Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Север Француске има ту меланхолију која није тужна – више је мирна, зрела. Као да каже: „Нисмо Париз, али имамо душу.“ И знате шта је занимљиво? Много људи открије север случајно. Не планирају га. Само им се деси. И онда остане у срцу. Тако сам ја открио Бове (Beauvais). И заљубио се у Пикардију.
WizzAir лети “за Париз” до аеродрома Париз-Бове (Paris-Beauvais) што је отприлике као да постоји аеродром Београд-Зрењанин или Београд-Митровица, јер је то сасвим други град у сасвим другој покрајини – Пикардији – и удаљен је 84 км од Париза. Е па кад смо већ ту – правда за лепи град који нико не стигне да види. Осим… Мене. А Пикардија је земља где су се бориле армије у Великом рату а тако је питома, као Војводина или … Украјина, где се сада дешава исто такво зло и безумље. Равна и пуна река и канала.
Издвојите 3 до 4 сата за Бове, када већ поподне слетите на истоимени аеродром. Париз је увек добра идеја, како каже стара изрека, али бисери се крију и на местима која нису извикана. Може Париз и пар сати касније.
А већ из авиона се видело да земља личи на нашу, меланхоличну Војводину у зиму: поља, поља до у недоглед. И само ветропаркови, савремене беле ветрењаче, разасуте свуда по пољима. Трампе, не слажем се да изгледају ружно и кваре крајолик. Баш су лепе. За разлику од далековода и димњака.
ПИКАРДИЈА ИЛИ ЗЕМЉА КОПАЉА
Заправо, заобилажење Париза и истраживање француских покрајина је моја стара, стара жеља. Када сам био у војсци на Аеродрому Подгорица (технички, Голубовци) 1998. године, мало је рећи да је било досадно и у касарни и ван ње. Зато сам одлазио у град и проводио по пар сати у Француском културном центру који се таман отворио и у који сам се учланио.
То није било баш благонаклоно прихваћено, па су ме “позвали на одговорност”, срећом, само једном и нису више правили халабуку, иако су мрмљали. То је зато што се очекивао напад Француза и НАТО-а на нас (Француска тад није била у НАТО-у), што се и десило у марту 1999.
Ја сам већ знао да идем на размену студената у Бразил у октобру, па ме је свет привлачио, и далеке дестинације, а у ФКЦ сам гледао (мало је амбициозно рећи да сам читао) велике књиге са пуно фотографија о свим француским покрајинама (свака је имала своју књигу).
Нисам пуно видео од тих покрајина, само Азурну обалу, Бијариц, Париз, Француске Карибе, и сада Пикардију, али није чудо зашто је Француска најпосећенија земља на свету (следи Шпанија на 2. месту, па Италија), јер је сваки делић земље прича за себе. Свака покрајина прича своју причу. Па тако и ова.
Пикардија је добила име према „пиковима“ односно врховима копаља, негде у Средњем веку, и то име се и задржало из старофранцуског.
Она, како рекох, личи на Војводину, са две велике разлике: овде је клима много “северњачкија”, и они чувају своје старе зграде, а не као код нас што вандали са новцем уништавају шта год стигну.
Што се тиче овог првог, у Бовеу 116 дана годишње пада киша (која долази са Атлантика), па клима личи мало на Британију. Фора је у томе да не пада пуно кише, него помало – и Лондон добије мање кише него ми, само што пада често. Такође, 55 дана годишње је магла, што ме доста подсећа на Митровицу, само – мало “јаче”. Могу мислити како је на Западном фронту од 1914. до 1918. било војницима у рововима – киша, магла, бојни отрови, меци, бомбе…
Млади Индијана Џоунс у неким епизодама описује Западни фронт код Соме и заиста је био пакао. Моје обожавање серије «Дневник младог Индијане Џоунса» из раних 90-их, коју је продуцирао Џорџ Лукас утицало је на моју фасцинацију Првим Светским ратом, а и зато што осећам да је то била преломна тачка када се западна цивилизација «преломила» из оптимистичне у песимистичну, јер су људи свуда постали свесни да – нисмо цивилизовани, и да можемо нанети велико зло једни другима.
ПИКАРДСКИ ЈЕЗИК – ЈОШ ЈЕДНА ЖРТВА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У Француској се говори баш баш много језика – више него у Шпанији, рецимо. Само што су до Француске револуције сви језици слободно кориштени, а после ње је настала диктатура једног језика, данашњег француског, тадашњег париског.
И не, то нису језици као што су “српски, хрватски, босански, црногорски и буњевачки” – 5 кодификација истог језика, већ сасвим различити језици – налик на шпански, каталонски, галицијски, астурлеонески, арагонски итд. Највећи је окцитански (сличан каталонском), у јужној Француској и Прованси, сличан каталонском, али ту је и арпитански у Алпима, и цела група северних језика међу којима је и пикардски.
Током 20. века у француским школама кориштење матерњих језика је било забрањено и постојале су пароле “Будите пристојни – говорите француски!”.
