Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Vladislava Milovanović
Kada sam bio mali, u državi, koja je bila suprotno tome, veća, bilo je popularno da se uči ruski jezik. I u knjigama iz ruskog učili smo o dalekim sovjetskim republikama, o kojima smo sanjali.
Ali, bile su daleke: što zbog ratova i sankcija (i kod nas i kod njih), što zbog preskupih letova za naše džepove.
A onda su došli niskobudžetni prevoznici, i naši su snovi mogli da se pretoče u stvarnost, a koferi da se pakuju. WizzAir je obećao da će nas odvesti do Bakua i nazad za 100€, i to je i učinio jednog martovskog jutra.
Posle 4 sata leta iz Budimpešte, shvatate da ste još uvek u Evropi (makar UEFA-Evropi), ali da ste na pola puta do Pakistana i Indije.
Sletanje na monumentalni Aerodrom Hajdar Alijev govori o ambicijama Bakua i Azerbejdžana da budu regionalno čvorište otvoreno ka svima – neka vrsta kavkaske Švajcarske – samo sa naftom i gasom.
Ovo je jedna od onih zemalja gde vam se čini da ste kao kod kuće – sve je na ruskom ili makar svi razumeju i pričaju ruski. U lokalnoj pekari, čaj i orijentalno pecivo. «Moskovljani?», pita ljubazna teta. «Ne, Srbi!». «Oh, pa divno. Ali, što sad? Dođite u leto, da idete na more! Vratite nam se!».
Generalno, na pomen Srbije svi su raspilavljeni. Smeštamo se u Ulicu Tolstoja, koja je odmah pored Ulice Gogolja. Hotel drže Pakistanci.
Sve je prepuno pakistanskih turista i njihovog biznisa.
Baku je grad iz mojih starih snova: bio je to carski ruski grad u kome su se zidale najlepše palate naftaša, u vreme kada je svet počeo da otkriva čari naftnih derivata i brzinu koju donose mašine pogonjene njima.
Rotšildi su bili ovde. Braća Nobel su bili ovde. 1899. godine u luci Baku pojavili su se parobrodi. U grad su dolazili mnogi migranti – Rusi, Jevreji, Nemci, Jermeni, Azerbejdžanci (i iz Rusije i iz Persije).
Sa naftnim procvatom procvetao je kulturni život, otvorila su se pozorišta, izgradila opera.
Baku je postao poznat kao „Kavkaski Pariz“. I danas Baku izgleda kao mešavina Budimpešte, Pariza i stare Moskve. Baku je, da budem precizniji, Beograd kakav bi hteo da bude i kakav bi bio kada bi ga ušminkali.
U Bakuu vlada „vizuelna higijena“ – sve su zgrade u centru obložene bledooker kamenom, istim onim kojim je obložen Stari grad iz persijskog vremena.
I sve nove zgrade na novim bulevarima su obležene tim istim kamenom – nema novosadskog „Šarengrada“, niti beogradskog „gradimo tako da svaka zgrada bude drugačija“ haosa.
Na bulevarima od 6 traka, bandere su 30-metarske verzije 19-vekovnih kandelabara iz centra grada.Jedini izuzetak – kad neka legenda tipa Norman Foster ili Zaha Hadid naprave neku neverovatnu zgradu. Oni smeju. Sovjetska disciplina spojena sa kapitalizmom i nafnim parama.
Kafići su hipsterski, ili pabovski. Gde ima više piva, više je Rusa. Džamija nema na vidiku – jedine su one istorijske.
Azeri su šiiti, a šiiti ne veruju u džamije na svakom ćošku. Ima nekoliko pokrivenih mladih žena, ali su dominantne zgodne crnke sa bademastim očima, obučene u crno, sa firmiranom garderobom.
Moja žena primećuje da su tašnice skupe. Nafta čini čuda. Po gradu nas voze taksiji koji lične na londonske. Grad je i tu propisao vizuelnu higijenu. Ako želite, ima i „Bakы Kart“ koji vam važi za autobuse i metro. Sve je pod konac.
Morski bulevar je čudo. Džentrifikacija priobalja ovde je tekla drugačije od Sava Promenade u Beogradu.
Baku na vodi je niz parkova koji se smenjuju jedan za drugim kilometrima, a sklad zelenila naruše ili monumentalne nove zgrade tipa Muzeja ćilima, ili restorani na propisnoj udaljenosti jedan od drugog.
