Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Jelena Popović, Vladimir Manjko
Ako Vam nekada padne pogled na jezičku kartu Evrope, videćete jednu neobičnost. Sve zemlje u kojima se govori romanskim jezicima, nastalim od latinskog, nalaze se na jednom kraju Evrope, na centralnom i zapadnom Mediteranu, jedino tamo negde na Istoku stoji jedna povelika mrlja.
Ta mrlja, to “ostrvo latinštine” usred pravoslavne Evrope je zemlja kontrasta i čudnog identiteta- Rumunija. A u Rumuniji, na njenom jugoistoku, njen glavni grad- Bukurešt. Šta očekivati u njemu?
Bilo šta da ste očekivali, a ljudi iz naših krajeva očekuju nešto što je uglavnom negativno, grdno ćete se prevariti. Jer, evo nas u najlepšem gradu Balkana, domovini poslednjih preostalih Rimljana zapadno od Otranta- Romaniji, “Rimskoj zemlji”.
Ne nazivaju uzalud Bukurešt njegovi stanovnici, njegovi posetioci i njegovi zaljubljenici “Parizom Istoka”. Duh ovog grada, vrlo sličan pariskom, lebdi nad njim svakodnevno: arhitektura, stil odevanja, šarm ljudi, opuštenost… sve je to dovoljno za užitak.
No, kako se ovaj balkanski grad profilisao u ovo što jeste sada, kako je stigao do ove neponovljive mešavine? Hajdemo malo da zavirimo u prošlost; prošlost, koja je, kao i svugde, ključ sadašnjosti i budućnosti.
Smatra se da Bukurešt, kao grad baš na tom mestu, postoji tek od 14. veka, što mu i nije neka ekstra starost, niti tradicija. U poređenju sa starovekovnim prestonicama susednih država, Bukurešt je pravi mladić, tinejdžer među gradovima.
No, to ga ne čini ništa manje istorijskim, niti zanimljivim za sladokusce arhitekture. Elem, u pomenutom 14. veku tadašnji Vlasi sazidali su tvrđavu D’mbovicu (Dâmboviţa, moldavski pravopis: Dыmbovica), čije je ime prava jezikolomka za stanovnike severnog srpskog govornog područja, ali zato izuzetno glasovno prepoznatljivo za stanovnike istoka i juga Srbije.
Njeno ime je došlo od imena reke koja danas teče centrom Bukurešta, ali se nije dugo zadržalo. Smeniće ga sadašnje opštepoznato “Bukurešt”, navodno dato po jednom pastiru Bukuru, koji je tu napasao ovce. Kako ova hipoteza nije baš odveć laskava po nacionalni ponos, stigla je u međuvremenu i druga: grad jeste dobio ime po Bukuru, ali je ovaj bio nekakav bogati trgovac.
Bilo kako bilo, nezaobilazni grof Drakula, iliti preciznije Vlad Cepeš pominje ga pod sadašnjim imenom u jednom svom dekretu iz davne 1459. godine, i to su počeci kojee pouzdano znamo.
Kako tada “tvrđava Bukurešt” nije bila od bogznakakvog značaja, prestonica Vlaške je smeštena u obližnje Trgovište, gde se i sam Drakula ugnezdio. No, Vlad Cepeš nije propustio da i u Bukureštu, koji će kasnije mnogostruko nadrasti Trgovište, ostavi svoj pečat, sazidavši štošta…
Ali, o tome nešto kasnije. U 18. veku se grad teritorijalno znatno širi, razvijaju se mnogobrojni zanati i trgovina. Nakon prvog ujedinjenja Rumunije (ujedinjenja Vlaške i Moldavije) 1859. godine, Bukurešt postaje centar nove države, što ostaje i do dana današnjeg.
Tada dolazi i do prvog talasa romanizacije zemlje, koja je i po svom imenu trebalo da strancima, a i samim Vlasima i Moldavcima jasno stavi do znanja da je baš ona naslednica moćnog Rima.
Iste godine donesen je i kneževski dekret po kome se ćirilično rumunsko pismo, korišćeno oko hiljadu godina, zamenjuje latinicom, i pravopisom skoro identičnim antičkom latinskom. Ćirilica će se i dalje pisati na području Severne Moldavije, u tadašnjoj Rusiji, sve do danas, kada će, uz latinicu, biti jedno od dva pisma moldavskog dijalekta rumunskog jezika susedne Republike Moldavije.
