Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Владимир Цветковић
Мој однос са Дубаијем је, благо речено, контрадикторан. Ако ме питате само за Дубаи Марину – град у граду и први град будућности – о коме сам писао посебан чланак – мишљење је одлично и њега је обликовала моја прва посета граду где се нисам пуно мицао одатле. Ако ћу судити по другом доласку у Дубаи – када смо мало дубље загребали испод гламурозне површине, утисак је да је град – клошаријана – дакле, дословно клошарско место где стално покушавају да ти нешто наплате скупе паре.
Ако је нешто бесплатно, онда то држе на тако ниском нивоу да ти преседне па пожелиш да платиш, само да побегнеш одатле. Али, трећи пут сам мало боље промислио и нашао сам кутке овог града који ми се допадају. Има их 4 или 5 – нема везе – али сасвим је довољно за један боравак који ће бити ближи Рају него Паклу. А оба ова месташцета раме уз раме обитавају у овом граду. И најлепше и најстрашније ствари. Срећом да је сунчано. Када би падала киша, ово би било место где се дешава Blade Runner.
ПОСЕТА #2: КЛОШАРИЈАНА НА ДЕЛУ
Долазимо у Дубаи и одлазимо на место резервисано преко Bookinga. Наравно, јавља се човек који каже, а па не може код мене, ја реновирам. Али скинуте су ми паре са картице? То нисам ја крив, то је крив Booking, ја сам их обавестио. После потраге и жалби, налазимо друго место, које издаје криву фактуру, где нам не избацују све што смо платили него се праве луди, и не можемо рефундирати све трошкове од Bookingа. Бесни, Цвеле и ја крећемо даље и покушавамо да нађемо трачак нечег лепог.
Цвеле је био манекен у Дубаију 2001. када „је ово била само ливада“. Није била њива, него пустиња. Каже он: идемо да видимо Бурџ ал-Араб – тамо је дугачка плажа и сјајан поглед на хотел у облику једра. Наравно, то је било 2001. Сада су на сваком месту градилишта, и стално излазе неки предрадници – Индијци и Пакистанци, да ти објасне да је све то „затворено“ и да морате даље. То „даље“ се протегне на 5км.
Када коначно стигнете на то парченце неизграђене и бесплатне плаже, тамо нема ни тушева, ни прилаза, травом обрасле дине су ваљда намерно остављене да се сиротиња спотакне. Нема интернета, нема клупа. А најгоре од свега, нема ни погледа на Бурџ ал-Араб: постављен је зид који онемогућава да се човек слика а да му је у позадини хотел-једро. Цвеле је бесан, није то Дубаи који је он заволео.
Али, идемо да пробамо да видимо Бурџ изблиза. Не може. Може до неке ограде – за улазак је 20+ евра и добијете чај и колач или тако нешто. Таман за сат времена, да се лепо усликате и кажете „ох, какво место!“ на Инстаграму. Батаљујемо ту авантуру.
Покушавамо да одемо таксијем. Наравно, нигде вај-фаја, а једино се апликацијама добија нормална цена. Заустављамо једног на махање руке. „Мој таксиметар је малко брз!“, каже он искрено.
Хајде, макар до неке метро станице. Покушавамо да се промувамо кроз неки ризорт, али ризорти немају степенице којима се може доћи до плаже као у Египту, већ лифтове који раде на картице (које ми немамо). Можеш да се сликаш само у просторијама хотела и баштама, уређених у sci-fi стилу као са друге планете. Свуда се говори руски. Намуњене пластичне омладинке су око нас.
Увек да би ушао негде мораш нешто да платиш. Ако нека зграда има неки поглед на неком спрату где су се инфлуенсери почели сликати, ту ће ускоро бити обавезно да се плати 20 евра да би се попео на то место. И тако у бесконачност. Али, не замерам им, узимају новце на људску сујету. „Сујета, мој омиљени грех!“ рече Ђаво у облику Ал Паћина.
