Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Vladimir Cvetković
Moj odnos sa Dubaijem je, blago rečeno, kontradiktoran. Ako me pitate samo za Dubai Marinu – grad u gradu i prvi grad budućnosti – o kome sam pisao poseban članak – mišljenje je odlično i njega je oblikovala moja prva poseta gradu gde se nisam puno micao odatle. Ako ću suditi po drugom dolasku u Dubai – kada smo malo dublje zagrebali ispod glamurozne površine, utisak je da je grad – klošarijana – dakle, doslovno klošarsko mesto gde stalno pokušavaju da ti nešto naplate skupe pare.
Ako je nešto besplatno, onda to drže na tako niskom nivou da ti presedne pa poželiš da platiš, samo da pobegneš odatle. Ali, treći put sam malo bolje promislio i našao sam kutke ovog grada koji mi se dopadaju. Ima ih 4 ili 5 – nema veze – ali sasvim je dovoljno za jedan boravak koji će biti bliži Raju nego Paklu. A oba ova mestašceta rame uz rame obitavaju u ovom gradu. I najlepše i najstrašnije stvari. Srećom da je sunčano. Kada bi padala kiša, ovo bi bilo mesto gde se dešava Blade Runner.
POSETA #2: KLOŠARIJANA NA DELU
Dolazimo u Dubai i odlazimo na mesto rezervisano preko Bookinga. Naravno, javlja se čovek koji kaže, a pa ne može kod mene, ja renoviram. Ali skinute su mi pare sa kartice? To nisam ja kriv, to je kriv Booking, ja sam ih obavestio. Posle potrage i žalbi, nalazimo drugo mesto, koje izdaje krivu fakturu, gde nam ne izbacuju sve što smo platili nego se prave ludi, i ne možemo refundirati sve troškove od Bookinga. Besni, Cvele i ja krećemo dalje i pokušavamo da nađemo tračak nečeg lepog.
Cvele je bio maneken u Dubaiju 2001. kada „je ovo bila samo livada“. Nije bila njiva, nego pustinja. Kaže on: idemo da vidimo Burdž al-Arab – tamo je dugačka plaža i sjajan pogled na hotel u obliku jedra. Naravno, to je bilo 2001. Sada su na svakom mestu gradilišta, i stalno izlaze neki predradnici – Indijci i Pakistanci, da ti objasne da je sve to „zatvoreno“ i da morate dalje. To „dalje“ se protegne na 5km.
Kada konačno stignete na to parčence neizgrađene i besplatne plaže, tamo nema ni tuševa, ni prilaza, travom obrasle dine su valjda namerno ostavljene da se sirotinja spotakne. Nema interneta, nema klupa. A najgore od svega, nema ni pogleda na Burdž al-Arab: postavljen je zid koji onemogućava da se čovek slika a da mu je u pozadini hotel-jedro. Cvele je besan, nije to Dubai koji je on zavoleo.
Ali, idemo da probamo da vidimo Burdž izbliza. Ne može. Može do neke ograde – za ulazak je 20+ evra i dobijete čaj i kolač ili tako nešto. Taman za sat vremena, da se lepo uslikate i kažete „oh, kakvo mesto!“ na Instagramu. Bataljujemo tu avanturu.
Pokušavamo da odemo taksijem. Naravno, nigde vaj-faja, a jedino se aplikacijama dobija normalna cena. Zaustavljamo jednog na mahanje ruke. „Moj taksimetar je malko brz!“, kaže on iskreno.
Hajde, makar do neke metro stanice. Pokušavamo da se promuvamo kroz neki rizort, ali rizorti nemaju stepenice kojima se može doći do plaže kao u Egiptu, već liftove koji rade na kartice (koje mi nemamo). Možeš da se slikaš samo u prostorijama hotela i baštama, uređenih u sci-fi stilu kao sa druge planete. Svuda se govori ruski. Namunjene plastične omladinke su oko nas.
Uvek da bi ušao negde moraš nešto da platiš. Ako neka zgrada ima neki pogled na nekom spratu gde su se influenseri počeli slikati, tu će uskoro biti obavezno da se plati 20 evra da bi se popeo na to mesto. I tako u beskonačnost. Ali, ne zameram im, uzimaju novce na ljudsku sujetu. „Sujeta, moj omiljeni greh!“ reče Đavo u obliku Al Paćina.
