Tekst: Žikica Milošević
Galerija Ufici (Uffizi, “kancelarije” na firentinskom dijalektu, za razliku od “Uffici” na italijanskom književnom) je zasigurno najpoznatija galerija u Italiji, a verovatno je, uz Luvr, Ermitaž i Prado, jedno od najčuvenijih imena koje će vas asocirati na umetnost i građevine posvećene kolekcioniranju umetnina. Ona se nalazi u jednom od najlepših gradova planete, koji je samo izvorište renesansne misli, tog preporoda umetnosti, koji se zbio upravo na ovom mestu. Već znate da smo u Firenci, u Toskani.
Ufici je projektovao arhitekta Đorđo Vazari (Giorgio Vasari), za potrebe moćne vladajuće prodice Mediči. Naime, 1560. godine je Vojvoda Kozimo (mi bismo to preveli kao Kuzman) I de Mediči odlučio da sagradi posebne prostorije za administrativne kancelarije, i odatle je poteklo i samo ime galerije (ufficio- italijanski: kancelarija, biro). Vazari, slikar i arhitekt sa dvora Medičijevih, počeo je sa 20 godina dugom gradnjom dveju paralelnih zgrada pored reke Arno, odmah pored Gradske Kuće (Palazzo Vecchio).
Vazari se suočio sa nekoliko problema prilikom gradnje, i morao je, tu, odmah pored reke, da promeni planove. Uključio je u zgradu staru crkvu San Pier Scheraggio, kao i staru Kovačnicu (Zecca) u ove novosagrađene zgrade, što i dan-danas daje galeriji poseban i osebujan šarm. Sa strane prema Trgu Sinjorija Ufici se završava Tremom Lanci, pravim muzejem na otvorenom, gde su umetnička dela postavljana na otvorenom, kao u pravom muzeju, da se narod firentinski divi dometima majstora vajarstva. Trem Lanci, ili na italijanskom, Loggia dei Lanzi je otvoren za poglede i lutanje između statua svim posetiocima Firence, danju i noću, ali se ulaz u Ufici, kao i u svaki muzej, uostalom, plaća.
Kada je Kozimo I umro, Vazarija je na mestu glavnog arhitekte nasledio Buontalenti, pod patronatom Frančeska I, novog vojvode, i 1581. je zgrada završena. Na prvom spratu su vlasti postavile i uredile kancelarije za 13 ministarstva Vojvodstva Firence, a Frančesko je, zbog svoje izuzetne naklonosti alhemiji, parfimerijama i nauci, iznajmio drugi sprat raznoraznim zanatlijama i naučnicima. Tada su se, odmah iznad državnih kancelarija, destilovali parfemi, obrađivalo se drago kamenje, isprobavani su i spravljani novi lekovi… Već tada su u istočnom krilu postavljene statue iz medičijevske kolekcije. Frančeskovi potomci bili su još naklonjeniji skupljanju umetnina: skulptura, slika, dragulja. Velika kolekcija velikih vojvoda nadrasla je u 17. veku Ufici, te je deo postavljan i u Palatu Piti i druge palate Medičijevih. sve višei više soba na drugom spratu preuređivano je da primi nove i nove umetnine. Tada je i građanstvu otvorena galerija, te se i običan narod mogao od tog vremena diviti draguljima nekada rezervisanim samo za vojvodske oči…
Tako se Ufici može smatrati prvim, spontano nastalim, muzejem u istoriji… Kada je dinastija Mediči ustupila svoje mesto Lorenskoj dinastiji, ova potonja se obavezala da nikad neće narušiti kolekcije u muzeju. Naprotiv, kolekcije su se stalno uvećavale. Mnogo toga je pokupovano od umetnika, mnoge su slike prenesene iz toskanskih manastira, posle potiskivanja verskih redova tokom 19. veka. 1860. godine, Firenca i cela Toskana plebiscitom postaju deo Italije. Firenca postaje nova prestonica (Rim je još uvek centar Papske države, danas smanjene na minimum), a Ufici postaje javno dobro.
Na žalost, divni Teatar Mediči je krajem 19. veka srušen da bi se sagradile nove sobe za nove postavke, ali to ne umanjuje mnogo vrednost muzeja. Sada se, posle iseljenja Suda (Tribuna) iz prvog sprata, duplira prostor galerije, i taj projekat, na kome se vredno radi (već je 6 soba prilagođeno muzejskim postavkama) naziva se Nuovi Uffizi. Ovo će omogućiti da se neka dela, koja sada čame po skladištima, prikažu javnosti u punom svetlu.