Dakle, daleko od toga da je srpski jedini jezik jedini koji se piše sa dva pisma… Mada latinično pravoslavlje, posebno na freskama i ikonama, deluje više nego egzotično, zaista.
Pomenuto latinično pravoslavlje, na koje se naše nesviknuto oko manje-više teško privikavalo, nije jedina kontradiktornost ove nacije kontradiktornog identiteta. Ima toga još.
Naime, Rumuni se, s vremena na vreme, umesto pozivanja na Imperiju i Latine, sete da su nastali romanizacijom Dačana, tračkog naroda koji je nastanjivao prostore sadašnje Rumunije, a tadašnje Dakije mnogo pre dolaska rimskih šlemova, i koje se najogorčenije od svih naroda Starog sveta suprotstavljalo Rimu, i najmanje bilo podanik Pax Romanae, Rimskog mira.
Tako ćete, uz natpise koji imitiraju rimske spomenike, vrlo često naći i spomenike Decebalu, dačkom vođi koji se grčevito batrgao u mnogobrojnim bitkama da ne potpadne pod italsku čizmu… Mora da je prilično konfuzno identifikovati se sa obe strane u sukobu… ali, to i jeste jedna od kontradikcija ove zemlje višestrukog identiteta…
Zlatni period Bukurovog grada nastaje u periodu između dva svetska rata, kada latinizacija dostiže vrhunac. U novom talasu izgradnje grada angažuju se francuski i italijanski arhitekti. Kako je Hausman preuredio Pariz, tako i rumunski kraljevi preuređuju svoju prestonicu. Bukurešt sve više podseća na Pariz i Rim, grade se monumentalne neoklasicističke zgrade, široki bulevari niču na sve strane.
Poput Beograda tog vremena, i Bukurešt se modernizuje i postaje prava, moderna evropska metropola. Međutim, za razliku od našeg nesrećnog glavnog grada, Bukurešt ostaje netaknut tokom Drugog svetskog bezumlja i eskivira i nemačke i anglo-američke bombe. Ostaje lep, a jedan od najkontroverznijih likova epohe, Nikolae Čaušesku, samo će ga ulepšati. No, pođimo redom.
Najstariji delovi bukureštanske raskoši predstavljaju duboko srednjevekovnu suštinu pravoslavnog Istoka Evrope, sa posebnim, vlaškim “šmekom”, i četvorougaonim tornjevima od crvenih cigala. To je sam centar srednjevekovnog grada, četvrt Kurtja Veke (Curtea Veche, ili ćirilicom ili na moldavskom Kurtя Veke, do 1859.), ili Stari Dvor, po srpski. Rumunski srednji vek ovde će otkriti svoje skrivene bisere, ploče iz prohujalih vekova pisane Klimentovim pismom, crkve, podrume, sobe Drakule i njegove svite; neke savršeno, a neke tek delimično očuvane.
Rumena boja nemalterisanih zidova odiše mističnom prošlošću, kada su ulice osvetljavale baklje, a smrt u boju bila vrhunski ideal. Nije ovaj kvart toliko srednjevekovni kao oni na severu Rumunije, ili jugu Poljske ili Ukrajine, gde je vreme stalo i uspavalo se negde na putu do sadašnjosti; ali obaveznim smatrajte svoje prisustvo na ovom mestu. A prekoputa- naći ćete svoje omiljeno mesto za izlaske, dnevne ili noćne; bilo da ste gurman ili volite kapljicu. Zadužbina jednog od poslednjih turskih osvajača, Manuk-bega, je gostionica Manukov Han (Hanul lui Manuk).
Ako je Bukurešt “Pariz Istoka”, evo odakle dolazi ona odrednica “…Istoka”. U jednom zapadnoevropskom gradu ovakve građevine, sa svojom orijentalnom raskoši i ornamentiranošću toliko specifičnom za Islam, ne bi moglo biti, osim u Španiji drevnih Mavara. No, ovo su treći i poslednji muslimanski osvajači Evrope- Turci, u svoj svojoj raskoši.
