Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Владислава Миловановић
Када сам био мали, у држави, која је била супротно томе, већа, било је популарно да се учи руски језик. И у књигама из руског учили смо о далеким совјетским републикама, о којима смо сањали.
Али, биле су далеке: што због ратова и санкција (и код нас и код њих), што због прескупих летова за наше џепове.
А онда су дошли нискобуџетни превозници, и наши су снови могли да се преточе у стварност, а кофери да се пакују. WizzAir је обећао да ће нас одвести до Бакуа и назад за 100€, и то је и учинио једног мартовског јутра.
После 4 сата лета из Будимпеште, схватате да сте још увек у Европи (макар УЕФА-Европи), али да сте на пола пута до Пакистана и Индије.
Слетање на монументални Аеродром Хајдар Алијев говори о амбицијама Бакуа и Азербејџана да буду регионално чвориште отворено ка свима – нека врста кавкаске Швајцарске – само са нафтом и гасом.
Ово је једна од оних земаља где вам се чини да сте као код куће – све је на руском или макар сви разумеју и причају руски. У локалној пекари, чај и оријентално пециво. «Московљани?», пита љубазна тета. «Не, Срби!». «Ох, па дивно. Али, што сад? Дођите у лето, да идете на море! Вратите нам се!».
Генерално, на помен Србије сви су распилављени. Смештамо се у Улицу Толстоја, која је одмах поред Улице Гогоља. Хотел држе Пакистанци.
Све је препуно пакистанских туриста и њиховог бизниса.
Баку је град из мојих старих снова: био је то царски руски град у коме су се зидале најлепше палате нафташа, у време када је свет почео да открива чари нафтних деривата и брзину коју доносе машине погоњене њима.
Ротшилди су били овде. Браћа Нобел су били овде. 1899. године у луци Баку појавили су се пароброди. У град су долазили многи мигранти – Руси, Јевреји, Немци, Јермени, Азербејџанци (и из Русије и из Персије).
Са нафтним процватом процветао је културни живот, отворила су се позоришта, изградила опера.
Баку је постао познат као „Кавкаски Париз“. И данас Баку изгледа као мешавина Будимпеште, Париза и старе Москве. Баку је, да будем прецизнији, Београд какав би хтео да буде и какав би био када би га ушминкали.
У Бакуу влада „визуелна хигијена“ – све су зграде у центру обложене бледоокер каменом, истим оним којим је обложен Стари град из персијског времена.
И све нове зграде на новим булеварима су облежене тим истим каменом – нема новосадског „Шаренграда“, нити београдског „градимо тако да свака зграда буде другачија“ хаоса.
На булеварима од 6 трака, бандере су 30-метарске верзије 19-вековних канделабара из центра града.Једини изузетак – кад нека легенда типа Норман Фостер или Заха Хадид направе неку невероватну зграду. Они смеју. Совјетска дисциплина спојена са капитализмом и нафним парама.
Кафићи су хипстерски, или пабовски. Где има више пива, више је Руса. Џамија нема на видику – једине су оне историјске.
Азери су шиити, а шиити не верују у џамије на сваком ћошку. Има неколико покривених младих жена, али су доминантне згодне црнке са бадемастим очима, обучене у црно, са фирмираном гардеробом.
Моја жена примећује да су ташнице скупе. Нафта чини чуда. По граду нас возе таксији који личне на лондонске. Град је и ту прописао визуелну хигијену. Ако желите, има и „Бакы Карт“ који вам важи за аутобусе и метро. Све је под конац.
Морски булевар је чудо. Џентрификација приобаља овде је текла другачије од Сава Променаде у Београду.
Баку на води је низ паркова који се смењују један за другим километрима, а склад зеленила наруше или монументалне нове зграде типа Музеја ћилима, или ресторани на прописној удаљености један од другог.
Ветар са Каспија брише, али небо је ведро, а Каспијско море моћно.
Музеј ћилима је у – облику савијеног ћилима!
У даљини се назиру Пламене куле, три велике зграде од стакла на брду које мењају боју – симбол са азербејџанског грба – које означавају захвалност ватри која је избила из земље и показала да је испод нафта, тј. гас.
Са друге стране, ствара се „Баку на води“, али налик на Менхетн. Тражимо „један чај“ у ресторану и добијамо бокал. И баклаве. И то какве.
Стари град (Ичери Шехер) је срце Бакуа, његово персијско порекло.
Занимљиво је да су Азери променили и језик, и веру. Прво су били ирански народ који је поштовао зороастријанску религију и причали су слично Персијанцима и Курдима.
Временом су прешли у православље, па у шиитски ислам, а онда су прихватили туркијски језик освајача из степа и сада се сматрају најближом браћом Турцима. По осећају.
Али, Руси и Персијанци су им срцу прирасли, па се слави и персијска Нова година (Новруз), чији обичаји (жито, свећа, фарбање јаја) веома подсећају на мешавину православног Божића и Ускрса.
Мурали са обичајима су на зидовима Старог града.
И продавнице ћилима, и кавијара. То су исти они персијски ћилими и исти онај руски кавијар с Каспија. На размеђу смо цивилизација.
Старим градом доминирају пречисте уличице оријенталног типа са много ресторана. Као совјетским „цилит бенгом“ прочишћени Оријент.
Тражимо локације спота песме „До рассвета“ Арсениума и Сати Казанове. Арсениум је један од тројице из молдавске групе O-Zone, а Сети је Черкескиња из Русије, и обоје наравно, савршено знају руски.
И локације из култних совјетских филмова. Палата Ширваншаха, Девичански торањ, мале џамије, смењују се, док не наиђемо на српску амбасаду у самом центру Старог града.
Сликамо се са капама и веловима за азерске свадбе. Може и са совјетском шубаром. Све се овде поштује.
Одлазимо у Јанар Даг, место где ватра избија из земље – што се дешава на много места. Једно од њих је и Абшерон и зороастријански храм у Сураханију, саграђен, погађате, око вечне ватре која избија из земље.
Зороастријанци су обожавали ватру, и веровали су у дуалну природу света – Добро и Зло се увек боре у свету и у сваком човеку. Тако је говорио Заратустра. Пророк религије којој је припадао и Фреди Меркјури.
За крај, одлазимо у Гобустан, оближњи град који има фасцинантан спомених природе: блатне вулкане који мало-мало па „плопну“ због гаса испод блата, и стене као на Сејшелима, све рођено да глуми неку планету из „Ратова звезда“.
Успут пролазимо поред Џамије Биби-Хејмат, огромне и усамљене у овој нерелигиозној земљи. Гобустан је познат по својим петроглифима, цртежима на стенама још из времена мезолита. Прва људска уметност: људи и животиње.
У повратку, пролазимо поред Плаже Шихов – легендарног меса са разгледница где се купате на дивним пешчаним плажама, а мање од километар у води налазе се огромне нафтне бушотине.
Када сам рекао другару да бих се вратио у лето на ту плажу, он ми је рекао „Али, ту се виде на морском хоризноту нафтне бушотине!“ Одговорио сам: „Па по томе је јединствено – на свим осталим морима их немаш!“.
Мораћемо доћи поново, да се купамо, да видимо оно што нисмо стигли, да можда закорачимо у Иран, или ко зна где. Кавказ је магичан.
Четири дана, продужени викенд – је премало!
Оригинално објављено у Дневнику, 2021. године, верзија је допуњена
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
