Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Jelena Popović, Vladimir Manjko i Maša Denisenko
Idemo u Transilvaniju da vidimo Drakulu! Odnosno, ne baš njega, nego njegove tragove, legende… zamkove!? Zvuči holivudski privlačno a nama je tako blisko, geografski i Amerikanci nam zavide.
Mnogi se «zalete» kada dođu u Transilvaniju i pitaju se «Gde je konačno taj zamak Grofa Drakule?». Nalete na onaj u Hunedoari i ponosno pomisle: «Evo ga!», ali to je zamak Sibinjanik Janka, sasvim drugog plemića. Onda dođu u Šegešvar i pomisle: evo citadele, evo rodne kuće, sigurno je tu negde zamak! Ali, tu zamka uopšte i nema, samo tvrđave.
BRAN – ZAMAK GROFA DRAKULE? KONAČNO?
Sve ovo su samo «delići» enigme zvane Drakula, ali sve nisu zamkovi Drakule, i nijedan nije «taj»… odnosno, još uvek nije „onaj“ zamak grofa Drakule kojeg očekuju turisti. „Taj“ zamak se nalazi u mestu Bran, na jednoj litici na samoj granici Transilvanije sa Vlaškom, onom istorijskom pokrajinom koja je postojala sve do 1918. godine. Bran je smešten jugozapadno od grada Brašova, i u njemu Drakula nije stolovao — već je, prema predanju i istorijskim izvorima, u njemu bio zatočen, i to 1462. godine, kada je moćna ugarsko-transilvanska koalicija rešila da „skloni“ Vlada Cepeša, onog istog vladara koga će kasnije Bram Stoker pretvoriti u najslavniju fiktivnu krvopijsku legendu Evrope.
Čuveni zamak je podignut na strmoj, gotovo nepristupačnoj steni, i to u periodu između 1377. i 1378. godine, uz odobrenje ugarskog kralja i uz učešće nemačkih Tevtonskih vitezova, poznatih po svojoj vojničkoj disciplini, inženjerskom umeću i maniji podizanja kamenih uporišta na „nemogućim“ terenima. Od 1622. do 1625. godine, dodata su još dva odbrambena tornja, koja i danas daju zamku njegov prepoznatljivi srednjovekovni siluetski profil, taj „grafički“ izgled koji tako dobro pristaje romantičarskim predstavama o vešticama, legendama i gotskim pričama.
U novije doba, između 1920. i 1930. godine, Branski zamak doživljava svoju drugu mladost — postaje kraljevska rezidencija. Rumunska kraljica, Marija Edinburška, unosila je u njega daha evropske elegancije: okrečila je zidove, uredila vrt, donela raskošan nameštaj i pokušala da stvor i atmosferu dvorskog života.
No, na žalost, većina tog nameštaja datira iz „novog“, XIX stoleća, što je za ljubitelje izvornog srednjeg veka pomalo razočaravajuće. Turistima, naravno, to uopšte ne smeta — oni dolaze da vide „Drakulin dvorac“, kupuju minijaturne vampire od drveta, kožne torbice, domaće rakije i obavezne rumunske ćilime.
Zapravo, zamak deluje vedro na proletnjem suncu. Možda na zimskom i jesenjem sivom nebu ili kišnoj noći širi jezu. Možda mu se tada oduzima se šarenilo suvenira, odlaže moderni turizam, i ostaje samo kamen, senka i vertikala kule koja kao da seče maglu.
Drakula, inače, kao što je već rečeno, nije stolovao ovde. Njegov pravi zamak u Vlaškoj je u ruševinama, više liči na bdenje nad istorijskim tragovima nego na bajkovitu arhitekturu, i nije ni približno upečatljiv kao Bran.
Zato mu je ovaj branski zamak u narodu i globalnim medijima jednostavno — preoteo titulu „Drakulinog zamka“. Drakula ovde čak nije ni sahranjen: njegovo konačno počivalište je u manastiru Snagov blizu Bukurešta, na ostrvcetu usred jezera.
Ništa previše sablasno u Branu. Slepe miševe nismo videli u blizini, zidovi zamka nisu crni već beli, a okolne prodavnice suvenira obasute su šarenim motivima rumunskog folklora, koji sa vampirskim legendama imaju isto toliko veze koliko i sa modernom pop-kulturom. Zbogom legende i stereotipi.
