Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Vladimir Cvetković, Slavko Matić i Agota Vitkai Kučera
ANTIGVA
Kruzer je plovio celu noć kroz Karipsko more da bi u 6č ujutro uplovio u luku Sent Džons (St. John’s), prestonicu nezavisne države Antigva i Barbuda – dakle, prve nezavisne države koju ćemo posetiti na ovom putovanju! Jedna više, beležimo svi u grupi, i primetio sam da svi „globtroteri“ imaju vrlo precizne statistike koja im je ovo zemlja koju su posetili. Na društvenim mrežama se redovno može videti post tipične sadržine: „Gvineja Bisao, moja 98. posećena država…“ i slično.
Meni je 71. Cvele ih ima više, ostali nešto manje. Svakako, veliko je uzbuđenje ući u svaku novu državu. Jovan Dučić je rekao da, da bi ostao večno mlad, moraš menjati nešto od ove tri stvari: zanimanja, mesta boravka ili žene (u 2025. godini ovde mora disklejmer da je to u slučaju da ste, kao Dučić, heteroseksualni muškarac, inače… blabla… shvatili ste). Jednu stvar sam primetio: oni koji puno menjaju žene, uglavnom slabo putuju. To im je kompenzacija za putovanja.
Svakako, ko pomišlja da je plovidba kruzerom strašna, treba da ima u vidu da su ovo ogromne dvanaestospratnice i petnaestospratnice veličine kao blok zgrada u socijalizmu, u kojima živi više ljudi nego u nekim manjim gradovima – po desetak hiljada čak. Tako da se plovidba jako slabo oseti. I, evo nas u luci.
Prvo par stvari o Antigvi. Eto, i nju je otkrio Kolumbo, 1493. ali je rešio da je se mane, i Španci je nisu kolonizovali. Nazvao ju je Antigva (Antigua), što znači „Stara“, ali ništa u okolini nije bilo ni mlado ni novo, pa se pretpostavlja da je čast da staračko ime ponese ovo ostrvo dobilo po kapeli Santa María Antigua iz Sevilje.
Komšijsko ostrvo je nazvao Barbuda, navodno po tome što su Indiosi- Antigvanci bili ćosavi, a Indiosi-Barbudanci bradati, jer ime Barbuda znači «bradat» (Isla Barbuda – Bradato ostrvo). Pošto znamo da su skoro svi Indiosi i Indijanci većinom ćosavi, ovo je verovatno toliko šokiralo sirotog Kristifora da je nadenuo imena ostrvima i – otišao dalje. Ima i treće ostrvo – Redonda (Isla Redonda – Okruglo ostrvo), a oblik ostrva vam ostavljam da sami pogodite. Iz nekog razloga, Englezi ostrvo izgovaraju Antiga, bez V. Kao da su Portugalci.
Tek sredinom 17. veka Englezi osvajaju ostvro, i prave prvu koloniju, a to se baš prigodno poklapa sa pomamom za šećerom u staroj, dobroj Evropi, pa su se kolonizatori dosetili da bi baš bilo zgodno ovde posaditi šećernu trsku, ali da je sami ne obrađuju i beru. Pa su isto tako zgodno pokupili i uglavnom pokupovali crne robove iz Afrike i velikodušno im ponudili rad na poljima trske i duvana, za stan i hranu. I malo lanaca i bičeva. To se nije preterano dopalo gastarbajterima iz Afrike, pa su često dizali bune, i ovde su bune bile najkrvavije, a Antigvanci su bili poznati i kao najbešnji od svih Karibljana. Cvele kaže da je od svih ostrva najneprijatnije poglede sretao na Barbadosu, pa onda na Antigvi. Izgleda da im se zadržalo.
MMF kaže da je i Antigva i Barbuda kao država bogatija od Srbije: Antigva i Barbuda su na 65. mestu sa 32.736$ po glavi, a Srbija je 67. sa 30.909$ (između nas je Kostarika). To Antigvu i Barbudu čini 5,91% bogatijom od Srbije – s obzirom koliko se apa kod nas, dobro je da svaki Crnac s Kariba nije bogatiji od nas. Zapravo, siromašniji od Srbije su samo Dominikana (skoro isto kao Srbija, mesto ispod), Barbados, Grenada, Sveti Vinsent i Grenadini, Dominika, Kuba, Haiti i Jamajka. Svi ostali na Karibima su bogatiji od nas.