Odlazimo u metro. Počinje da pada kiša. E sada postaje zaista Blade Runner. Gužve su nenormalne. Stanice metroa su na 5km udaljenosti jedna od druge, otprilike. Možda i preterujem, ali peške nikad doći od jedne do druge, Metro u Dubaiju je em nadzeman, em više liči na železnicu Novi Sad-Beograd sa usputnim stanicama. Srećom, košta samo 50 centi osnovna vožnja (2 dirhama), pa da makar tu ne kažemo da je klošarska priča.
Dolazimo do starog grada i Suka u Deiri. Uspevamo da nađemo pristojni pakistanski restoran za male pare, a zatim i masu začina i ljubaznih prodavaca.
Dubai nema atmosfersku kanalizaciju a monsun se spustio kao zastor.
Odlazimo da popijemo čaj i pojedemo neko pecivo. Sakrile su se i mačke koje mjauču a mi ih hranimo pecivom. Minijaturna džajdžinica. Gazda se smeje i kaže, jaooo, moramo ih izbaciti, sanitarna inspekcija će me kazniti ako imam mačke u čajdžinici. Druže, neće sanitarna po ovom vremenu! Pusti sirote mačke da ne kisnu. Nije ih izbacio.
Odlazimo da gricnemo nešto ozbiljnije. Lokalni Pakistanac kaže: „Izvolite! Jedna porata – jedan dirham! Dve porate – dva dirhama! Tri porate – tri dirhama!“ Ja ga gledam očekujući neku akciju, ali ništa. Ja mu kažem „Druže, nije ti neka akcija, znam i ja da množim sa jedan. Još od 6. godine!“.
Taksista nas kupi i vozi po ulici na kojoj je pola metra vode. Kaže, «nikom nije palo na pamet da treba atmosferska kanalizacija, ali sad gledaju da isprave» Dobro, znamo šta nećemo sledeći put.
Setim se jednog putopisca iz BiH koji je rekao – zamisli, imaš sve pare sveta – i napraviš – OVO! Jedan dan ovde se čini kao Pakao, ceo život je… ma.
POSETA #3: KONAČNO SVETLOST – STARI DUBAI
Ovaj put smeštam se u Starom Dubaiju, koji nije ušminkan. Biram hostel za 20 evra koji ima ocene 8,5 i koji je pun hvale u komentarima putnika. Naravno – ispala.
U pitanju je hotel sa kapsulama od drveta, kao da ste u nekom velikom regalu za ljude sa 30 drugih ljudi. No, to je zato što je Indijcima ovo – zaista kvalitet! Ne lažu kad daju dobre ocene.
Srećom pa ovde nema kriminala i nikom ne pada na pamet da krade, jer nema nikakvih pretinaca za torbe. Jedan od najgorih smeštaja koje sam imao u životu. Ali upoznao sam živopisne likove – ljude koji vredno rade, imaju svoj „emiratski san“ (kao „američki san“, samo u Emiratima) – sa Indijskog potkontinenta, iz Afrike, iz bivšeg SSSR.
Saznajem da sam, da nisam sam, mogao mnogo bolje proći, ali Dubai ne voli solo-putnike.
No, ovo je i poslednje neprijatno iskustvo u ovom gradu. Sve dalje je milina. Kao prvo, otkrio sam kariku koja je nedostajala i deo grada koji mi najviše prija. Da li je čudno što mi je najprijatniji deo Dubaija bio – Stari Dubai? Sindaga, Al-Fahidi i Deira? Sukovi, sukovi, uske uličice.
Naime, Stari Dubai je nekada bio tek malo veće selo lovaca na bisere, ribara i trgovaca. Turizam još niko nije izmislio, a i ako ga je bilo, išlo se u Italiju, Grčku, Španiju, Egipat i Azurnu obalu.
U banje i na planine, u mesta sa istorijom. Za selo u Persijskom zalivu niko se nije zanimao. Čak je i Iran prekoputa u vreme Šaha Reze Pahlavija 60-ih i 70-ih godina 20. veka bio preplavljen turistima, a Dubai nije. A onda… Preokret.… I nicanje stotina solitera i najneverovatnijih zgradurina.
No, ostao je deo starostavnog, koji u trećem pokušaju otkrivam po suncu, a ne po kišurini. Ne vredi, više volim bazare nego tržne centre. U njih ćemo posle. Te boje, ti mirisi, nasrtljivi i ljubazni prodavci, pristojne cene…
Saputnice su me pitale da li je ovde sniman film “Seks i grad 2” – zapravo, radnja se navodno odigrava u Abu Dabiju, a ne u Dubaiju, ali čak nije ni snimano tamo, već u Maroku, budući da su vlasti UAE zbog uvredljivog scenarija odbile dozvolu za snimanje.