Vetar sa Kaspija briše, ali nebo je vedro, a Kaspijsko more moćno.
Muzej ćilima je u – obliku savijenog ćilima!
U daljini se naziru Plamene kule, tri velike zgrade od stakla na brdu koje menjaju boju – simbol sa azerbejdžanskog grba – koje označavaju zahvalnost vatri koja je izbila iz zemlje i pokazala da je ispod nafta, tj. gas.
Sa druge strane, stvara se „Baku na vodi“, ali nalik na Menhetn. Tražimo „jedan čaj“ u restoranu i dobijamo bokal. I baklave. I to kakve.
Stari grad (Ičeri Šeher) je srce Bakua, njegovo persijsko poreklo.
Zanimljivo je da su Azeri promenili i jezik, i veru. Prvo su bili iranski narod koji je poštovao zoroastrijansku religiju i pričali su slično Persijancima i Kurdima.
Vremenom su prešli u pravoslavlje, pa u šiitski islam, a onda su prihvatili turkijski jezik osvajača iz stepa i sada se smatraju najbližom braćom Turcima. Po osećaju.
Ali, Rusi i Persijanci su im srcu prirasli, pa se slavi i persijska Nova godina (Novruz), čiji običaji (žito, sveća, farbanje jaja) veoma podsećaju na mešavinu pravoslavnog Božića i Uskrsa.
Murali sa običajima su na zidovima Starog grada.
I prodavnice ćilima, i kavijara. To su isti oni persijski ćilimi i isti onaj ruski kavijar s Kaspija. Na razmeđu smo civilizacija.
Starim gradom dominiraju prečiste uličice orijentalnog tipa sa mnogo restorana. Kao sovjetskim „cilit bengom“ pročišćeni Orijent.
Tražimo lokacije spota pesme „Do rassveta“ Arseniuma i Sati Kazanove. Arsenium je jedan od trojice iz moldavske grupe O-Zone, a Seti je Čerkeskinja iz Rusije, i oboje naravno, savršeno znaju ruski.
I lokacije iz kultnih sovjetskih filmova. Palata Širvanšaha, Devičanski toranj, male džamije, smenjuju se, dok ne naiđemo na srpsku ambasadu u samom centru Starog grada.
Slikamo se sa kapama i velovima za azerske svadbe. Može i sa sovjetskom šubarom. Sve se ovde poštuje.
Odlazimo u Janar Dag, mesto gde vatra izbija iz zemlje – što se dešava na mnogo mesta. Jedno od njih je i Abšeron i zoroastrijanski hram u Surahaniju, sagrađen, pogađate, oko večne vatre koja izbija iz zemlje.
Zoroastrijanci su obožavali vatru, i verovali su u dualnu prirodu sveta – Dobro i Zlo se uvek bore u svetu i u svakom čoveku. Tako je govorio Zaratustra. Prorok religije kojoj je pripadao i Fredi Merkjuri.
Za kraj, odlazimo u Gobustan, obližnji grad koji ima fascinantan spomenih prirode: blatne vulkane koji malo-malo pa „plopnu“ zbog gasa ispod blata, i stene kao na Sejšelima, sve rođeno da glumi neku planetu iz „Ratova zvezda“.
Usput prolazimo pored Džamije Bibi-Hejmat, ogromne i usamljene u ovoj nereligioznoj zemlji. Gobustan je poznat po svojim petroglifima, crtežima na stenama još iz vremena mezolita. Prva ljudska umetnost: ljudi i životinje.
U povratku, prolazimo pored Plaže Šihov – legendarnog mesa sa razglednica gde se kupate na divnim peščanim plažama, a manje od kilometar u vodi nalaze se ogromne naftne bušotine.
Kada sam rekao drugaru da bih se vratio u leto na tu plažu, on mi je rekao „Ali, tu se vide na morskom horiznotu naftne bušotine!“ Odgovorio sam: „Pa po tome je jedinstveno – na svim ostalim morima ih nemaš!“.
Moraćemo doći ponovo, da se kupamo, da vidimo ono što nismo stigli, da možda zakoračimo u Iran, ili ko zna gde. Kavkaz je magičan.
Četiri dana, produženi vikend – je premalo!
Originalno objavljeno u Dnevniku, 2021. godine, verzija je dopunjena
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
