Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Sever Francuske ima tu melanholiju koja nije tužna – više je mirna, zrela. Kao da kaže: „Nismo Pariz, ali imamo dušu.“ I znate šta je zanimljivo? Mnogo ljudi otkrije sever slučajno. Ne planiraju ga. Samo im se desi. I onda ostane u srcu. Tako sam ja otkrio Bove (Beauvais). I zaljubio se u Pikardiju.
WizzAir leti “za Pariz” do aerodroma Pariz-Bove (Paris-Beauvais) što je otprilike kao da postoji aerodrom Beograd-Zrenjanin ili Beograd-Mitrovica, jer je to sasvim drugi grad u sasvim drugoj pokrajini – Pikardiji – i udaljen je 84 km od Pariza. E pa kad smo već tu – pravda za lepi grad koji niko ne stigne da vidi. Osim… Mene. A Pikardija je zemlja gde su se borile armije u Velikom ratu a tako je pitoma, kao Vojvodina ili … Ukrajina, gde se sada dešava isto takvo zlo i bezumlje. Ravna i puna reka i kanala.
Izdvojite 3 do 4 sata za Bove, kada već popodne sletite na istoimeni aerodrom. Pariz je uvek dobra ideja, kako kaže stara izreka, ali biseri se kriju i na mestima koja nisu izvikana. Može Pariz i par sati kasnije.
A već iz aviona se videlo da zemlja liči na našu, melanholičnu Vojvodinu u zimu: polja, polja do u nedogled. I samo vetroparkovi, savremene bele vetrenjače, razasute svuda po poljima. Trampe, ne slažem se da izgledaju ružno i kvare krajolik. Baš su lepe. Za razliku od dalekovoda i dimnjaka.
PIKARDIJA ILI ZEMLJA KOPALJA
Zapravo, zaobilaženje Pariza i istraživanje francuskih pokrajina je moja stara, stara želja. Kada sam bio u vojsci na Aerodromu Podgorica (tehnički, Golubovci) 1998. godine, malo je reći da je bilo dosadno i u kasarni i van nje. Zato sam odlazio u grad i provodio po par sati u Francuskom kulturnom centru koji se taman otvorio i u koji sam se učlanio.
To nije bilo baš blagonaklono prihvaćeno, pa su me “pozvali na odgovornost”, srećom, samo jednom i nisu više pravili halabuku, iako su mrmljali. To je zato što se očekivao napad Francuza i NATO-a na nas (Francuska tad nije bila u NATO-u), što se i desilo u martu 1999.
Ja sam već znao da idem na razmenu studenata u Brazil u oktobru, pa me je svet privlačio, i daleke destinacije, a u FKC sam gledao (malo je ambiciozno reći da sam čitao) velike knjige sa puno fotografija o svim francuskim pokrajinama (svaka je imala svoju knjigu).
Nisam puno video od tih pokrajina, samo Azurnu obalu, Bijaric, Pariz, Francuske Karibe, i sada Pikardiju, ali nije čudo zašto je Francuska najposećenija zemlja na svetu (sledi Španija na 2. mestu, pa Italija), jer je svaki delić zemlje priča za sebe. Svaka pokrajina priča svoju priču. Pa tako i ova.
Pikardija je dobila ime prema „pikovima“ odnosno vrhovima kopalja, negde u Srednjem veku, i to ime se i zadržalo iz starofrancuskog.
Ona, kako rekoh, liči na Vojvodinu, sa dve velike razlike: ovde je klima mnogo “severnjačkija”, i oni čuvaju svoje stare zgrade, a ne kao kod nas što vandali sa novcem uništavaju šta god stignu.
Što se tiče ovog prvog, u Boveu 116 dana godišnje pada kiša (koja dolazi sa Atlantika), pa klima liči malo na Britaniju. Fora je u tome da ne pada puno kiše, nego pomalo – i London dobije manje kiše nego mi, samo što pada često. Takođe, 55 dana godišnje je magla, što me dosta podseća na Mitrovicu, samo – malo “jače”. Mogu misliti kako je na Zapadnom frontu od 1914. do 1918. bilo vojnicima u rovovima – kiša, magla, bojni otrovi, meci, bombe…
Mladi Indijana Džouns u nekim epizodama opisuje Zapadni front kod Some i zaista je bio pakao. Moje obožavanje serije «Dnevnik mladog Indijane Džounsa» iz ranih 90-ih, koju je producirao Džordž Lukas uticalo je na moju fascinaciju Prvim Svetskim ratom, a i zato što osećam da je to bila prelomna tačka kada se zapadna civilizacija «prelomila» iz optimistične u pesimističnu, jer su ljudi svuda postali svesni da – nismo civilizovani, i da možemo naneti veliko zlo jedni drugima.