Пикардски је језик између француског и валонског и рецимо, типичан је по томе да су одређени чланови и мушког и женског рода – EL. Нема палатализације па је коњ – кевал (као у италијанском кавало) а не шевал, а нога је гамб (као у италијанском гамба), а не жамб.
Језик је признат као званични у маленом делу Белгије (Валонска Пикардија), али у Француској – није. Мада га многи говоре и посебно воле да ставе имена ресторана на пикардском.
КРОЗ ГРАД
До центра града са маленог аеродрома вози градски аутобус за свега 1 евро. С обзиром да је у Новом Саду 100 динара, а да је у Барселони скоро 3 евра, ово је пријатна јефтиноћа и знак да ова област брине о стандарду и покретљивости грађана. За петнаестак минута се стиже са Аеродрома Тиле (који се налази у оближњем истоименом селу) до центра града, иза Градске куће, која је по обичају, на главном тргу.
Оно што је видљиво на први поглед је да је град обнављан по «поједностављеној матрици», нажалост, јер је страдао и у Првом, а нарочито у Другом Светском рату – и драгичка, страдао је више од савезничких бомби него од немачких – баш као Лесковац, Шибеник, Подгорица, Задар или Београд. Током ослобођења (учиниле су то британске трупе), стари град је јако пострадао – онај ко је био задужен за обнову, направио је шире улице и није се «мучио» да направи реплике старих кућа са «гредицама» (о њима касније), него све сад личи на немачке градове, који су исто тако поједностављено обнављани.
Мало историје – овде су живели Келти, тачније Белги, односно њихово племе Беловаци, па су их освојили Римљани, а онда је дошла германска најезда, и цео Средњи век пролази у феудалним размирицама које се завршавају тиме што ће регија постати део Француске.
Главни трг је врло простран, и на једној страни се налази Градска кућа са огромним словима и псеудо-грбом – те просто мами да се човек слика са натписом Beauvais, па то и чиним.
Преко пута је карусел, и деца се возикају и радосно смеју. Французи јако воле каруселе, и има их на пуно тргова, и некако је све посвећено деци. Занимљиво, нема пуно људи из Магреба, ни пуно црних Африканаца – сви су углавном бели, бледуњави и љубазни. Слатко се смеју и говоре «Bonne journée!». Плавуша на сваком ћошку. Север Француске, размеђа са Германима. А имигрантима нешто није мио.
Одмах поред карусела – споменик згодне жене са мрким погледом и секиретином са два сечива у руци. Није Јованка Орлеанка, него нека њена «другарица».
И пада ми на ум – док се код нас, у римској престоници (једној од свега 6 у историји) и месту које је било центар старохришћанских светаца и мученика, диже споменик просјаку, да комплетира свињу и кера, у граду који је био келтско село у то време имамо споменик једној феминистичкој икони, ратници званој Жан Ашет (JeanneHachette), у преводу Иванка (или Јованка) Секирица, која је у 16. веку непријатеље завојеваче исецкала секиром. Симбол феминизма, дакле.
Одмах ту је и црква Светог Стефана, или Сент-Етјен, што ме аутоматски подсети на истоимени клуб који је 70-их харао европским фудбалом, и на бенд из Британије који је 90-их харао топ-листама.
Подсети човека на «Нарциса и Златоустог» – нека мешавина романике и готике, у време када је то било најписменије место у граду, а и највиша грађевина. Чини се као повратак у бајку, у детињство.
Мало на другу страну – срећемо остатке римских зидина које су у Средњем веку претворене у низ са кулама. Једна од њих је сачувана и део је Бискупске палате, које је сада музеј.
Бове има јако сладак музеј у бившој Бискупској палати и зове се помало смешно на српском, MUDO – Musée départemental del’Oise, односно Жупанијски музеј Уаза или Оаза (Oise је жупанија у оквиру покрајине Пикардије).
Имају сјајну колекцију, од старе до модерне уметности, два дела Тамаре де Лемпицке, улаз је бесплатан. Имају и “мудотеку” и највећу колекцију најзначајнијег лончара и керамичара епохе арт-нувоа, Огиста Делаерша (Auguste Delaherche), који је рођен у Бовеу.
Чак и да нисте неки познавалац уметности – сама Бискупска палата је импресивна, а запосленици музеја се радују свакоме ко уђе.
Ја кажем «Сви прескоче Бове и оду у Париз, а ја сам хтео да видим шта имате ви овде!». Осмеси на све стране. «Хоћете писати о нама?» Хоћу, и о граду, и о музеју – заслужили сте!
КАТЕДРАЛА СВЕТОГ ПЕТРА – НЕКАДАШЊА «БУРЏ КАЛИФА» 16. ВЕКА
Одмах поред музеја је и Катедрала, која има баш необичну причу. Бове се налази у области где је настала и развила се готика, а то је 5 покрајина на северу Француске, Ил-де-Франс (Париз), Шампања (Ремс), Нормандија (Руан), Орлеане (Шартр) и Пикардија (Амијен и Бове).