Al-Fahidi, istorijska četvrt Dubaija na Dubai Kriku – iako ime na engleskom znači “potok”, je i odlično mesto da se smestite i krenete istraživanje grada, ako vas visoke zgrade smaraju i uznemiruju, kao mene.
Dubai Krik ili pravilnije Hur Dubai izgleda kao široka reka a zapravo je morski kanal pun slane vode.
Sa obe strane su četvrti sukova – preko puta je Deira (koju smo upoznali u onom neslavnom drugom, kišnom pokušaju).
Malo premotavamo nazad. Pre nego što je postao grad budućnosti, Dubai je imao gotovo samo prošlost.
Izgradnja istorijskih naselja Al-Fahidi i Sindaga datira iz 90-ih godina 19. veka, a koliko je Dubai bio mali, govori podatak da je na svom vrhuncu, kvart imao 60 stambenih jedinica, koje su izgradili bogati trgovci koji su dolazili u Dubai tražeći mogućnosti za trgovinu.
A onda 1971. Britanci konačno daju Emiratima nezavisnost, i uz nju naftu na korišćenje, i u slepoj želji za modernizacijom, tokom 70-ih, oblast je delimično srušena radi preuređenja, ali je to zaustavljeno nakon što je intervenisao britanski arhitekta Rejner Oter, koji je započeo kampanju za očuvanje tog područja nakon što je renovirao kuću u kojoj je boravio.
Napisao je pismo princu Čarlsu, nasledniku britanskog prestola (i starog zaštitnika starina), koji je te godine trebao posetiti Dubai. Po dolasku, princ Čarls je zamolio da poseti istorijske četvrti Al-Fahidi i Sindagu i istražio je celu oblast sa Rejnerom Oterom. Tokom svoje posete, princ je predložio da se istorijsko naselje Al Fahidi sačuva i rušenje je otkazano. Srećom.
Danas je cela četvrt obnovljena tradicionalnim materijalima i tehnikama. Lagano se otvaraju restorani i butik hoteli, otvoreni su muzeju i kvart se pretvara u “kreativni distrikt”. Sve ima šmek primorja i Arabije. Sve su kuće renovirane prirodnim blatom i bojama, ali opet, sve je uglancano.
Dobro je da su Dubajci imali razuma. Kod nas investitori vole da ruše i zaštićeno, samo da natakare zgradurinu, kao što se desilo sa Vilom Šmit u Vrbasu ili kućom Laze Kostića u Somboru.
Šetam pored mora i gledam suncem obasjane četvrti grada, tornjeve u daljini, vodu koja se presijava. Vrelina je velika, ali mi ne smeta. Smeta mi kada neko misli da će time što je u savremenom okruženju, i sam postati savremen, i kada misli da zato što ti uživaš u starinskom okruženju, ti moraš biti zaostao i zastareo. Zapravo, tako i merim i odvajam ljude. Na one koji imaju mozga i one koji ne. Ljude starih gradskih jezgara i ljude tržnih centara.
Ne ide mi se odavde. Al-Sindaga je, dakle, istorijski nukleus Dubaija i mesto odakle je sve počelo. Ovo je praktički selo koje je bilo sedište emira tokom prve polovine 20. veka pre dobijanja nezavisnosti 1971. i ujedinjenja 7 Emirata u federaciju.
Stoga, nije za čuđenje što je ovde i Kuća Saida al-Maktuma, vladara Dubaija i UAE, u istorijskoj četvrti Sindaga. Tu su rođeni i njegovi sinovi i unuci. Eto šta je nekad značilo biti bogat. Ispred su tipični lokalni brodići, više čamci.
Sve je user friendly. Nailazimo na sokomat u starom gradu Dubaija. Ubaciš 10 dirhama (2,5 evra) i mašina samelje i iscedi 3 narandže u… ceđenu narandžu, pred tvojim očima. I to ledeny.
Tu je i stanica trajekta, koji vozi za plažu u Šardži. Ah, vozi retko. Dobro, zabeleženo. Plaže u Šardži i na obodu Dubaija su besplatne, a ne klošarske kao na najpopularnijem delu obale. Eto razloga da se vratimo u Dubai. Srce mi je nekako zaigralo – da li se menja moj osećaj da je ovo „rupa planete“? Izgleda da da!
Idem do novog centra grada, metroom, sa stanice Al-Gubaiba. Pogledate u nju i učini vam se da se nalazi u istorijskoj zgradi. Ali, „istorijska“ zgrada je samo moderna zgrada građena u lokalnom stilu, da ne bi štrčala.