Одлазимо у метро. Почиње да пада киша. Е сада постаје заиста Blade Runner. Гужве су ненормалне. Станице метроа су на 5км удаљености једна од друге, отприлике. Можда и претерујем, али пешке никад доћи од једне до друге, Метро у Дубаију је ем надземан, ем више личи на железницу Нови Сад-Београд са успутним станицама. Срећом, кошта само 50 центи основна вожња (2 дирхама), па да макар ту не кажемо да је клошарска прича.
Долазимо до старог града и Сука у Деири. Успевамо да нађемо пристојни пакистански ресторан за мале паре, а затим и масу зачина и љубазних продаваца.
Дубаи нема атмосферску канализацију а монсун се спустио као застор.
Одлазимо да попијемо чај и поједемо неко пециво. Сакриле су се и мачке које мјаучу а ми их хранимо пецивом. Минијатурна џајџиница. Газда се смеје и каже, јаооо, морамо их избацити, санитарна инспекција ће ме казнити ако имам мачке у чајџиници. Друже, неће санитарна по овом времену! Пусти сироте мачке да не кисну. Није их избацио.
Одлазимо да грицнемо нешто озбиљније. Локални Пакистанац каже: „Изволите! Једна пората – један дирхам! Две порате – два дирхама! Три порате – три дирхама!“ Ја га гледам очекујући неку акцију, али ништа. Ја му кажем „Друже, није ти нека акција, знам и ја да множим са један. Још од 6. године!“.
Таксиста нас купи и вози по улици на којој је пола метра воде. Каже, «ником није пало на памет да треба атмосферска канализација, али сад гледају да исправе» Добро, знамо шта нећемо следећи пут.
Сетим се једног путописца из БиХ који је рекао – замисли, имаш све паре света – и направиш – ОВО! Један дан овде се чини као Пакао, цео живот је… ма.
ПОСЕТА #3: КОНАЧНО СВЕТЛОСТ – СТАРИ ДУБАИ
Овај пут смештам се у Старом Дубаију, који није ушминкан. Бирам хостел за 20 евра који има оцене 8,5 и који је пун хвале у коментарима путника. Наравно – испала.
У питању је хотел са капсулама од дрвета, као да сте у неком великом регалу за људе са 30 других људи. Но, то је зато што је Индијцима ово – заиста квалитет! Не лажу кад дају добре оцене.
Срећом па овде нема криминала и ником не пада на памет да краде, јер нема никаквих претинаца за торбе. Један од најгорих смештаја које сам имао у животу. Али упознао сам живописне ликове – људе који вредно раде, имају свој „емиратски сан“ (као „амерички сан“, само у Емиратима) – са Индијског потконтинента, из Африке, из бившег СССР.
Сазнајем да сам, да нисам сам, могао много боље проћи, али Дубаи не воли соло-путнике.
Но, ово је и последње непријатно искуство у овом граду. Све даље је милина. Као прво, открио сам карику која је недостајала и део града који ми највише прија. Да ли је чудно што ми је најпријатнији део Дубаија био – Стари Дубаи? Синдага, Ал-Фахиди и Деира? Сукови, сукови, уске уличице.
Наиме, Стари Дубаи је некада био тек мало веће село ловаца на бисере, рибара и трговаца. Туризам још нико није измислио, а и ако га је било, ишло се у Италију, Грчку, Шпанију, Египат и Азурну обалу.
У бање и на планине, у места са историјом. За село у Персијском заливу нико се није занимао. Чак је и Иран прекопута у време Шаха Резе Пахлавија 60-их и 70-их година 20. века био преплављен туристима, а Дубаи није. А онда… Преокрет.… И ницање стотина солитера и најневероватнијих зградурина.
Но, остао је део староставног, који у трећем покушају откривам по сунцу, а не по кишурини. Не вреди, више волим базаре него тржне центре. У њих ћемо после. Те боје, ти мириси, насртљиви и љубазни продавци, пристојне цене…
Сапутнице су ме питале да ли је овде сниман филм “Секс и град 2” – заправо, радња се наводно одиграва у Абу Дабију, а не у Дубаију, али чак није ни снимано тамо, већ у Мароку, будући да су власти УАЕ због увредљивог сценарија одбиле дозволу за снимање.
