место где је гусарење било врло лако јер има толико острва иза којих се могло сакрити и напасти, и свако под неком другом влашћу. Траже те Енглези? Сакријеш се код Француза. Траже те Французи? Сакријеш се код Шпанаца. Траже те Шпанци? Сакријеш се код Холанђана. Игра мачке и миша.
Иначе, Антигва припада тзв. Приветринским или Ветрометинским острвима (Windward Islands), нисам знао како да преведем па ево малог доприноса српскоме (мислим на овај други придев). Постоје и Заветринска острва (Leeward Islands) где ветар скори и не дува. Али овде носи и тебе и одећу и косу и отима телефон из руке. Али, топао је и температура је пријатних 28 степени.
Пролазимо кроз шпалир сувенирница, али зачудо, овде нису фејк и вештачки прављене, већ су то старе куће приведене новој намени. Има и пуно уметничких атељеа – све делује некако «органскије» него другде.
Али, идемо у лудницу града. Архитектура Кариба је, дакле, углавном дрвена, што је лепо и егзотично и опуштено, осим кад удари ураган, е онда нису тако издржљиве све те лепе куће у једној од централних улица Сент Џонса на Антигви.
Има и сиромашних предграђа, али врло често су она последица баш тога што ти ураган оштети кућу а ти си обичан човек који нема баш 30% вредности куће да пљуцне одједном.
Но, ево и лепе вести: држава константно фигурира у врху врхунских дестинација за дигиталне номаде, и визе је лако добити, а не мораш трошити на огрев и зимницу. Предлог места за исељавање дигиталних номада, дакле: Антигва и Барбуда.
Одлазимо до продавнице да купимо нешто за плажу, а тамо – не примају картице ако не потрошите више од не-знам-колико карипских долара, америчке не примају, ни фунте, ни евре, а банкомата нема. А и кад их има, на 20 евра ти узму провизују од, рецимо – 5. Одлазимо онда до протестантске катедрале.
Садашња катедрала са својим импозантним белим кулама близнакињама подигнута је на фосилном гребену 1845. године, а сада је у својој трећој инкарнацији, пошто су земљотреси 1683. и 1745. године уништили претходне грађевине.
Гвоздене капије на јужној страни цркве окружене су стубовима који приказују библијске статуе Светог Јована Божанског (то је Свети Јован са Патмоса) и Светог Јована Крститеља. Наводно су узети 1756. са француског брода који је био кренуо за Мартиник за тамошњу католичку цркву. Британцима није сметало да украдене кипове ставе код себе, јер што је џаба и Богу је драго, макар било и мрско католичко.
Била је нека, како ми то умемо рећи у Срему, са’рана неког званичника па нам нису дали ући. Свакако, црква је Катедрала Светог Јована Божанског са Патмоса (Cathedral of St. John the Divine) и англиканска је. Има исто име као и град.
Плажа је близу центра града, по мапама. Одлучујемо се да одемо пешке. То по највећем сунцу и јесте и није најбоља идеја. Јесте, јер видимо град пред нашим очима, и све слојеве становништва. Није, јер сунце пржи и има да се хода 45 минута. Једна од ствари које научиш на тежи начин на Карибима је да се увек и на лицу и на рукама користи најјача заштита против сунца. Не постоји реченица “ово је 8. дан већ и сигурно сам већ доста поцрнео, не могу изгорети.” Можеш. И то грозно.
Но, стижемо на плажу која има име Сент Џејмс, дакле, Светог Јакова. И ту схватате да свака прича коју чујете о Карибима… НИЈЕ претерана. Заправо, потпуно је јасно зашто су ова острва стандард за летовање и плаже. Што нас доводи до бенда званог…
DURAN DURAN
Свет су 1982. шокирала 4 спота која су снимили и на MTV поставили Duran Duran – то су били: Lonely in Your Nightmare, Save a Prayer, Hungry Like the Wolf и Rio. Прва три су симљена на Цејлону (Шри Ланци) у априлу ’82 за 200.000$, али је снимање после трећег спота прекинуто јер је атмосфера била напета, будући да су немири и инциденти говорили да ће ускоро настати грађански рат, који је и избио 14 месеци касније. Тамилски тигрови против Владе у Коломбу.
Остало је да се сними спот за песму “Rio”, а Расел Мулкахи, аустралијски режисер ових спотова, који је претходно предложио “комшијску” Шри Ланку, сада је предложио “сличну локацију” – Антигву, која је 1. децембра 1981. свеже добила независност. Екипа се искрцала у мају 1982. на острво.
Пошто у то доба није било пуно простора за колор-корекције, морала се наћи дестинација која је заиста у стварности пуна спектакуларних боја, па је неко дошапнуо Мулкахију да је Антигва земља са најтиркизнијим плажама, а донедавно британска крунска колонија. И заиста је испало спектакуларно, са манекенком Римом Русполи као “рајском птицом”, а снимано је на месту Инглиш Харбор (English Harbour).