Izuzetna hrana, posebno roštilj i rumunski specijaliteti, i piće, pre svih moldavska vina, vuku Vas za rukav da uđete u dvorište Hana. A tek cene! Ako želite pivo od ½ litra u centru neke metropole za 25 dinara, ili kafu za 15, nećemo Vam dalje praviti zazubice. Ova kombinacija atmosfere, gurmanluka i cena će usloviti da ostavite svoje srce pri odlasku baš među stubovima Manukovog zdanja, i da sanjate da je neka rumunska Zona Zamfirova mogla baciti neki opijajući pogled na Vas iz prikrajka… eh, samo da ste rođeni nekih 150 godina pre.
Ali, ako načinite svega par koraka dalje, naći ćete se u današnjem centru negdašnjeg Bukurovog pašnjaka, a do pre svega 13 godina Čaušeskuovog graditeljskog igrališta. Ali kakvog igrališta! Ničega ovde nema što bi ličilo na bezdušne građevine realsocijalizma, jer je stari Nikolae znao da to duši ne prija (osim ako niste kojim slučajem moderan arhitekta).
Zato se potrudio da načini centar Bukurešta monumentalnim, u klasičnom sovjetskom stilu kojim je ovaj osvajao duše proletera tokom 20-ih i 30-ih. Reka D’mbovica je premošćena ne samo mnogobrojnim mostovima, već i pravim, ogromnim trgom! A preko trga ide ogromni Bulevar Jedinstva (Bulevardul Uniriй, uzgred budi rečeno, incijalno nazvan Bulevar Pobede Socijalizma), najveličanstveniji u svojoj užurbanosti i savršenom miru, možda, i u celom svetu. Nekoliko kilometara ovog bulevara sadrži po tri kolovozne trake u svakom smeru, ali razdvojene nizom od nekoliko desetina fontana sa vodoskocima, koje se belasaju na travnjacima.
Ali, nije tu kraj. Po tri drvoreda sa svake strane krase travnjake koji vode do prvog pločnika, a još tri drvoreda razdvajaju ovaj, korisnički trotoar od onog koji se pruža tik uz zgrade. I paradoksalno- dok automobili jure bulevarom, dok sve svetske firme iz “prve lige” biznisa imaju svoja predstavništva ovde, na drugom travnjaku dečaci pikaju fudbal, penzioneri mirno igraju šah u tišini, koju samo remeti cvrkut ptica na granama…
Da ne poverujete šta sve spada pod pojam “bulevar”! Želeći da ostavi trag za vjeki vjekov na licu prestonice, Čaušesku nije žalio novca i truda- ova grandiozna tvorevina svakog potakne na razmišljanje o mogućnostima urbanizma… A ima ih još, i to i velelepnih i humanih istovremeno, verujte na reč.
Bulevar Jedinstva se završava na jednom, možda još velelepnijem mestu- Palati Parlamenta (Palatul Parlamentuluй), najvećoj zgradi u Evropi po površini, i drugoj najvećoj na svetu, posle američkog Pentagona. Ovde je Čaušesku zamislio da u jednoj zgradi sjedini sve poluge vlasti- parlament, ministarstva, kancelarije, sudove… Ko zna šta je sve planirao da tu smesti?
Nikad nećemo saznati, jer su ga neposredno po završetku ove monumentalne palate streljali, 1989., posle nemira u zemlji. Sada su u ovom gigantu i Skupština, i neka ministarstva, i mnogo štošta; ali sadašnje vlasti još muku muče da napune sav onaj prostor koji zvrji prazan… Prostor se iznajmljuje i komercijalnim firmama, te je kao takav postao već najveći trgovinski centar istočne Evrope. U sumrak, ova građevina se kao čudesan orijentir pojavljuje okupana rumenim zracima, kao neka vrsta bukureštanske Ajfelove kule, kao Empajer Stejt Bilding, kao… odaberite svoju asocijaciju…
Nedaleko, pak, odavde, malo uz brdo, stiže se na sveto mesto rumuskih hrišćana, kompleks Patrijaršije Rumunske Pravoslavne Crkve. Takođe poznato i kao Brdo Mitropolije, ovo brdašce načičkano je spomenicima od neprocenjivog značaja. Stare crkve iz srednjeg veka, pa one nešto novije, sve do Patrijarhove rezidencije, sve bok uz bok, stoje na vrhu omanje uzvisine i gledaju ravničarski Bukurešt pod sobom.