Dve kule vetra pored stanice? To su samo maskirani liftovi. Što bi rekla ona dva Italijana – APPROVED!
BURDŽ KALIFA I OKOLINA
Burdž Kalifa je najviša zgrada na svetu, okružena drugim ultravisokim zgradama. Kao sa druge planete iz Ratova zvezda.
Najviša zgrada na svetu, a ipak, sagrađena za svega 5 godina i 9 meseci u stilu neofuturizma, završena u oktobru 2009.
Ulazim u Dubai Mall – jedan od najvećih na svetu. Nije najveći, za razliku od Burdž Kalife, jer je najveći – pazi iznenađenja – u Teheranu! Mnogo vole da kupuju Iranci, iako uopšte nema prepoznatljivih brendova kod njih, već lokalnih.
Teheranski je 10 godina noviji – otvoren je 2018. – i zove se Iran Mall. Triput je veći od ovoga. Ima čak 1,950,000 m2. U Dubaiju, da dodamo, sasvim očekivano, itekako ima svetskih, prepoznatljivih brendova.
Ovo je grad u gradu. Ima i deo posvećen kineskoj kulturi i hrani, ima i akvarijum.
I bosanski restoran.
Napolju, tu je celo jezerce po kome se može voziti brodićima. Burdž Kalifa menja boje i po njemu se „šetaju“ razni natpisi.
Doslovno predstavlja simbol novog sveta koji opet, predstavlja Dubai – sveopšta želja za grandioznošću i osećaj da ste samim prisustvom grandioznom i bogatom i vi grandiozni i bogati. Sve rase ujedinjene oko težnje za dopadanjem i prestižom.
Izlazim napolje jer ništa ne kupujem osim par razglednica i magneta. Okolina sija u noći, sve je upeglano. Arapi vladaju čvrstom rukom novca iako ih nema nigde.
Kad malo razmislim, i dalje mi je potpuno fascinantna činjenica da su emiri i šeici Dubaija stvorili takvu državu u kojoj čine svega 10% stanovništva, u vreme dok u Evropi, kada procenat imigranata dođe do 10%, naiđu ozbiljni potresi.
Dubai je zaista kontroverzno mesto. Ali, ne možeš ne biti fasciniran ovim delom grada.
Idemo do Muzeja budućnosti. Kažu da je ovo najlepša zgrada na svetu. Ko kaže? Sami Emiraćani. Možda su i u pravu. U obliku je prstena od metala sa arapskim natpisima. Možete ući i sa same metro-stanice! Zove se Muzej budućnosti zato što svi muzeji govore o onome što je bilo u prošlosti, a ovo je prvi koji govori šta će biti.
I sve ovo u muzeju će se desiti jednom? Procena je da hoće, do 2071. godine. A šta piše na zgradi, kad smo već kod tih slova kojima je ukrašena fasada? To je pesma o budućnosti koju je napisao vladar Dubaija, Šeik Muhamed bin Rašid Al-Maktum, kaligrafskim arapskim pismom.
Muzej je otvoren 22. februara 2022, jer se taj dan smatrao magičnim – 22/2/22. I ovaj deo grada – APPROVED!
DŽUMEIRA
Posetio sam dve tačke koje mi se sviđaju u Dubaiju. Tri, ako računamo i prethodno posećenu Dubai Marinu. Sada već grad dobija dobre obrise. Počinje da mi se sviđa. Ali, ništa nismo uradili ako nismo otišli na plažu. Plažu Džumeira. Ili neku pored, šta pre naiđe.
Idem metroom skoro sat vremena. Dubai je sav pored mora, dugačak oko 80km, dakle, zamislite da je od Sremske Mitrovice do Beograda duž autoputa sve jedan te isti grad. Ili od Novog Sada do Beograda.
Kažu da Saudijci prave «linijski grad» – evo jedan već postoji. Jako malo toga je poprečno, većina toga je uzdužno. Sad pokušavaju da naprave i širenje dalje od mora, jer skoro sve je već puno.
Kada izađem iz stanice metroa gde je plaža, već su svi putnici belci. Prekrcavamo se na tramvaj, koji vodi duboko u Džumeiru. Izlazim i kupujem sokove i za 1€ – mleko sa komadićima badema i dodatkom šafrana. Lako je bilo shvatiti i bez engleskog jer se na arapskom badem kaže BADAM. Ukus 5*. Imaju Carrefour. Ovde doslovno sve liči na Evropu.