PIKARDSKI JEZIK – JOŠ JEDNA ŽRTVA FRANCUSKE REVOLUCIJE
U Francuskoj se govori baš baš mnogo jezika – više nego u Španiji, recimo. Samo što su do Francuske revolucije svi jezici slobodno korišteni, a posle nje je nastala diktatura jednog jezika, današnjeg francuskog, tadašnjeg pariskog.
I ne, to nisu jezici kao što su “srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski i bunjevački” – 5 kodifikacija istog jezika, već sasvim različiti jezici – nalik na španski, katalonski, galicijski, asturleoneski, aragonski itd. Najveći je okcitanski (sličan katalonskom), u južnoj Francuskoj i Provansi, sličan katalonskom, ali tu je i arpitanski u Alpima, i cela grupa severnih jezika među kojima je i pikardski.
Tokom 20. veka u francuskim školama korištenje maternjih jezika je bilo zabranjeno i postojale su parole “Budite pristojni – govorite francuski!”.
Pikardski je jezik između francuskog i valonskog i recimo, tipičan je po tome da su određeni članovi i muškog i ženskog roda – EL. Nema palatalizacije pa je konj – keval (kao u italijanskom kavalo) a ne ševal, a noga je gamb (kao u italijanskom gamba), a ne žamb.
Jezik je priznat kao zvanični u malenom delu Belgije (Valonska Pikardija), ali u Francuskoj – nije. Mada ga mnogi govore i posebno vole da stave imena restorana na pikardskom.
KROZ GRAD
Do centra grada sa malenog aerodroma vozi gradski autobus za svega 1 evro. S obzirom da je u Novom Sadu 100 dinara, a da je u Barseloni skoro 3 evra, ovo je prijatna jeftinoća i znak da ova oblast brine o standardu i pokretljivosti građana. Za petnaestak minuta se stiže sa Aerodroma Tile (koji se nalazi u obližnjem istoimenom selu) do centra grada, iza Gradske kuće, koja je po običaju, na glavnom trgu.
Ono što je vidljivo na prvi pogled je da je grad obnavljan po «pojednostavljenoj matrici», nažalost, jer je stradao i u Prvom, a naročito u Drugom Svetskom ratu – i dragička, stradao je više od savezničkih bombi nego od nemačkih – baš kao Leskovac, Šibenik, Podgorica, Zadar ili Beograd. Tokom oslobođenja (učinile su to britanske trupe), stari grad je jako postradao – onaj ko je bio zadužen za obnovu, napravio je šire ulice i nije se «mučio» da napravi replike starih kuća sa «gredicama» (o njima kasnije), nego sve sad liči na nemačke gradove, koji su isto tako pojednostavljeno obnavljani.
Malo istorije – ovde su živeli Kelti, tačnije Belgi, odnosno njihovo pleme Belovaci, pa su ih osvojili Rimljani, a onda je došla germanska najezda, i ceo Srednji vek prolazi u feudalnim razmiricama koje se završavaju time što će regija postati deo Francuske.
Glavni trg je vrlo prostran, i na jednoj strani se nalazi Gradska kuća sa ogromnim slovima i pseudo-grbom – te prosto mami da se čovek slika sa natpisom Beauvais, pa to i činim.
Preko puta je karusel, i deca se vozikaju i radosno smeju. Francuzi jako vole karusele, i ima ih na puno trgova, i nekako je sve posvećeno deci. Zanimljivo, nema puno ljudi iz Magreba, ni puno crnih Afrikanaca – svi su uglavnom beli, bledunjavi i ljubazni. Slatko se smeju i govore «Bonne journée!». Plavuša na svakom ćošku. Sever Francuske, razmeđa sa Germanima. A imigrantima nešto nije mio.
Odmah pored karusela – spomenik zgodne žene sa mrkim pogledom i sekiretinom sa dva sečiva u ruci. Nije Jovanka Orleanka, nego neka njena «drugarica».