Što se tiče najlepših platana koje možete videti u Uficiju, trebalo bi, naravno, početi prvo od Botičelija, koji se nalazi u sobama 10, 11, 12, 13 i 14. Njegova Venera, ljupka plavuša koja je i po današnjim kanonima lepote prelepa, i Primavera (Proleće) prikazana alegorijski kao žena, dva su bisera ovog slikara. To treba imati u vidu ponajviše zbog toga što se sada pojam ”renesansne lepote” upotrebljava poglavito u pogrdnom značenju za žene (gotika je bila poslednji stil koji je ženama davao ”savremene”, tj. izdužene proporcije), a Botičeli je uspeo da prikaže lepotu koja ima vanvremensku dimenziju.
Ne zaboravimo Ticijana, koji je jednu ”renesansniju”, tj. punačkiju Veneru, Veneru Urbinsku prikazao u punom svetlu tadašnje lepote, niti Bogorodicu sa dugim vratom, Frančeska Parmeđanina, koja svojim neobično dugim vratom izražava sva modna stremljenja ere manirizma, koja će doći odmah posle renesanse, kao njen nastavak, i koja drži u rukama malog Hrista, koji je neproporcionalno velik za jednu bebu… Nemojmo zaboraviti ni Leonarda, Đota, Direra, Tintoreta, Karavađa, Rubensa… Cela jedna priča istoriji, modi i umetničkim stremljenjima jedne epohe nalazi se u ove dve zgrade… Vredi truda, ali i novca videti sve to i uživati. Ali, pazite! Možda će vam biti potreban i ceo jedan dan da se nauživate samo Uficija. Uračunajte mnogo više vremena za ovaj muzej nego što i pomišljate.
Loggia dei Lanzi je otvoreni trem koji iz galerije Ufici gleda na Trg Sinjorija. Dobio je ime po plaćeničkim Lancijima ili Lancušima, kako su kod nas bili poznati, tj. gardi koja je štitila Vojvodu Kozima I. Takođe je poznata i kao Loggia della Signoria, isagrađena je 1391. godine za potrebe skupljanja poslanika vlade grada.
Sva dela oko Gradske kuće Firence su “pedagoška”: uvek se vidi da mali može pobediti velikog, te da se političari ne uznesu, jer lako mogu pasti. Što se tiče trema, u njemu se nalaze takva remek dela kao što su ”Persej sa glavom meduze” od Benvenuta Čelinija, ”Otmica Sabinjanki” i ”Herkul i Kentaur” od Đambolonje, primeri manirističke umetnosti koja svojom pomalo izveštačenom elegancijom zadivljuje oko i današenjeg posmatrača. Oko Đambolonje su se u staroj Firenci ispredale razne priče: da je dobar sa bronzom (statua na trgu Kozima I na konju je divan primer), ali da nije dobar sa kamenom. Jean de Boulogne, kako se ovaj Francuz u originalu zvao, nije bio lenj, te se, prihvativši se kamena, osmelio da napravi takav virtuozni vizuelni spektakl, koji kao da prkosi gravitaciji. Otmica Sabinjanki, kada ju je Đambolonja postavio u Lođu, ućutkala je sve skeptike, a njemu obezbedila mesto u istorijama umetnosti zauvek… Obratite pažnju na ovu komplikovanu statuu sa tri figure, nećete se pokajati…
Pio Fedi je obogati Lođu takvim delima kao što su ”Silovanje Poliksene” i ”Ajant sa telom Patrokla”, a čitav jedan red statua predstavlja figure žena iz doba Rimskog carstva… Zadržite svoju pažnju na svakoj od statua, jer, setite se, stotine i stotine godina dele nas od ovih majstora, koji su pod svećama klesali statue, i od gledalaca obučenih u kitnjaste nošnje, koji se dive delima slavnih sugrađana. Zamislite tu scenu, i sve ovo vam nikada više neće biti gomila kamenja i bronze, već nešto sasvim, sasvim drugačije…
Originalno objavljenu u časopisu Travel Magazine, 2003. godine. Sva prava zadržana – Duke & Peterson.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