Prvo pokušavam da uđem na plažu Barasti. Piše u vodiču i na mapama da je besplatna. Nije. Opet dah klošarijane.
Odustajem i besno pitam krupnog crnca na ulazu gde je normalna plaža. Pokazuje mi na Džumeiru. OK, idem peške.
Ulazim u jedan od najnapucanijih delova grada – i najnapucanijih delova bilo kog grada koje sam video ikada. Džumeira Bič, kao kvart.
Prodavnice, pločnici, sve je sređeno. Sviđa mi se. Arapi, prodavci parfema (prvi Arapi van suka koje sam sreo) daju mi da probam neke parfeme.
Mrtav sam mokar od znoja, smešno izgledam kao mušterija, ali parfemi su odlični.
Crveni zalazak sunca na plaži Džumeira, i velika gužva. U daljini je „Oko Dubaija“ (Ain Dubai), panoramski točak.
Čim sunce zađe, čuvar kreće sa sirenom i pištaljkom da tera sve iz vode (nije dozvoljeno noćno kupanje). Ovi sa Indijskog potkontinenta se kupaju obučeni dok ima imalo sunca. Kao i Kinezi. Svuda se čuje ruski.
Bilo je puno neposlušnih, spasioci se pokupili i otišli, opet voda puna ljudi. Indijci skinuli majice, sad mogu i goli. Nema sunca.
Prolazi lik sa turistima koji jašu kamile. Opet malo gorak ukus u ustima, jer je premala plaža za ovoliko ljudi na ovoliki grad, ali dobro.
Prelepa je da bih zakerao. Emilijano i Mateo bi rekli – APPROVED!
OSTALO VREDNO SPOMENA
Već sam našao 4 dela grada koji su mi super – i vrlo sam zadovoljan. Idem na konferenciju na jaaako udaljeni Zajedov Univerzitet.
Ovaj univerzitet je nepojmljiv za sve ideje univerziteta – bukvalno je takav da izgleda kao nekakav hotel sa 5* koji je pretvoren u obrazovni objekat.
Dubajci i ne znaju da sagrade ništa što ne liči na luksuzni hotel.
Elem, Konferencija ITEMA ’24 bila je održana u najluksuznijem ambijentu dosad.
Odlazim da vidim kvart Marasi u kome se svašta nešto gradi pored kanala. Nove zgrade ludih oblika. Uspeo je san da svako ima kuću pored mora.
Ako nema mora, dovešćemo ga. Pada mi na pamet da bih uz dobar posao mogao ovde živeti. Jeretička misao do prekjuče.
Ulazim u vodeni gradski autobus, ili gradski brod, nedavno uveden. Vozi po linijama koje skraćuju put i zagušenja. Vlaga je velika. Neka lepa Ruskinja je ovde verovatno za stalno, čim ne slika sve oko sebe kao ja.
Odlazim i da vidim The Frame. Simpatično šta sve ljudima neće pasti na pamet kad imaju para.
Jutro pred odlazak. Idem na doručak. Da li je Dubai skup? Ne! Većina stvari u Emiratima je dosta jeftinija nego u Srbiji – pre svega što su Indija, Pakistan i Bangladeš, gde se puno toga proizvodi, odmah tu u komšiluku, a Kina je isto mnogo bliže. Marže nisu nenormalnih 30% kao kod nas, a PDV (vidi se dole) je 5% a ne 20% kao kod nas. (Vidimo i sami da je moglo i jeftinije i kod nas, posle smanjenja marži).
Pošto je velika većina ljudi radnička klasa (10% je Dubajaca a ostalo su stranci), oni moraju da prežive i žive normalno od malih plata. Postoje skupa mesta a postoje i ogromna većina jeftinih mesta, nije kao u Švedskoj da je sve skupo za sve ljude. Karta za autobus u Abu Dabiju je 2 dirhama ili 0,50 evra (58,50 dinara), a toliko je i metro u Dubaiju, kao što smo rekli.
Moj doručak poslednjeg dana pred odlazak na aerodrom – dosa masala (vrsta tanke palačinke veličine pice ispunjena “gulašom” zvanim masala) je 6 dirhama (1,50 evro ili 175 dinara), sa tri sosa u tri činije.
Čaj je 1 dirham ili 29 dinara (zeleni). Nije bila dostava kao što piše na računu, Mohosin nije ništa dostavljao, nego je tako ukucao račun. Bila je bašta u sunčano jutro. APPROVED!
Dubai – APPROVED.
I fought the law and the law won. Ali, morao je da isuče adute koje kod drugih ne pale – stari grad. No, Dubai ima i taj adut.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