I pada mi na um – dok se kod nas, u rimskoj prestonici (jednoj od svega 6 u istoriji) i mestu koje je bilo centar starohrišćanskih svetaca i mučenika, diže spomenik prosjaku, da kompletira svinju i kera, u gradu koji je bio keltsko selo u to vreme imamo spomenik jednoj feminističkoj ikoni, ratnici zvanoj Žan Ašet (JeanneHachette), u prevodu Ivanka (ili Jovanka) Sekirica, koja je u 16. veku neprijatelje zavojevače iseckala sekirom. Simbol feminizma, dakle.
Odmah tu je i crkva Svetog Stefana, ili Sent-Etjen, što me automatski podseti na istoimeni klub koji je 70-ih harao evropskim fudbalom, i na bend iz Britanije koji je 90-ih harao top-listama.
Podseti čoveka na «Narcisa i Zlatoustog» – neka mešavina romanike i gotike, u vreme kada je to bilo najpismenije mesto u gradu, a i najviša građevina. Čini se kao povratak u bajku, u detinjstvo.
Malo na drugu stranu – srećemo ostatke rimskih zidina koje su u Srednjem veku pretvorene u niz sa kulama. Jedna od njih je sačuvana i deo je Biskupske palate, koje je sada muzej.
Bove ima jako sladak muzej u bivšoj Biskupskoj palati i zove se pomalo smešno na srpskom, MUDO – Musée départemental del’Oise, odnosno Županijski muzej Uaza ili Oaza (Oise je županija u okviru pokrajine Pikardije).
Imaju sjajnu kolekciju, od stare do moderne umetnosti, dva dela Tamare de Lempicke, ulaz je besplatan. Imaju i “mudoteku” i najveću kolekciju najznačajnijeg lončara i keramičara epohe art-nuvoa, Ogista Delaerša (Auguste Delaherche), koji je rođen u Boveu.
Čak i da niste neki poznavalac umetnosti – sama Biskupska palata je impresivna, a zaposlenici muzeja se raduju svakome ko uđe.
Ja kažem «Svi preskoče Bove i odu u Pariz, a ja sam hteo da vidim šta imate vi ovde!». Osmesi na sve strane. «Hoćete pisati o nama?» Hoću, i o gradu, i o muzeju – zaslužili ste!
KATEDRALA SVETOG PETRA – NEKADAŠNJA «BURDŽ KALIFA» 16. VEKA
Odmah pored muzeja je i Katedrala, koja ima baš neobičnu priču. Bove se nalazi u oblasti gde je nastala i razvila se gotika, a to je 5 pokrajina na severu Francuske, Il-de-Frans (Pariz), Šampanja (Rems), Normandija (Ruan), Orleane (Šartr) i Pikardija (Amijen i Bove).
Šta je zanimljivo kod Katedrale Svetog Petra u Boveu? To što je ona bila najviša zgrada na svetu, dakle neka vrsta Burdž Kalife ili Empajer Stejt Bildinga ili Ajfelovog tornja pre nego što su ove zgrade sagrađene. A to je bilo između 1569. i 1573. godine. A nije je niko pretekao u visini – nego se – srušila!
Ako izgleda da ima samo središnji deo, samo “masku” lica a “bez samog lica i glave” iza fasade, u pravu ste. Izgrađen je samo prednji deo, a bočni brodovi nikada nisu sagrađeni.
Rad na katedrali je započet 1225. godine a ideja je bila “da se bude bolji od komšije” – od Amijena, takođe grada u Pikardiji, malo prema severu. Hteli su da naprave najvišu gotičku crkvu na svetu, u stilu “visoke gotike“, koja nije bila “visoka” samo po dostignućima, već i fizički. U jednom trenutku postala je katedrala sa najvišim svodom u Evropi, jer se svod u unutrašnjosti hora diže na čak 47,5 m, viši i od Bazilike Svetog Petra u Rimu sa 46,2 m.
Neki su sumnjali da su to Đavolja posla, da se tako visoko gradi, i njihove sumnja su podgrejane time što je se odjednom sve srušilo – 1284. je bila godina koja je označila “Godinu Nadstrešnice” za francusku gotiku i majstori su postali obeshrabreni i nervozni – mislilo se da je ovo prkos Bogu i zakonima fizike, i da se ne može graditi toliko visoko. Posle toga su se gradile manje građevine, zbog obeshrabrenosti, Stogodišnjeg rata, finansijske krize i demografskog pada u Evropi.