Ал-Фахиди, историјска четврт Дубаија на Дубаи Крику – иако име на енглеском значи “поток”, је и одлично место да се сместите и кренете истраживање града, ако вас високе зграде смарају и узнемирују, као мене.
Дубаи Крик или правилније Хур Дубаи изгледа као широка река а заправо је морски канал пун слане воде.
Са обе стране су четврти сукова – преко пута је Деира (коју смо упознали у оном неславном другом, кишном покушају).
Мало премотавамо назад. Пре него што је постао град будућности, Дубаи је имао готово само прошлост.
Изградња историјских насеља Ал-Фахиди и Синдага датира из 90-их година 19. века, а колико је Дубаи био мали, говори податак да је на свом врхунцу, кварт имао 60 стамбених јединица, које су изградили богати трговци који су долазили у Дубаи тражећи могућности за трговину.
А онда 1971. Британци коначно дају Емиратима независност, и уз њу нафту на коришћење, и у слепој жељи за модернизацијом, током 70-их, област је делимично срушена ради преуређења, али је то заустављено након што је интервенисао британски архитекта Рејнер Отер, који је започео кампању за очување тог подручја након што је реновирао кућу у којој је боравио.
Написао је писмо принцу Чарлсу, наследнику британског престола (и старог заштитника старина), који је те године требао посетити Дубаи. По доласку, принц Чарлс је замолио да посети историјске четврти Ал-Фахиди и Синдагу и истражио је целу област са Рејнером Отером. Током своје посете, принц је предложио да се историјско насеље Ал Фахиди сачува и рушење је отказано. Срећом.
Данас је цела четврт обновљена традиционалним материјалима и техникама. Лагано се отварају ресторани и бутик хотели, отворени су музеју и кварт се претвара у “креативни дистрикт”. Све има шмек приморја и Арабије. Све су куће реновиране природним блатом и бојама, али опет, све је угланцано.
Добро је да су Дубајци имали разума. Код нас инвеститори воле да руше и заштићено, само да натакаре зградурину, као што се десило са Вилом Шмит у Врбасу или кућом Лазе Костића у Сомбору.
Шетам поред мора и гледам сунцем обасјане четврти града, торњеве у даљини, воду која се пресијава. Врелина је велика, али ми не смета. Смета ми када неко мисли да ће тиме што је у савременом окружењу, и сам постати савремен, и када мисли да зато што ти уживаш у старинском окружењу, ти мораш бити заостао и застарео. Заправо, тако и мерим и одвајам људе. На оне који имају мозга и оне који не. Људе старих градских језгара и људе тржних центара.
Не иде ми се одавде. Ал-Синдага је, дакле, историјски нуклеус Дубаија и место одакле је све почело. Ово је практички село које је било седиште емира током прве половине 20. века пре добијања независности 1971. и уједињења 7 Емирата у федерацију.
Стога, није за чуђење што је овде и Кућа Саида ал-Мактума, владара Дубаија и УАЕ, у историјској четврти Синдага. Ту су рођени и његови синови и унуци. Ето шта је некад значило бити богат. Испред су типични локални бродићи, више чамци.
Све је user friendly. Наилазимо на сокомат у старом граду Дубаија. Убациш 10 дирхама (2,5 евра) и машина самеље и исцеди 3 наранџе у… цеђену наранџу, пред твојим очима. И то леденy.
Ту је и станица трајекта, који вози за плажу у Шарџи. Ах, вози ретко. Добро, забележено. Плаже у Шарџи и на ободу Дубаија су бесплатне, а не клошарске као на најпопуларнијем делу обале. Ето разлога да се вратимо у Дубаи. Срце ми је некако заиграло – да ли се мења мој осећај да је ово „рупа планете“? Изгледа да да!
Идем до новог центра града, метроом, са станице Ал-Губаиба. Погледате у њу и учини вам се да се налази у историјској згради. Али, „историјска“ зграда је само модерна зграда грађена у локалном стилу, да не би штрчала.