U ovaj kompleks, na koji ćete, sigurni smo, potrošiti mnogo fotografija, uneseni su i spomenici rumunske srednjovekovne baštine. Među njima, nemojte propustiti kamene krstove sa klesanim ćiriličnim natpisima, od 2 i 4 metra visine, ornamentirane i nehajno naherene pored ulaštenih palata… Ovi patinirani starci zrače nekom posebnom snagom preživljavanja kroz stoleća, ulivajući neko čudno spokojstvo. Sretnite se s njima.
Ima jedna priča o gradovima; priča koju mnogi pričaju, a svi je osete. To je priča o gradovima koji hvataju “na prvi pogled”, i onima koji svoje magične pipke puštaju “na drugi pogled”, kasnije. Ovi drugi su opasniji, baš kao što su šarmantne žene opasnije na duže staze od nacifranih lepotica.
Gorčin Stojanović je jednom rekao da gradovi tipa Njujorka, Berlina ili Beograda spadaju u skupinu “ružnih lepotana”, koji Vas zavode polako, šarmom, ležernošću, brzinom; jednom rečju, atmosferom. Na neki način, u ovu kategoriju možemo svrstati i sam Bukurešt. Na prvi pogled, nije se doimao nešto posebno šarmantnim. Posle tri provedena dana nismo hteli da idemo kući; hteli smo da živimo tamo. Neka to najbolje ilustruje osećaj koji polako niče u grudima, sve dok ne postane dominantan, glasan… Najglasniji.
Ali, batalimo priču, pođimo na čas u kraljevski grad, u četvrti nastale gotovo potpuno tokom vladavine dinastije Hoencolern. Pođimo, dakle, u Ulicu Pobede (Kalя Viktorieй, izgovor: Kalja Viktorijej); ljubaznošću monarha pretvorenom u nisku arhitektonskih bisera. Nacionalni Muzej Istorije, Muzej Umetnosti (negdašnja Kraljevska Palata), Muzej Muzike, Komercijalna Banka Rumunije, svakoj po jednu fotografiju. Ali, i među biserima ima “nad-biser”: to je sjajna palata Ateneul (Ateneul Romыn), sedište Rumunske Filharmonije, najakustičnija i najlepša sala zemljama nadaleko.
Spoljašnji zidovi ovog neoklasicističkog zdanja su ukrašeni kolonadom i imenima najznamenitijih mudrih glava sveta (te stoga ovom arhitektonskom dragulju i priliči nadimak “hrama znanja”), dok se unutrašnjost, u kojoj se izvode opere i koncerti, može, (osim uobičajenog raskošnog enterijera svake prestoničke opere od Beča do Moskve) pohvaliti neverovatnim muralom koji ide sleva nadesno, po kružnom zidu, opisujući sve moguće događaje iz istorije zemlje: od dačkih seljana i dolaska Rimljana, do poslednjeg kralja Rumunije. I spolja, i unutra, ovo je građevina za divljenje. Ali i korišćenje, već kako se kome posreći.
Bukurešt je grad na dve reke, na već pomenutoj D’mbovici, i omanjoj Kolentini. Ali, D’mbovica je ono što daje život i obezbeđuje svež dah gradu. Kejovi duž D’mbovice obiluju ljupkim železnim mostićima, divnim građevinama, drvoredima, poslovnim zgradama. Svud unaokolo se pružaju ulice sa arhitekturom poznog 19. veka, divne i idealne za izgubiti se. Ali, pokušajte da pronađete, tu negde pored reke, Palatu ČEK, što je ustvari zgrada jedne banke, jedan od spomenika sa razglednica ovog grada.
Prođite peške uskim uličicama, pronađite monumentalne zgrade Narodne Banke ili Univerziteta koje bacaju velike senke u kojima niču brojni kafei, lepi, moderni i s naše tačke gledišta, jeftini. Nema u Bukureštu, u centru, pića za više od 0,75 evra, taksiji su tačni i jeftini, a to znači samo jedno- napred u noćni život, koji je sjajan.