Шта је занимљиво код Катедрале Светог Петра у Бовеу? То што је она била највиша зграда на свету, дакле нека врста Бурџ Калифе или Емпајер Стејт Билдинга или Ајфеловог торња пре него што су ове зграде саграђене. А то је било између 1569. и 1573. године. А није је нико претекао у висини – него се – срушила!
Ако изгледа да има само средишњи део, само “маску” лица а “без самог лица и главе” иза фасаде, у праву сте. Изграђен је само предњи део, а бочни бродови никада нису саграђени.
Рад на катедрали је започет 1225. године а идеја је била “да се буде бољи од комшије” – од Амијена, такође града у Пикардији, мало према северу. Хтели су да направе највишу готичку цркву на свету, у стилу “високе готике“, која није била “висока” само по достигнућима, већ и физички. У једном тренутку постала је катедрала са највишим сводом у Европи, јер се свод у унутрашњости хора диже на чак 47,5 м, виши и од Базилике Светог Петра у Риму са 46,2 м.
Неки су сумњали да су то Ђавоља посла, да се тако високо гради, и њихове сумња су подгрејане тиме што је се одједном све срушило – 1284. је била година која је означила “Годину Надстрешнице” за француску готику и мајстори су постали обесхрабрени и нервозни – мислило се да је ово пркос Богу и законима физике, и да се не може градити толико високо. После тога су се градиле мање грађевине, због обесхрабрености, Стогодишњег рата, финансијске кризе и демографског пада у Европи.
Бовежани се нису потпуно обесхрабрили и покушали су поново – направили су опет највишу катедралу на свету, 1569. године, са још потпорних стубова. Сијали су од поноса.
Свега 4 године касније, кула висока 153 м стропоштала се на земљу. Бовежани су се коначно растужили и одустали, те је црква таква каква јесте – саграђена “напола”. Само њен центар. Око ње, на месту где су требали бити бродови – постоји остатак малене старе романичке цркве. Као залепљене селотејпом за великог (и високог) «брата».
Некада су највише зграде биле посвећене Богу, па затим Експоу, а после тога бизнису и – чистој сујети.
На истом тргу остаци старих грађевина оштећених у раду, и Квадрилатер – нови културни центар – коцкаст и модеран. Ресторан са кравама као промотерима менија и кравама као клупама је посебно шармантан.
Цене нису пријатне за нас, мада кад погледаш, и код нас је постало све јако скупо па није ни страшно.
КОЛОМБАЖ ГДЕ ГА НИСМО ОЧЕКИВАЛИ
У туристичкој организацији узимам проспекте и разгледнице. Питам љубазну плавокосу радницу «Где су ове дивне куће?». Каже, улица 27. јуна, немојте то пропустити. Куће које се граде око дрвених греда, код нас се називају ФАХВЕРК, што је наравно, посуђеница из немачког (Fachwerk). Али, културе нису омеђене границама, Срж Француске је пуна фахверка, која се код њих зове “коломбаж” (colombage) или pan de bois.
Фахверк се ради од дрвених греда и врши се пребацивање оптерећења на главну структуру оквира, омогућава се да олакша изградња зидова, то је носећа конструкција од греда, а испуна је од других материјала, најчешће опеке.
Има их и у Оверњи, чак на југу, а пуна их је Пикардија, као и Нормандија (Руан је град славан по њима), Шампања, Бретања… Ми их највише повезујемо са традиционално немачким регионима француске, као што су Алзас и Лотарингија (Колмар и Стразбур), али се фахверк среће и у Белгији, Холандији, Луксембургу, и наравно, Аустрији, Швајцарској и северној Италији и западној Пољској.
Енглеска је богата градовима са фахверком, у време Шекспира пола Енглеске је изгледало овако, а данас је по овим кућама најпознатији град Јорк.
Ту су и барови и пабови – Бовежани баш воле крафт пиво, обичног скоро и нема нигде – које је од 7 до 9 евра, тако да – опрезно. Ја сам питао пошто је пиво, добио одговор да је 4 евра, а онда ме је задесио већи рачун јер Французи под «пиво» сматрају – мало пиво. Но, шта да се ради.
Занимљиво је да је овде један од Top 5 Street art уметника, SpaceInvader, оставио своја дела на многим зидовима!
Има и бизарних момената – наиме, у једној од улица у центру града, продавац погребне опреме и каменорезац је мртав-‘ладан (намерна иронија) на плочник испред радње поставио – целе “гробове” – три одрасла и један дечји. Значи, не само споменике него и опсеке и поклопце. Једна од најбизарнијих реклама коју сам видео.
Све је слатко (ако изузмемо овог бизарног продавца из претходног пасуса), пуно је старих кућица, људи су меки и љубазни – као из неког старог времена, из неке Француске коју смо гледали у филовима из прошлог века.
Кад се насмеју, то и мисле, и нигде не журе. Можда ме је комбинација равнице, топлих људи и оптималног темпа живљења подсетила баш на Војводину каква је некада била. И каква би требала једног дана опет бити.
Зато, правда за Бове! И који сат обиласка.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