Две куле ветра поред станице? То су само маскирани лифтови. Што би рекла она два Италијана – APPROVED!
БУРЏ КАЛИФА И ОКОЛИНА
Бурџ Калифа је највиша зграда на свету, окружена другим ултрависоким зградама. Као са друге планете из Ратова звезда.
Највиша зграда на свету, а ипак, саграђена за свега 5 година и 9 месеци у стилу неoфутуризма, завршена у октобру 2009.
Улазим у Dubai Mall – један од највећих на свету. Није највећи, за разлику од Бурџ Калифе, јер је највећи – пази изненађења – у Техерану! Много воле да купују Иранци, иако уопште нема препознатљивих брендова код њих, већ локалних.
Техерански је 10 година новији – отворен је 2018. – и зове се Iran Mall. Трипут је већи од овога. Има чак 1,950,000 m2. У Дубаију, да додамо, сасвим очекивано, итекако има светских, препознатљивих брендова.
Ово је град у граду. Има и део посвећен кинеској култури и храни, има и акваријум.
И босански ресторан.
Напољу, ту је цело језерце по коме се може возити бродићима. Бурџ Калифа мења боје и по њему се „шетају“ разни натписи.
Дословно представља симбол новог света који опет, представља Дубаи – свеопшта жеља за грандиозношћу и осећај да сте самим присуством грандиозном и богатом и ви грандиозни и богати. Све расе уједињене око тежње за допадањем и престижом.
Излазим напоље јер ништа не купујем осим пар разгледница и магнета. Околина сија у ноћи, све је упеглано. Арапи владају чврстом руком новца иако их нема нигде.
Кад мало размислим, и даље ми је потпуно фасцинантна чињеница да су емири и шеици Дубаија створили такву државу у којој чине свега 10% становништва, у време док у Европи, када проценат имиграната дође до 10%, наиђу озбиљни потреси.
Дубаи је заиста контроверзно место. Али, не можеш не бити фасциниран овим делом града.
Идемо до Музеја будућности. Кажу да је ово најлепша зграда на свету. Ко каже? Сами Емираћани. Можда су и у праву. У облику је прстена од метала са арапским натписима. Можете ући и са саме метро-станице! Зове се Музеј будућности зато што сви музеји говоре о ономе што је било у прошлости, а ово је први који говори шта ће бити.
И све ово у музеју ће се десити једном? Процена је да хоће, до 2071. године. А шта пише на згради, кад смо већ код тих слова којима је украшена фасада? То је песма о будућности коју је написао владар Дубаија, Шеик Мухамед бин Рашид Ал-Мактум, калиграфским арапским писмом.
Музеј је отворен 22. фебруара 2022, јер се тај дан сматрао магичним – 22/2/22. И овај део града – APPROVED!
ЏУМЕИРА
Посетио сам две тачке које ми се свиђају у Дубаију. Три, ако рачунамо и претходно посећену Дубаи Марину. Сада већ град добија добре обрисе. Почиње да ми се свиђа. Али, ништа нисмо урадили ако нисмо отишли на плажу. Плажу Џумеира. Или неку поред, шта пре наиђе.
Идем метроом скоро сат времена. Дубаи је сав поред мора, дугачак око 80км, дакле, замислите да је од Сремске Митровице до Београда дуж аутопута све један те исти град. Или од Новог Сада до Београда.
Кажу да Саудијци праве «линијски град» – ево један већ постоји. Јако мало тога је попречно, већина тога је уздужно. Сад покушавају да направе и ширење даље од мора, јер скоро све је већ пуно.
Када изађем из станице метроа где је плажа, већ су сви путници белци. Прекрцавамо се на трамвај, који води дубоко у Џумеиру. Излазим и купујем сокове и за 1€ – млеко са комадићима бадема и додатком шафрана. Лако је било схватити и без енглеског јер се на арапском бадем каже БАДАМ. Укус 5*. Имају Carrefour. Овде дословно све личи на Европу.