Antigva i Barbuda je, dakle, najbogatije kapripsko ostrvo (u proseku) i ima najviši HDI (Human Development Index). Nisam probao siromašnim Crncima da objašnjavam da su baš dobrostojeći po statistici, jer otprilike je to tačno koliko i da je prosečna plata u Srbiji, zemlji tigraste ekonomije, 1000€. Inače, kad je nekom bilo “glupo” ime Srbija i Crna Gora i gnjavio je sa “Koja se to zemlja još tako zove, osim… Bosne i Hercegovine?”, ja sam uvek odgovarao sa “Antigva i Barbuda. Sveti Vinsent i Grenadini.” Evo i da vidim konačno Antigvu i Barbudu.
Uragan Irma je 2017. poharala Barbudu, 95% kuća je srušeno, i sve su ih preselili na Antigvu, što je napravilo ozbiljnu društvenu krizu, i sada kada su se Barbuđani vratili kući, nezadovoljni su kako je centralno ostrvo reagovalo na uragan i svih 100% članova Veća (Vlade) i 75% stanovnika su za otcepljenje. Možda ćemo uskoro imati još jednu državicu na Karibima. Minijaturnu, sa 2.500 ljudi.
SENT DŽONS
Luka u glavnom gradu je slikovita, i puna boja, jer su sve drvene zgrade obojene jarkim bojama, koje su uglavnom, ostale od ribarskih čamaca kao «kusur». Izgleda da bi ovde mogao da se iskrca Džek Sparou i traži rum i mornare za „Crnog bisera“. Ispred jednog od mnogobrojnih restorana nalazi se i prigodna statua gusara.
Kad zakoračiš u luku Sent Džonsa, i vidiš Radklifov kej, odmah ti ožive scene kako ti lično silaziš 1756. sa nekog jedrenjaka, krećeš u neku krčmu na rum ili pivo, spadaju te prosjaci i secikese, kao i dame lakšeg morala. Mesto gde je gusarenje bilo vrlo lako jer ima toliko ostrva iza kojih se moglo sakriti i napasti, i svako pod nekom drugom vlašću. Traže te Englezi? Sakriješ se kod Francuza. Traže te Francuzi? Sakriješ se kod Španaca. Traže te Španci? Sakriješ se kod Holanđana. Igra mačke i miša.
Inače, Antigva pripada tzv. Privetrinskim ili Vetrometinskim ostrvima (Windward Islands), nisam znao kako da prevedem pa evo malog doprinosa srpskome (mislim na ovaj drugi pridev). Postoje i Zavetrinska ostrva (Leeward Islands) gde vetar skori i ne duva. Ali ovde nosi i tebe i odeću i kosu i otima telefon iz ruke. Ali, topao je i temperatura je prijatnih 28 stepeni.
Prolazimo kroz špalir suvenirnica, ali začudo, ovde nisu fejk i veštački pravljene, već su to stare kuće privedene novoj nameni. Ima i puno umetničkih ateljea – sve deluje nekako «organskije» nego drugde.
Ali, idemo u ludnicu grada. Arhitektura Kariba je, dakle, uglavnom drvena, što je lepo i egzotično i opušteno, osim kad udari uragan, e onda nisu tako izdržljive sve te lepe kuće u jednoj od centralnih ulica Sent Džonsa na Antigvi.
Ima i siromašnih predgrađa, ali vrlo često su ona posledica baš toga što ti uragan ošteti kuću a ti si običan čovek koji nema baš 30% vrednosti kuće da pljucne odjednom.
No, evo i lepe vesti: država konstantno figurira u vrhu vrhunskih destinacija za digitalne nomade, i vize je lako dobiti, a ne moraš trošiti na ogrev i zimnicu. Predlog mesta za iseljavanje digitalnih nomada, dakle: Antigva i Barbuda.
Odlazimo do prodavnice da kupimo nešto za plažu, a tamo – ne primaju kartice ako ne potrošite više od ne-znam-koliko karipskih dolara, američke ne primaju, ni funte, ni evre, a bankomata nema. A i kad ih ima, na 20 evra ti uzmu provizuju od, recimo – 5. Odlazimo onda do protestantske katedrale.