Bovežani se nisu potpuno obeshrabrili i pokušali su ponovo – napravili su opet najvišu katedralu na svetu, 1569. godine, sa još potpornih stubova. Sijali su od ponosa.
Svega 4 godine kasnije, kula visoka 153 m stropoštala se na zemlju. Bovežani su se konačno rastužili i odustali, te je crkva takva kakva jeste – sagrađena “napola”. Samo njen centar. Oko nje, na mestu gde su trebali biti brodovi – postoji ostatak malene stare romaničke crkve. Kao zalepljene selotejpom za velikog (i visokog) «brata».
Nekada su najviše zgrade bile posvećene Bogu, pa zatim Ekspou, a posle toga biznisu i – čistoj sujeti.
Na istom trgu ostaci starih građevina oštećenih u radu, i Kvadrilater – novi kulturni centar – kockast i moderan. Restoran sa kravama kao promoterima menija i kravama kao klupama je posebno šarmantan.
Cene nisu prijatne za nas, mada kad pogledaš, i kod nas je postalo sve jako skupo pa nije ni strašno.
KOLOMBAŽ GDE GA NISMO OČEKIVALI
U turističkoj organizaciji uzimam prospekte i razglednice. Pitam ljubaznu plavokosu radnicu «Gde su ove divne kuće?». Kaže, ulica 27. juna, nemojte to propustiti. Kuće koje se grade oko drvenih greda, kod nas se nazivaju FAHVERK, što je naravno, posuđenica iz nemačkog (Fachwerk). Ali, kulture nisu omeđene granicama, Srž Francuske je puna fahverka, koja se kod njih zove “kolombaž” (colombage) ili pan de bois.
Fahverk se radi od drvenih greda i vrši se prebacivanje opterećenja na glavnu strukturu okvira, omogućava se da olakša izgradnja zidova, to je noseća konstrukcija od greda, a ispuna je od drugih materijala, najčešće opeke.
Ima ih i u Overnji, čak na jugu, a puna ih je Pikardija, kao i Normandija (Ruan je grad slavan po njima), Šampanja, Bretanja… Mi ih najviše povezujemo sa tradicionalno nemačkim regionima francuske, kao što su Alzas i Lotaringija (Kolmar i Strazbur), ali se fahverk sreće i u Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, i naravno, Austriji, Švajcarskoj i severnoj Italiji i zapadnoj Poljskoj.
Engleska je bogata gradovima sa fahverkom, u vreme Šekspira pola Engleske je izgledalo ovako, a danas je po ovim kućama najpoznatiji grad Jork.
Tu su i barovi i pabovi – Bovežani baš vole kraft pivo, običnog skoro i nema nigde – koje je od 7 do 9 evra, tako da – oprezno. Ja sam pitao pošto je pivo, dobio odgovor da je 4 evra, a onda me je zadesio veći račun jer Francuzi pod «pivo» smatraju – malo pivo. No, šta da se radi.
Zanimljivo je da je ovde jedan od Top 5 Street art umetnika, SpaceInvader, ostavio svoja dela na mnogim zidovima!
Ima i bizarnih momenata – naime, u jednoj od ulica u centru grada, prodavac pogrebne opreme i kamenorezac je mrtav-‘ladan (namerna ironija) na pločnik ispred radnje postavio – cele “grobove” – tri odrasla i jedan dečji. Znači, ne samo spomenike nego i opseke i poklopce. Jedna od najbizarnijih reklama koju sam video.
Sve je slatko (ako izuzmemo ovog bizarnog prodavca iz prethodnog pasusa), puno je starih kućica, ljudi su meki i ljubazni – kao iz nekog starog vremena, iz neke Francuske koju smo gledali u filovima iz prošlog veka.
Kad se nasmeju, to i misle, i nigde ne žure. Možda me je kombinacija ravnice, toplih ljudi i optimalnog tempa življenja podsetila baš na Vojvodinu kakva je nekada bila. I kakva bi trebala jednog dana opet biti.
Zato, pravda za Bove! I koji sat obilaska.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