Прво покушавам да уђем на плажу Барасти. Пише у водичу и на мапама да је бесплатна. Није. Опет дах клошаријане.
Одустајем и бесно питам крупног црнца на улазу где је нормална плажа. Показује ми на Џумеиру. ОК, идем пешке.
Улазим у један од најнапуцанијих делова града – и најнапуцанијих делова било ког града које сам видео икада. Џумеира Бич, као кварт.
Продавнице, плочници, све је сређено. Свиђа ми се. Арапи, продавци парфема (први Арапи ван сука које сам срео) дају ми да пробам неке парфеме.
Мртав сам мокар од зноја, смешно изгледам као муштерија, али парфеми су одлични.
Црвени залазак сунца на плажи Џумеира, и велика гужва. У даљини је „Око Дубаија“ (Ain Dubai), панорамски точак.
Чим сунце зађе, чувар креће са сиреном и пиштаљком да тера све из воде (није дозвољено ноћно купање). Ови са Индијског потконтинента се купају обучени док има имало сунца. Као и Кинези. Свуда се чује руски.
Било је пуно непослушних, спасиоци се покупили и отишли, опет вода пуна људи. Индијци скинули мајице, сад могу и голи. Нема сунца.
Пролази лик са туристима који јашу камиле. Опет мало горак укус у устима, јер је премала плажа за оволико људи на оволики град, али добро.
Прелепа је да бих закерао. Емилијано и Матео би рекли – APPROVED!
ОСТАЛО ВРЕДНО СПОМЕНА
Већ сам нашао 4 дела града који су ми супер – и врло сам задовољан. Идем на конференцију на јааако удаљени Заједов Универзитет.
Овај универзитет је непојмљив за све идеје универзитета – буквално је такав да изгледа као некакав хотел са 5* који је претворен у образовни објекат.
Дубајци и не знају да саграде ништа што не личи на луксузни хотел.
Елем, Конференција ITEMA ’24 била је одржана у најлуксузнијем амбијенту досад.
Одлазим да видим кварт Мараси у коме се свашта нешто гради поред канала. Нове зграде лудих облика. Успео је сан да свако има кућу поред мора.
Ако нема мора, довешћемо га. Пада ми на памет да бих уз добар посао могао овде живети. Јеретичка мисао до прекјуче.
Улазим у водени градски аутобус, или градски брод, недавно уведен. Вози по линијама које скраћују пут и загушења. Влага је велика. Нека лепа Рускиња је овде вероватно за стално, чим не слика све око себе као ја.
Одлазим и да видим The Frame. Симпатично шта све људима неће пасти на памет кад имају пара.
Јутро пред одлазак. Идем на доручак. Да ли је Дубаи скуп? Не! Већина ствари у Емиратима је доста јефтинија него у Србији – пре свега што су Индија, Пакистан и Бангладеш, где се пуно тога производи, одмах ту у комшилуку, а Кина је исто много ближе. Марже нису ненормалних 30% као код нас, а ПДВ (види се доле) је 5% а не 20% као код нас. (Видимо и сами да је могло и јефтиније и код нас, после смањења маржи).
Пошто је велика већина људи радничка класа (10% је Дубајаца а остало су странци), они морају да преживе и живе нормално од малих плата. Постоје скупа места а постоје и огромна већина јефтиних места, није као у Шведској да је све скупо за све људе. Карта за аутобус у Абу Дабију је 2 дирхама или 0,50 евра (58,50 динара), а толико је и метро у Дубаију, као што смо рекли.
Мој доручак последњег дана пред одлазак на аеродром – доса масала (врста танке палачинке величине пице испуњена “гулашом” званим масала) је 6 дирхама (1,50 евро или 175 динара), са три соса у три чиније.
Чај је 1 дирхам или 29 динара (зелени). Није била достава као што пише на рачуну, Мохосин није ништа достављао, него је тако укуцао рачун. Била је башта у сунчано јутро. APPROVED!
Дубаи – APPROVED.
I fought the law and the law won. Али, морао је да исуче адуте које код других не пале – стари град. Но, Дубаи има и тај адут.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