Sadašnja katedrala sa svojim impozantnim belim kulama bliznakinjama podignuta je na fosilnom grebenu 1845. godine, a sada je u svojoj trećoj inkarnaciji, pošto su zemljotresi 1683. i 1745. godine uništili prethodne građevine.
Gvozdene kapije na južnoj strani crkve okružene su stubovima koji prikazuju biblijske statue Svetog Jovana Božanskog (to je Sveti Jovan sa Patmosa) i Svetog Jovana Krstitelja. Navodno su uzeti 1756. sa francuskog broda koji je bio krenuo za Martinik za tamošnju katoličku crkvu. Britancima nije smetalo da ukradene kipove stave kod sebe, jer što je džaba i Bogu je drago, makar bilo i mrsko katoličko.
Bila je neka, kako mi to umemo reći u Sremu, sa’rana nekog zvaničnika pa nam nisu dali ući. Svakako, crkva je Katedrala Svetog Jovana Božanskog sa Patmosa (Cathedral of St. John the Divine) i anglikanska je. Ima isto ime kao i grad.
Plaža je blizu centra grada, po mapama. Odlučujemo se da odemo peške. To po najvećem suncu i jeste i nije najbolja ideja. Jeste, jer vidimo grad pred našim očima, i sve slojeve stanovništva. Nije, jer sunce prži i ima da se hoda 45 minuta. Jedna od stvari koje naučiš na teži način na Karibima je da se uvek i na licu i na rukama koristi najjača zaštita protiv sunca. Ne postoji rečenica “ovo je 8. dan već i sigurno sam već dosta pocrneo, ne mogu izgoreti.” Možeš. I to grozno.
No, stižemo na plažu koja ima ime Sent Džejms, dakle, Svetog Jakova. I tu shvatate da svaka priča koju čujete o Karibima… NIJE preterana. Zapravo, potpuno je jasno zašto su ova ostrva standard za letovanje i plaže. Što nas dovodi do benda zvanog…
DURAN DURAN
Svet su 1982. šokirala 4 spota koja su snimili i na MTV postavili Duran Duran – to su bili: Lonely in Your Nightmare, Save a Prayer, Hungry Like the Wolf i Rio. Prva tri su simljena na Cejlonu (Šri Lanci) u aprilu ’82 za 200.000$, ali je snimanje posle trećeg spota prekinuto jer je atmosfera bila napeta, budući da su nemiri i incidenti govorili da će uskoro nastati građanski rat, koji je i izbio 14 meseci kasnije. Tamilski tigrovi protiv Vlade u Kolombu.
Ostalo je da se snimi spot za pesmu “Rio”, a Rasel Mulkahi, australijski režiser ovih spotova, koji je prethodno predložio “komšijsku” Šri Lanku, sada je predložio “sličnu lokaciju” – Antigvu, koja je 1. decembra 1981. sveže dobila nezavisnost. Ekipa se iskrcala u maju 1982. na ostrvo.
Pošto u to doba nije bilo puno prostora za kolor-korekcije, morala se naći destinacija koja je zaista u stvarnosti puna spektakularnih boja, pa je neko došapnuo Mulkahiju da je Antigva zemlja sa najtirkiznijim plažama, a donedavno britanska krunska kolonija. I zaista je ispalo spektakularno, sa manekenkom Rimom Ruspoli kao “rajskom pticom”, a snimano je na mestu Ingliš Harbor (English Harbour).
Zapravo, Mulkahi se toliko zaneo bojama i toliko je besomučno nasnimio kadrova i dublova, da mu je nestalo filma, koji nije mogao kupiti na Antigvi, pa je od turiste pozajmio kameru da završi spot sa scenom saksofona na brdu. Snimanje je trajalo 3 dana i ostalo je istorija – spotovi su promenili način konzumiranja muzike i MTV-a.
PLAŽA SENT DŽEJMS
Kažu da je ostrvo Antigva “ostrvo sa 365 plaža”. Taj broj je malo sumnjiv – lakše mi je da poverujem da ostrvo u Grčkoj ima 365 crkava jer ih ipak ljudi grade pa mogu da našteluju taj broj, ali za plaže, koje su van ljudske moći… Ali, evo nas na jednoj od tih 365. Stvarno je ne-nor-mal-no.