BRAŠOV – MITELEUROPA U KOTLINI KARPATA
Ali Rumunija nikada ne nudi samo jedno „mesto“; ona nudi slojeve, i kad jedan završiš, drugi te već čeka za uglom. Tako stižemo do jednog od svojevrsnih kulturnih bisera Transilvanije — grada Brašova. Ili, ako bismo koristili staro nemačko ime, Kronštata.
Autobus se parkira kod kapije u kvartu Škej, koji je ulazak u stari grad. Škej je naziv koji su Rumuni koristili za južne Slovene, tako da se ne zna da li su doseljenici ovde bili Bugari, Srbi, Makedonci… Ali se zna da je ovo bio kvart Južnih Slovena među Rumunima, Škeja među Vlasima.
Zanimljivo je da je taj izraz ostao u albanskom kao “Škija”, i iz nekog nenormalnog razloga poprimio je pežorativno značenje za Slovene (Srbe uklj. Crnogorce, Makedonce), kao što je Šiptar postalo pežorativno u srpskom za Albance iako je to njihovo izvorno ime. Nedokučivi su putevi lingvistički.
Brašov je jedan od najvećih i najlepših rumunskih gradova, i lako bi mogao da ponese i naslov „muzeja na otvorenom“. Međutim, za razliku od Sibinja, koji delom deluje kao elegantni barokni dekor u kom treba da hodaš sporije, Brašov je življi, glasniji, mlađi u energiji.
Njegovi trgovi, fasade, duge perspektive ulica i neizbežni trojezični rumunsko-mađarsko-nemački natpisi stalno nas podsećaju ko je ovaj grad zaista sazidao: vredne ruke saksonskih zanatlija, trgovaca, zidara i majstora koji su pre šest, sedam vekova ovde stvorili jedan urbani biser.
Nemački uticaj je odavde gotovo nemoguće izbrisati. On je u arhitekturi, u urbanoj matrici, u imenima ulica, pa čak i u načinu na koji su kuće raspoređene oko glavnog trga.
Uživamo u tome što grad deluje kao mešavina srednjeevropskog šmeka, rumunske živosti i stare saksonske simetričnosti. Kafei i prodavnice mame da se zastade: miris kafe, topli kolači, zanatske radnje, sve to nagovara na mali predah.
Fotoaparati škljocaju, turisti kao da otimaju lepotu iz vazduha, ali Brašovu to ne smeta. On ima samopouzdanja. Lepota mu neće pobeći.
Sedamo u kafić na trgu i pijemo crni Ursus, najbolje rumunsko pivo. Konobarice su plavuše – pitamo, flertujući, jednu od njih, da li je Nemica? Ne, Mađarica.
Ljubazno i seksi, u prelepom gradu, uz sjajno i jeftino pivo. Kaže mi mama da sam imao nekoliko stričeva koji se nikada nisu vratili iz pečalbe u Vlaškoj – jer su našli sebi životne saputnice. Jasno mi je i kako.
Glavna arhitektonska znamenitost je, naravno, Crna crkva iz XIV veka — najveća gotička crkva istočno od Beča. Njen tamni naziv nema nikakve veze sa bajkovitim strahotama: dobila ga je posle velikog požara koji je zacrneo kamen.
Unutra se nalazi jedna od najlepših i najvećih kolekcija orijentalnih tepiha okačenih po zidovima, što deluje gotovo nadrealno u evropskoj crkvi.
Ipak, iako monumentalna, Crna crkva nije sedište protestantske biskupije — to mesto je, sasvim zasluženo, „rezervisano“ za Bjertansku zamak-crkvu.
Brašov nije samo kraj naše rute, već i svojevrsna kapija dalje u Karpate, u legende, u istoriju, u tišine starih manastira i buku savremenog života.
I zato, kada pogled na glavni trg počne da tone u večernja svetla, čovek shvati da je Transilvanija jedna od onih zemalja koje deluju kao da ih nikada ne možeš dovoljno opisati — samo iznova doživeti.
Zahvaljujemo se TA Karpati iz Novog Sada na organizaciji ovog putovanja