Заправо, Мулкахи се толико занео бојама и толико је бесомучно наснимио кадрова и дублова, да му је нестало филма, који није могао купити на Антигви, па је од туристе позајмио камеру да заврши спот са сценом саксофона на брду. Снимање је трајало 3 дана и остало је историја – спотови су променили начин конзумирања музике и MTV-a.
ПЛАЖА СЕНТ ЏЕЈМС
Кажу да је острво Антигва “острво са 365 плажа”. Тај број је мало сумњив – лакше ми је да поверујем да острво у Грчкој има 365 цркава јер их ипак људи граде па могу да наштелују тај број, али за плаже, које су ван људске моћи… Али, ево нас на једној од тих 365. Стварно је не-нор-мал-но.
Као да је неко пустио боје кроз неки Фотошоп филтер и појачао сатурацију. Наравно, знамо да је то због екватора и зрака који падају под углом од скоро 90 степени, знамо да је све зелено због кише и хлорофила, али…
Тиркиз је толико «загушујући» за очи. Вода је прелепа. Гужве нема. Палме додају елемент бајковитости. Плажа је ту километрима. Праве се фотографије – за вечност.
Хвата ме филозофско расположење: наиме замишљам да фотографије функционишу кроз две димензије: садашњост, због које постоји цела булумента друштвених мрежа које захтевају преношење тренутних, инстантних утисака и информација (отуд и оно “инста” у Инстаграм) и историјска, носталгична, документаристичка димензија, замрзнутост неког тренутка у времену које се неће поновити и које ће се са сетом гледати у каснијем времену, или када нас више не буде.
Елем, да ли смо остварили своје дечачке снове да видимо место где су Сајмон Ле Бон и другари снимали спот? Па, да. Плажа Форт Џејмс нема велике разлике у односу на сваку следећу, па и ону из спота, осим јахти. Бајка овде, бајка тамо.
Идемо дуж плаже до дела где су неки барови. Како је живот спор и леп. Испод тврђаве смо. Када се окупамо, идемо да видимо и њу.
ТВРЂАВА ФОРТ ЏЕЈМС
Тврђава се зове исто као и плажа, што не треба да чуди, јер је плажа добила име по њој, а не обратно. У 17. веку су тврђаве биле важне, а за плаже је мало ко марио. Свакако, бесплатна је, урушена, занемарена.
Подсећа локалце (који су 90% потомци оних јадничака који су брали шећерну трску и дуван) на колонизаторе. Топови су у супер стању. Гледају према пучини. Одатле се пуцало на мрске Французе и остале злотворе из енглеске перспективе. Мачке се мазе око ногу. Чудно, могли би наплаћивати макар један долар овде и средити и имати милионе једног дана. Али, чини се да их баш брига. Карипски менталитет. Или оно «пусти колониторово да пропадне».
ГЕТО?
Време је да се иде назад. Моји се другари, после искуства доласка које их је уморило, цењкају за такси. Ја кажем да ћу пешке, како сам и дошао. Црна таксисткиња се смеје и прави ларму да смо ми «прошли кроз гето» и да нисмо нормални, и једва остали живи. Ја се сећам да су са нама и испред и иза нас ишли млади Немци и Низоземци и Енглези, са све пегавим лицима и плавом косом, сасвим безбедно. Ја мислим да је то део рекламе да се користи такси – исплашиш туристе да мисле да је опасно, па им наплатиш.
Одлучујем се да проверим колико је гето-гето. Има и богатијих кућа, има и сиромашнијих. Али аути су сви нови и стоје паркирани на травњацима. Има и рушевних кућа, очито сиромашних. Понекад неко провири да ме види. Можда је ово најсиромашнији део града, али далеко је то од гета – барем током дана.
Ноћу се не бих усудио да шетам, свакако, али овде сликам кућице у јарким бојама, раста-знаке, убоге објекте који кажу на натписима за себе да су цркве, јавне тоалете који се диче рестаурацијом а који су ужасни (били су корисни, зато се и зову нужници, јер их не користиш из обести, већ из нужде).
Видим и огромне парте, односно, јавне умрлице које стоје као билборди на раскрсницама. Једна млада жена је на једној од њих. Тужно. Ходам до града и луке. Изгорео сам још више. Нема везе, мислићу о томе сутра, како би рекла Скарлет О’Хара из «Прохујало са вихором».
У пола 6, испловљавамо из луке, залазак је сунца, бродови трубе оним својим ненормалним сиренама. До виђења, Антигва. Сад знам зашто су баш на теби Дјурановци «ловили рајску птицу».
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