Bulevara u Bukureštu ima mnogo, a na svakom od njih čeka neki ušuškani dragulj, neka palata, neka crkva (kažu da ovaj grad ima najviše crkava po glavi stanovnika!) u raznim stilovima, od starog vlaškog, moldavskog, do klasicističkog ili (neo)vizantijskog. Neka Vam ova imena ostanu u sećanju posle poseta: Belćesku (Bэlčescku), Mageru, Liberteci (Libertэciй)… Lutati, izgubiti se, i ponovo izroniti na nekom poznatom mestu… Prepustite se.
Poznato je da svaka romanska zemlja gaji kult nasleđa Rima. U stvarnosti, to su dva nezaobilazna spomenika: Trijumfalna kapija i statua Romula, Rema i vučice. Pariz ima svoju Trijumfalnu kapiju, možda najpoznatiju, Rim ima svoju, Barselona svoju, crvenu i u arapskom stilu, ali ni bukureštanska ne zaostaje. Na raskrsnici, sa uklesanim imenima iz istorije Rumuna, svedoči o latinitetu nacije… pođednako kao i Lupoajka (Lupoaйka), Vučica, koja okamenjena doji blizance u svakom gradu ove zemlje.
Za ljubitelje istorije i narodnih običaja, koji nemaju vremena da obiđu celu zemlju, rumunski su se kraljevi pobrinuli stvaranjem posebnog muzeja na otvorenom- Muzeja Sela (Muzeul Satuluй). Na obali jezera Herestreu, u mirnom ambijentu, kraljevskim dekretom su na livadu donesene i brižljivo sastavljene kuće, njih dvestotinak, iz svih delova Rumunije, poslagane čak po pravim ulicama, sa crkvama različitih stilova…
Najbolji način da se upozna šarolikost nacije je šetnja ovim fantastičnim muzejem nedaleko od Trijumfalne kapije. Da je bilo sreće i mudrosti, ne bi Srbija imala samo onih par etno-sela, već i ovakav muzej u samom Beogradu. Ali, nikad nije kasno da se “kupi” neka ideja, nadamo se.
Unutar zidina muzeja možete kupiti i etno-suvenire (pre)bogatog rumunskog folklora, muziku, ćilime, ikone… No, kada smo već kod ovih potonjih, vredi napomenuti da u Rumuna postoji slična podvojenost po tom pitanju, kao i kod Srba.
Naime, oni “tradicionalniji” u svojim nazorima kupuju isključivo ikone sa ćiriličnim natpisima i izbegavaju latinične “novotarije” (kao kod nas sa crkvenoslovenskim natpisima), a oni “prilagodljiviji” će ukrasiti svoj dom i latiničnom ikonom (kod nas: savremeni srpski). A ni tu nije kraj srodnostima naših naroda.
Da u srpskom ima puno pozajmica iz vlaškog i romanskih jezika, to znate; ali boraveći ovde shvatite da je rumunski narod u toku ranog srednjeg veka bilo umalo slaviziran- toliki je broj slovenskih pozajmica u ovom jeziku. A najvidljivija će vam biti- ulica! Ulica na rumunskom znači “uličica”, “prolaz”, a još stotinu drugih reči iz našeg jezika će Vam u ušima odzvanjati iznenada, usred “lanenog vlaškog jezika”, kako ga je zvao Vasko Popa.
I eto, korak po korak, stižemo i na kraj storije o najlepšoj balkanskoj prestonici. Sećate se one priče o šarmu koji hvata “na drugi pogled”? Onoj opojnosti koja dolazi tiho i nikada ne pušta? …Takav je i šarm starog lepotana Pariza, i tako se Madrid bori sa uvek raspoloženom Barselonom… Tako je nas osvojio glavni grad zemlje Rumuna, u koji ćemo se uvek rado i ponovo vraćati. A toliko je blizu nas, da nam neće trebati ni puno novca, a ni puno entuzijazma za to. Stare, ofucane “Dačije” zamenili su novi, elegantni modeli iste firme. Zaboravite tamnoputa lica, siromaštvo, represivne režime. To ovde više ne stanuje. Ovde stanuje jedan umiveni lepotan.
A on, lepotan, Bukurešt, platiće Vam višestruko za svaki uloženi trud. A i dinar.
Zahvaljujemo se TA Karpati iz Novog Sada na organizaciji ovog putovanja
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson, januara 2003. godine. Sva prava zadržana.
Napomena: korištene su drugačije fotografije od fotografija koje se nalaze na ovom sajtu.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