Kao da je neko pustio boje kroz neki Fotošop filter i pojačao saturaciju. Naravno, znamo da je to zbog ekvatora i zraka koji padaju pod uglom od skoro 90 stepeni, znamo da je sve zeleno zbog kiše i hlorofila, ali…
Tirkiz je toliko «zagušujući» za oči. Voda je prelepa. Gužve nema. Palme dodaju element bajkovitosti. Plaža je tu kilometrima. Prave se fotografije – za večnost.
Hvata me filozofsko raspoloženje: naime zamišljam da fotografije funkcionišu kroz dve dimenzije: sadašnjost, zbog koje postoji cela bulumenta društvenih mreža koje zahtevaju prenošenje trenutnih, instantnih utisaka i informacija (otud i ono “insta” u Instagram) i istorijska, nostalgična, dokumentaristička dimenzija, zamrznutost nekog trenutka u vremenu koje se neće ponoviti i koje će se sa setom gledati u kasnijem vremenu, ili kada nas više ne bude.
Elem, da li smo ostvarili svoje dečačke snove da vidimo mesto gde su Sajmon Le Bon i drugari snimali spot? Pa, da. Plaža Fort Džejms nema velike razlike u odnosu na svaku sledeću, pa i onu iz spota, osim jahti. Bajka ovde, bajka tamo.
Idemo duž plaže do dela gde su neki barovi. Kako je život spor i lep. Ispod tvrđave smo. Kada se okupamo, idemo da vidimo i nju.
TVRĐAVA FORT DŽEJMS
Tvrđava se zove isto kao i plaža, što ne treba da čudi, jer je plaža dobila ime po njoj, a ne obratno. U 17. veku su tvrđave bile važne, a za plaže je malo ko mario. Svakako, besplatna je, urušena, zanemarena.
Podseća lokalce (koji su 90% potomci onih jadničaka koji su brali šećernu trsku i duvan) na kolonizatore. Topovi su u super stanju. Gledaju prema pučini. Odatle se pucalo na mrske Francuze i ostale zlotvore iz engleske perspektive. Mačke se maze oko nogu. Čudno, mogli bi naplaćivati makar jedan dolar ovde i srediti i imati milione jednog dana. Ali, čini se da ih baš briga. Karipski mentalitet. Ili ono «pusti kolonitorovo da propadne».
GETO?
Vreme je da se ide nazad. Moji se drugari, posle iskustva dolaska koje ih je umorilo, cenjkaju za taksi. Ja kažem da ću peške, kako sam i došao. Crna taksistkinja se smeje i pravi larmu da smo mi «prošli kroz geto» i da nismo normalni, i jedva ostali živi. Ja se sećam da su sa nama i ispred i iza nas išli mladi Nemci i Nizozemci i Englezi, sa sve pegavim licima i plavom kosom, sasvim bezbedno. Ja mislim da je to deo reklame da se koristi taksi – isplašiš turiste da misle da je opasno, pa im naplatiš.
Odlučujem se da proverim koliko je geto-geto. Ima i bogatijih kuća, ima i siromašnijih. Ali auti su svi novi i stoje parkirani na travnjacima. Ima i ruševnih kuća, očito siromašnih. Ponekad neko proviri da me vidi. Možda je ovo najsiromašniji deo grada, ali daleko je to od geta – barem tokom dana.
Noću se ne bih usudio da šetam, svakako, ali ovde slikam kućice u jarkim bojama, rasta-znake, uboge objekte koji kažu na natpisima za sebe da su crkve, javne toalete koji se diče restauracijom a koji su užasni (bili su korisni, zato se i zovu nužnici, jer ih ne koristiš iz obesti, već iz nužde).
Vidim i ogromne parte, odnosno, javne umrlice koje stoje kao bilbordi na raskrsnicama. Jedna mlada žena je na jednoj od njih. Tužno. Hodam do grada i luke. Izgoreo sam još više. Nema veze, misliću o tome sutra, kako bi rekla Skarlet O’Hara iz «Prohujalo sa vihorom».
U pola 6, isplovljavamo iz luke, zalazak je sunca, brodovi trube onim svojim nenormalnim sirenama. Do viđenja, Antigva. Sad znam zašto su baš na tebi Djuranovci «lovili rajsku pticu».
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
